Т. Т. Синдром
Т. Т. Синдром је српски хорор филм из 2002. године, режисера Дејана Зечевића.[1][2]
Т. Т. Синдром | |
---|---|
Жанр | хорор |
Режија | Дејан Зечевић |
Сценарио | Дејан Зечевић |
Продуцент | Пеђа Милојевић Милан Николић |
Главне улоге | Никола Ђуричко Соња Дамјановић Бранко Бане Видаковић Небојша Глоговац Феђа Стојановић Душица Жегарац Љубинка Кларић Борис Комненић |
Музика | Андреј Аћин |
Сценограф | Вељко Деспотовић |
Сниматељ | Владан Обрадовић Никола Ђуричко |
Монтажа | Срђан Митровић |
Продуцентска кућа | Revision Tangram Entertainment |
Година | 2002. |
Трајање | 105 минута |
Земља | СРЈ |
Језик | српски |
IMDb веза |
Носиоци главних улога су Никола Ђуричко, Соња Дамјановић, Бранко Бане Видаковић, Небојша Глоговац, Феђа Стојановић, Душица Жегарац, Љубинка Кларић и Борис Комненић.[2][3][4]
Филм је приказан на преко 20 интернационалних филмских фестивала, као и у италијанском граду Равени на фестивалу научне фантастике, трилера и хорора (Ravenna Nightmare Film Festival), једном од 3 највећа у свету (поред Пусена у Јужној Кореји и Брисела).
Радња
уредиТоком једне ноћи 2001. године, група младих људи суочава се са заборављеном мистеријом из 1958. године. Уместо одласка на журку и доброг провода, они остају закључани у јавном WC-у који крије стравичну тајну у катакомбама изнад којих је саграђен. Да ли је решење дугогодишње мистерије графит "Т.Т. Синдром", који се налази на зиду WC-а?[2]
Група младих људи креће у провод у Београду. Један од момака (Никола Ђуричко) је опседнут снимањем видео камером, јер му тако стварност изгледа сношљивија. Други (Небојша Глоговац) пак, одлучује у име колектива да улепша вече с нешто белог праха. Примопредаја је заказана у бившем турском купатилу, а сада јавном клозету чије су просторије, по свој прилици, уклете од случаја чедоморства неколико деценија раније. Уместо одласка на журку и доброг провода, они остају закључани у јавном купатилу на падинама Калемегдана који крије стравичну тајну у катакомбама изнад којих је саграђен. Тамо их чека низ нимало симпатичних ликова, укључујући и масовног убицу.[3]
Награде
уреди- Врњачка Бања: Друга награда за сценарио.[5]
О Т. Т. Синдрому
уредиТ. Т. синдром (Тимбер-Тонов синдром) познат је и као „синдром палих анђела“. Године 1931, немачки научник Клаус Тимбер и његов руски колега Сергеј Тонов открили су постојање специфичног обољења, које се јавља у кори великог мозга и најчешће се манифестује код младих. Бебе и деца, оболели од овог синдрома, врло често пате од јаких главобоља, које су понекад праћене непрекидним 12-часовним плачем. У каснијем добу, како оболела особа расте, болови се смањују и потпуно нестају у периоду адолесценције, када се проблем премешта у домен психологије и психијатрије. Са годинама, синдром почиње да се манифестује кроз серију психотичних манифестација, као што су потпуно отуђење оболелог, пренаглашена уредност, агресија, избегавање директног физичког контакта са другим људима и сл. У већини случајева, заражени Т. Т. синдромом завршава у мукама, а физички додир са другим људским бићем изазива му неподношљив бол.
Идеја филма
уредиТ. Т. Синдром је, може се слободно рећи, један од првих српских филмова са свим елементима хорора. Наиме, у Т. Т. Синдрому своје место налазе мотив уклете куће, квазинаучна објашњења, митски убица без лица и остале фиксације (подземна сценографија, језиви порођаји, одбојне животиње...) Снимљен у одбојној, депресивној сепији, с детаљима садистички настројеним и спрам јунака и спрам публике.
С друге стране, упркос својој експлицитности, филм нуди читав низ снажних, индикативних сублимација, почевши од ратних страхота, па до посрнуле и неморалне српске омладине коју стиже казна. Није случајна ни идеја да уклетост јавног клозета почиње од случаја чедоморства, које је узело великог маха међу српском омладином.
Библијска прича о Јову која говори о прародитељском греху, због којег је Јов отпадник и губавац, заправо је основа приче филма Т. Т. Синдром Дејана Зечевића.
Филм Т. Т. Синдром је необично и свакако значајно филмско остварење. Не зато што се може сместити у категорију високог професионалног нивоа у жанру хорора који готово да нема традицију у нашој земљи, већ зато што представља снажну слику света у којем живимо.
Филм говори о синдрому отуђења од себе самог, од своје хришћанске, божанске и људске суштине, а то је баш Т. Т. Синдром.
Мане
уредиТ. Т. Синдром обилује непотребном експлицитношћу, па и прекомерном бруталношћу која доводи до засићења гледаоца. Поред тога, ту је и један зачуђујући превид за познаваоца хорора: ради се о другом сату филма, у којем се узрочник страве открива, а затим своди на баналне персонификације (Феђа Стојановић, Бане Видаковић и Душица Жегарац не поседују ни довољно убедљиве реплике ни глумачку уверљивост). Правило хорора по којем извор ужаса остаје до краја неспознатљив (било да је реч о неземаљском или о сумрачним пределима човечности) у Т. Т. Синдрому је без правог разлога прекршено.
Референце
уреди- ^ Deniz Bayrakdar (2009). Cinema and Politics: Turkish Cinema and the New Europe. Cambridge Scholars Publishing. стр. 102. ISBN 9781443803434. Архивирано из оригинала 10. 08. 2017. г. Приступљено 12. 4. 2017.
- ^ а б в „Т. Т. синдром”. Филмски центар Србије. Приступљено 30. 1. 2021.[мртва веза]
- ^ а б „Т.Т. Синдром”. Ртс. Приступљено 30. 1. 2021.
- ^ Srđan, Mitrović. „10 godina T.T. sindroma | B92 Blog”. B92. Приступљено 21. 2. 2018.
- ^ „26. Фестивал филмског сценарија - Награде и признања”. Фестивал филмског сценарија. Приступљено 30. 1. 2021.
Спољашње везе
уреди- Т. Т. Синдром на сајту IMDb (језик: енглески)