Умчари је насеље у општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2022. било је 2293 становника.

Умчари
Умчари, центар
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
ОпштинаГроцка
Становништво
 — 2022.Пад 2293
Географске карактеристике
Координате44° 35′ 01″ С; 20° 44′ 01″ И / 44.583666° С; 20.7335° И / 44.583666; 20.7335
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Умчари на карти Србије
Умчари
Умчари
Умчари на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11430
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Историја

уреди

Варош се налази јужно од Гроцке, у долини реке Раље. Топографски називи Црквине, Манастирско, Кућерине, Селиште и др. Доказ су да је овде постојало неко старо насеље. На месту Црквине и данас се налазе остаци некаквих зграда, које су биле поплочане опеком. На некадашњем имању Михаловића било је трагова старог гробља које се зове „маџарско гробље“.

Прве писане помене о овој варошици имамо из првих деценија 18. века. На карти из доба аустријске владавине (1718.-39. г.) ово насеље је забележено под именом Umschari. Године 1732. помињу се Умчари и у њима обр’књаз Лаза. Умчари су у ово време припадали нурији (парохији) манастира Рајиновца и имали су 22 куће (домова-хлебова). Касније, у првим деценијама 19. века помињу се Умчари у арачким списковима, и 1818. г. 66 кућа. Године 1846.варошица је имала 96 кућа, а по попису из 1921. г. у варошици је било 413 кућа са 2424 становника.

По предању место је било најпре на десној обали реке Раље, на месту које се зове „Кућерине“ , одакле су се у току времена спустили ближе реци Раљи, код извора Селиште. Касније је село премештено на леву обалу Раље и на тој су страни прве куће биле у подножју Садова, у долини потока Липовника.

Одатле се ово насеље ширило и развијало у разним правцима. Почетком 20. века неколико породица је отишло у Жировљин, где су била трла, и засновали су заселак, који по кнезу Живку добио Живковац. По предању, које је двојако, ово је насеље добило име по умкама које су служиле као граница између Београдског и Смедеревског Пашалука, а по другом предању име је дошло по земљи умњачи-уми које има на много места.

За најстарију породицу сматрају се Михаловићи (Јовановићи, Пантелићи). Њихов чукундед Јован, који је дошао од Бјелог Поља, „ударио је колац овоме насељу“ Кад је дошао овде, затекао је густу и непроходну шуму. (подаци крајем 1921. године).[1][2]

Указом Краља од 29. јуна 1922. године насеље је добило статус варошице.

Овде се налазе ОШ „Мића Стојковић” Умчари и Железничка станица Умчари.

Демографија

уреди

У насељу Умчари живи 2316 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,0 година (39,3 код мушкараца и 42,6 код жена). У насељу има 895 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,21.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2022. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 3.025
1953. 3.195
1961. 3.565
1971. 3.396
1981. 3.398
1991. 3.487 3.148
2002. 2.880 3.180
Етнички састав према попису из 2002.‍[4]
Срби
  
2.712 94,16%
Роми
  
105 3,64%
Румуни
  
6 0,20%
Црногорци
  
4 0,13%
Македонци
  
3 0,10%
Хрвати
  
2 0,06%
Југословени
  
2 0,06%
Руси
  
1 0,03%
Бугари
  
1 0,03%
непознато
  
7 0,24%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце

уреди
  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19 (др. Б. М. Дробњаковић: Смедеревско подунавље и Јасенице) „Летописа“ варошице Умчара, Бр.186.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји, настанак села, ко су били досељеници, чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Коришћена Литература:

уреди
  • Коришћена Литература:
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган. објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.).

Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Спољашње везе

уреди