Ужичко-ваљевска епархија
Ужичко-ваљевска епархија је бивша православна епархија, која се првобитно налазила у саставу обновљене Српске патријаршије (до 1766. године), а потом је потпала под управу Цариградске патријаршије (1766-1831).[1][2]
Историја
уредиУ старијем периоду, од 13. до 15. века, целокупно подручје око горњег слива Западне Мораве припадало је светосавској Моравичкој епархији са седиштем у саборном храму Светог Ахилија у данашњем Ариљу. Та првобитна епархија пострадала је у време турског освајања српских змаља средином 15. века.[3] Након обнове Српске патријаршије (1557), на тим просторима је заживела нова епархија, која је обухватала стару Ужичку нахију и околне области, тако да су се архијереји ове епархије из 17. века називали не само моравичким или ариљским, већ и ужичким.[4][5]
Током прве половине 18. века, на тим просторима је услед геополитичких промена у периоду од 1718. до 1739. године извршено неколико промена у епархијској управи, што је након 1718. године довело до одвајања северног (хабзбуршког) подручја и настанка посебне Ваљевске епископије, док је јужни део око Ужица остао под османском влашћу. Након 1739. године, извршено је епархијско обједињавање, чиме је створена Ужичко-ваљевска епархија, која је остала у саставу Српске патријаршије све до 1766. године, када је потпала под управу Цариградске патријаршије. Такво стање је остало све до 1831. године, када је епархија укључена у састав Београдске митрополије и подељена да две епископије, Ужичку и Шабачку.[1][2]
Митрополити
уреди- Пајсије, по националности Грк
- Теодосије Стефановић Поповић
- Митрофан, по националности Грк
- Теодосије Стефановић Поповић, поново
- Митрофан, поново
- Јоаким (1767-1794)
- Данило I (1794-1802)
- Антим Зепос (1802-1814)
- Мелентије Стефановић, избран али није хиротонисан (1812-1813)
- Данило II (1814-1815) Грк, звани Дели Папаз или Алаук; омрзнут као "глобаџија", пребегао са Турцима у Босну.[6]
- Мелентије Никшић (1815-1816)
- Герасим Доминин (1816-1831)
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Радосављевић 2000.
- ^ а б Радосављевић 2007.
- ^ Јанковић 1985.
- ^ Тричковић 1980, стр. 61–164.
- ^ Шулетић 2010, стр. 177-193.
- ^ "Сион", Београд 31. март 1874.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт.
- Новаковић, Драган (2009). „Црквена политика кнеза Милоша и борба за аутономију Православне цркве у Србији”. Црквене студије (6): 365—382.
- Радосављевић, Недељко В. (2000). Ужичко-ваљевска митрополија 1739-1804. Ваљево: Историјски архив.
- Радосављевић, Недељко В. (2007). Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт.
- Радосављевић, Недељко В. (2014). „Аутономија Православне цркве у Кнежевини Србији и арондација епископија 1831-1836”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 233—248.
- Радосављевић, Недељко В. (2015). „Данило, митрополит ужичко-ваљевски и трновски” (PDF). Српске студије. 6: 145—162. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 02. 2019. г. Приступљено 05. 04. 2020.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13 (3-4): 250—307. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 13. 07. 2024.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Шулетић, Небојша (2010). „Подаци о бератима архијереја Пећке и Охридске архиепископије у дефтеру прихода Канцеларије црквених муката (BOA, KK 2542-33)” (PDF). Српске студије. 1: 177—193. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 18. 08. 2024.