Сорбона
Сорбона (франц. Université de Paris, Sorbonne) је универзитет у Паризу који је 1150. године основао Робер де Сорбон. Прво је подигао зграду са црквом, да би олакшао теолошке студије сиромашним студентима. Званичну повељу универзитету издао је краљ Филип II 1200. године, а признање од папе Инокентија III дошло је 1215. Сматра се другим најстаријим универзитетом у Европи.[1]
| Универзитет Париза | |
|---|---|
| франц. Université de Paris | |
  | |
| лат. Universitas magistrorum et scholarium Parisiensis | |
| Мото | Hic et ubique terrarum (латински) |
| Тип | Корпоративни затим јавни универзит |
| Оснивање | Основан: око 1150 Потиснут: 1793 Факултети поново успостављени : 1806 Универзитет поново успостављен: 1896 Подељен: 1970 |
| Локација | Париз, Француска |
| Кампус | Урбани |
| Веб-сајт | www |
Од 1150. до 1970. званично име универзитета је било Универзитет у Паризу (Université de Paris).
Године 1970. дошло је до реорганизације универзитета и груписања факултета у 13 универзитета.[2] Факултети хуманистичких наука формирали су универзитете "Сорбон Нувел" (Université Sorbonne-Nouvelle)[3] и "Париз-Сорбон" (Université Paris-Sorbonne),[4] право је интегрисано у Универзитет Пантеон-Асас (Université Panthéon-Assas),[5] природне науке у универзитете "Париз-Декарт" (Université Paris-Descartes)[3] и "Пјер и Марија Кири" (Université Pierre-et-Marie-Curie),[6] док је "Париз Дидро" (Université Paris Diderot)[2] био мултидисциплинарног типа.
Године 2017. универзитети Париз IV ("Париз-Сорбон") и Париз VI ("Универзитет Пјер и Марија Кири") ујединили су се у Универзитет Сорбона (Sorbonne Université),[7] а 2019. Париз V ("Париз-Декарт") и VII ("Париз Дидро") формирају нови Универзитет у Паризу (Université de Paris),[8] чиме је број универзитета насљедника оригиналног универзитета спао на 11.
Од свих старих зграда Сорбоне остала је једино црква.
Истакнути студентиУреди
Истакнути студенти овог универзитета су: Дунс Скот, Марија Кири, Пјер Кири, Жак Дерида, Ибрахим Ругова, Пол Пот, Андре Бретон, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Анри Поенкаре, Ирена Жолио-Кири, Александар Аљехин и Жан Мишел Атлан.
Овде су студирали или одбранили своје докторате и Михаило Петровић Алас, Милан Недељковић, Вељко Влаховић, Власта Петковић, Радомир Лукић, Оскар Давичо, Станислав Винавер, Филип Христић, Милутин Ђуришић, Сретен Жујовић, Ранко Радовић, Јован Ристић, Војислав Вељковић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Љубо Илић, Коча Поповић, Бора Глишић и Олга Луковић-Пјановић.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Haskins, Charles Homer (1923). The rise of universities, (на језику: енглески). New York: H. Holt and Company. ISBN 978-0-8014-9015-6. OCLC 1456097.
- ^ а б Décret du 23 décembre 1970 portant érection d'universités et instituts nationaux polytechniques en établissements publics à caractère scientifique et culturel, Приступљено 2021-10-26
- ^ а б „Histoire de la Sorbonne - Chancellerie Universités Paris”. La Chancellerie des Universités de Paris. Приступљено 2021-10-26.
- ^ „L'Université - Site officiel de l'Université Paris-Sorbonne”. web.archive.org. 2015-04-06. Архивирано из оригинала на датум 06. 04. 2015. Приступљено 2021-10-26.
- ^ „Histoire”. Université Paris 2 Panthéon-Assas (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
- ^ „Histoire”. Sorbonne Université (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
- ^ „« Sorbonne université » : Pierre-et-Marie-Curie et Paris-Sorbonne en route vers la fusion”. Le Monde.fr (на језику: француски). 2017-01-20. Приступљено 2021-10-26.
- ^ figaro, le. „Les universités Descartes et Diderot fusionnent au sein de «l’Université de Paris»”. Le Figaro Etudiant (на језику: француски). Приступљено 2021-10-26.
ЛитератураУреди
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Херберман, Чарлс, ур. (1913). „University of Paris”. Католичка енциклопедија. Њујорк: Роберт Еплтон.- Franklin, Alfred: La Sorbonne: ses origines, sa bibliothèque, les débuts de l'imprimerie à Paris et la succession de Richelieu d'après des documents inédits, 2. édition, Paris: L. Willem, 1875
- Leutrat, Jean-Louis: De l'Université aux Universités (From the University to the Universities), Paris: Association des Universités de Paris, 1997
- Post, Gaines: The Papacy and the Rise of Universities Ed. with a Preface by William J. Courtenay. Education and Society in the Middle Ages and Renaissance 54 Leiden: Brill, 2017.
- Rivé, Phillipe: La Sorbonne et sa reconstruction (The Sorbonne and its Reconstruction), Lyon: La Manufacture, 1987
- Tuilier, André: Histoire de l'Université de Paris et de la Sorbonne (History of the University of Paris and of the Sorbonne), in 2 volumes (From the Origins to Richelieu, From Louis XIV to the Crisis of 1968), Paris: Nouvelle Librairie de France, 1997
- Verger, Jacques: Histoire des Universités en France (History of French Universities), Toulouse: Editions Privat, 1986
- Traver, Andrew G. 'Rewriting History?: The Parisian Secular Masters' Apologia of 1254,' History of Universities 15 (1997-9): 9-45.
- Frederic Duncalf, Parallel source problems in medieval history, New York, London : Harper & Brothers, 1912. via Internet Archive. See Chapter IV for background, 18 translated sources and problems related to the strike.
- Peter R. McKeon, 'The Status of the University of Paris as Parens scientiarum: An Episode in the Development of its Autonomy,' Speculum 39.4 (Oct. 1964): 651-675.
- Hastings Rashdall, The Universities of Europe in the Middle Ages, Oxford University Press, 1936.
- Fordham University's medieval website
- Rubenstein, Richard E.: Aristotle's Children: How Christians, Muslims, and Jews Rediscovered Ancient Wisdom and Illuminated the Middle Ages, page 161. Harvest Books, 2004, ISBN 0-15-100720-9.
Спољашње везеУреди
- Званична презентација
- Projet Studium Parisiense
- Листа свих универзитета у Паризу
- Projet Studium Parisiense Архивирано на сајту Wayback Machine (2. октобар 2018): database of members of the University of Paris from the 11th to 16th centuries
