Отворите главни мени

Ухолаже, керешице, буба кице, ракљаче, буба-ушаре, буба кеце, коњштрпи, улоши или ушаре (Dermaptera) су ред крилатих инсеката из базалне групе Polyneoptera који обухвата око 2000 врста[1][2] груписаних у 12 фамилија. Најуочљивије карактеристике су кратка кожаста предња крила, као и наставци (церци) у облику клешта на задњем крају тела. Ова клешта имају улогу у хватању плена, одбрани од предатора, у савијању задњих крила и у парењу. Ухолаже настањују скоро све копнене екосистеме изузев антарктичких и арктичких, са центром диверзитета у тропским и суптропским пределима.

Ухолаже
Временски распон: 208–0 Ma
Јура — данас
Earwig on white background.jpg
обична ухолажа, Forficula auricularia
Научна класификација
Царство:
Тип:
Подтип:
Класа:
Ред:
Dermaptera

De Geer, 1773
подредови

Archidermaptera
Eodermaptera
Neodermaptera

ДистрибуцијаУреди

 
Ухолаже из Западног Гатија

Ухолаже су изобилно заступљене широм Америка и Евроазије. Обична узолажа је уведена у Северну Америку 1907. године из Европе. Она је заступљенија у јужним и југозападним деловима Сједињених Држава.[3]:739 Једина аутохтона врста ухолажа пронађена на северу Сједињених Држава је кичмено-репна ухолажа (Doru aculeatum),[4]:144 присутна све до севера Канаде, где се крије у лисним пазусима младих биљки у јужном мочварама Онтарија. Друге фамилје које се могу наћи у Северној Америци, су Forficulidae (Doru и Forficula), Spongiphoridae, Anisolabididae, и Labiduridae.[5]

Мали број ухолажа преживљава зиму на отвореном у хладним климама. Оне се могу наћи у уским пукотинама у шумама, пољима и вртовима.[3]:739[6] Од око 1.800 врста, око 25 је присутно у Северној Америци, 45 у Европи (укључујући 7 у Великој Британији), и 60 у Аустралији.[7]

Морфолошке и еколошке карактеристикеУреди

Мање уочљиве од горе поменутих а научно веома важне морфолошке карактеристике ухолажа обухватају: тарзусе грађене из три сегмента, јединствен систем за савијање задњих крила, прогнатну главу, неразвијену легалицу, као и одсуство оцела. Ухолаже поседују усни апарат за грицкање. Анатомски, жлезде corpora alata су фузионисане у једну, централно постављену жлезду.

Развиће ухолажа је хемиметаболно, без ступња лутке, а са 4-6 инстар стадијума ларвеног ступња. Женке чувају јаја и младе (ларве до другог инстар стадијума), често чистећи ларве од потенцијалних патогених гљива. Други инстар напушта мајку и отпочиње самосталан начин живота. Уопштено говорећи, ухолаже су грегарни инсекти, па се често организују у породице и након овог одласка ларви. Одрасле јединке могу имати редукована или развијена крила; а крилате врсте могу водити и живот без летења. Адулти су диплодне јединке, мушки пол је хетерогаметан.

Станишта која ова група инсеката преферира су стеља, кора дрвећа, пукотине стена и рипаријска станишта. Поједине врсте настањују пећине на Хавајима и у Јужној Африци. Већина врста је активна ноћу и има омниворан начин исхране. Мали број врста се храни искључиво храном биљног (хербивори) или животињског порекла (карнивори). Припадници фамилија Arixeniidae и Hemimeridae су ектопаразити појединих слепих мишева, односно глодара.

Назив групеУреди

Научно име ред Dermaptera дугује кожастом изгледу предњих крила, док се народно име (ухолаже) повезује у српском, и многим другим језицима, са веровањем да адулти улазе у уши људи и тамо се крећу (лазе). Иако се сматра сујеверјем и народним веровањем, ова ситуација је могла бити честа у време када су се постеље правиле од сламе, која би била станиште за ухолаже[8].

Еволуција и систематика редаУреди

Најстарији фосилни налаз ухолажа представљају тегмине (предња крила) из каснотријаских и ранојурских седимената. Базални, сада изумрли, таксони из реда ухолажа нису поседовали карактеристике савремених врста: тарзуси су имали пет сегмената, легалице су биле добро развијене, а предња крила су имала изражену нерватуру. Ред ухолажа у оквиру правокрилне групе инсеката вероватно је насроднији реду Grylloblatodea, заједно са којим је сродан надреду Dictyoptera[1].

Изумрли представници из периода Јуре и Креде се већином сврставају у подред Archidermaptera. У подред Eodermaptera сврставају се преостали представници из мезозоика, а у Neodermaptera савремене групе ухолажа. Последња два подреда често се обухватају називом Pandermaptera. Алтернативна схема препознаје четири подреда: Archidermaptera, Arixeniina, Forficulina и Hemimerina[9].

подред Archidermaptera
фамилија Dermapteridae
фамилија Protodiplatyidae
фамилија Turanoviidae
подред Eodermaptera
фамилија Semenoviolidae
фамилија Turanodermatidae
подред Neodermaptera (Arixeniina+Forficulina+Hemimerina)
инфраред Protodermaptera
натфамилија Pygidicranoidea
натфамилија Karschielloidea
инфраред Epidermaptera
фамилија Apachyidae
фамилија Arixeniidae
фамилија Carcinophoridae
фамилија Chelisochidae
фамилија Diplatyidae
фамилија Forficulidae
фамилија Hemimeridae
фамилија Labiduridae
фамилија Labiidae
фамилија Spongiphoridae

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Rankin S.M., Palmer J.O. 2003. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. ISBN 978-0-12-586990-4.
  2. ^ Zhang, Z.-Q. (2011). „Phylum Arthropoda von Siebold, 1848 In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 99—103. 
  3. 3,0 3,1 Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7. 
  4. ^ Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 480. ISBN 978-0-521-81253-5. [мртва веза]
  5. ^ Marshall, Stephan A. (јун 2006). „4”. Insects: Their Natural History and Diversity: With a Photographic Guide to Insects of Eastern North America. Buffalo, NY; Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 63—64. ISBN 978-1-55297-900-6. 
  6. ^ Cranshaw, W.S. (јануар 2007). „European Earwigs”. 5.533. Colorado State University. Приступљено 25. 6. 2009. 
  7. ^ Gillott, Cedric (2005). Entomology (3 изд.). Dordrecht: Springer. стр. 175—179. ISBN 978-1-4020-3184-7. 
  8. ^ Robinson W.H. 2005. Handbook of Urban Insects and Arachnids. Cambridge University Press: Cambridge, UK. ISBN 978-0-521-81253-5.
  9. ^ Grimaldi D., Engel M.S. 2005. Evolution of the Insects. Cambridge University Press: New York, USA. ISBN 978-0-521-82149-0.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди