Ухолаже, увалаже,, увалаџе, керешице, буба кице, ракљаче, буба-ушаре, буба кеце, коњштрпи, улоши, увари или ушаре (Dermaptera) су ред крилатих инсеката из базалне групе Polyneoptera који обухвата око 2000 врста[1][2] груписаних у 12 породица. Најуочљивије карактеристике су кратка кожаста предња крила, као и наставци (церци) у облику клешта на задњем крају тела. Ова клешта имају улогу у хватању плена, одбрани од предатора, у савијању задњих крила и у парењу. Ухолаже настањују скоро све копнене екосистеме изузев антарктичких и арктичких, са центром диверзитета у тропским и суптропским пределима.

Ухолаже
Временски распон: 208–0 Ma
Јура — данас
обична ухолажа, Forficula auricularia
Научна класификација
Царство:
Тип:
Подтип:
Класа:
Ред:
Dermaptera

De Geer, 1773
подредови

Archidermaptera
Eodermaptera
Neodermaptera

Дистрибуција

уреди
 
Ухолаже из Западног Гатија

Ухолаже су изобилно заступљене широм Америка и Евроазије. Обична ухолажа је уведена у Северну Америку 1907. године из Европе. Она је заступљенија у јужним и југозападним деловима Сједињених Држава.[3]:739 Једина аутохтона врста ухолажа пронађена на северу Сједињених Држава је кичмено-репна ухолажа (Doru aculeatum),[4]:144 присутна све до севера Канаде, где се крије у лисним пазусима младих биљки у јужном мочварама Онтарија. Друге фамилије које се могу наћи у Северној Америци, су Forficulidae (Doru и Forficula), Spongiphoridae, Anisolabididae, и Labiduridae.[5]

Мали број ухолажа преживљава зиму на отвореном у хладним климама. Оне се могу наћи у уским пукотинама у шумама, пољима и вртовима.[3]:739[6] Од око 1.800 врста, око 25 је присутно у Северној Америци, 45 у Европи (укључујући 7 у Великој Британији), и 60 у Аустралији.[7]

Морфолошке и еколошке карактеристике

уреди

Мање уочљиве од горе поменутих а научно веома важне морфолошке карактеристике ухолажа обухватају: тарзусе грађене из три сегмента, јединствен систем за савијање задњих крила, прогнатну главу, неразвијену легалицу, као и одсуство оцела. Ухолаже поседују усни апарат за грицкање. Анатомски, жлезде corpora alata су фузионисане у једну, централно постављену жлезду.

Развиће ухолажа је хемиметаболно, без ступња лутке, а са 4-6 инстар стадијума ларвеног ступња. Женке чувају јаја и младе (ларве до другог инстар стадијума), често чистећи ларве од потенцијалних патогених гљива. Други инстар напушта мајку и отпочиње самосталан начин живота. Уопштено говорећи, ухолаже су грегарни инсекти, па се често организују у породице и након овог одласка ларви. Одрасле јединке могу имати редукована или развијена крила; а крилате врсте могу водити и живот без летења. Адулти су диплодне јединке, мушки пол је хетерогаметан.

Станишта која ова група инсеката преферира су стеља, кора дрвећа, пукотине стена и рипаријска станишта. Поједине врсте настањују пећине на Хавајима и у Јужној Африци. Већина врста је активна ноћу и има омниворан начин исхране. Мали број врста се храни искључиво храном биљног (хербивори) или животињског порекла (карнивори). Припадници фамилија Arixeniidae и Hemimeridae су ектопаразити појединих слепих мишева, односно глодара.

Назив групе

уреди

Научно име ред Dermaptera дугује кожастом изгледу предњих крила, док се народно име (ухолаже) повезује у српском, и многим другим језицима, са веровањем да одрасле јединке улазе у уши људи и тамо се крећу (лазе). Иако се сматра сујеверјем и народним веровањем, ова ситуација је могла бити честа у време када су се постеље правиле од сламе, која би била станиште за ухолаже[8].

Еволуција и систематика реда

уреди

Најстарији фосилни налаз ухолажа представљају тегмине (предња крила) из каснотријаских и ранојурских седимената. Базални, сада изумрли, таксони из реда ухолажа нису поседовали карактеристике савремених врста: тарзуси су имали пет сегмената, легалице су биле добро развијене, а предња крила су имала изражену нерватуру.[9][10] Ред ухолажа у оквиру правокрилне групе инсеката вероватно је насроднији реду Grylloblatodea, заједно са којим је сродан надреду Dictyoptera[1].

Изумрли представници из периода Јуре и Креде се већином сврставају у подред Archidermaptera. У подред Eodermaptera сврставају се преостали представници из мезозоика, а у Neodermaptera савремене групе ухолажа. Последња два подреда често се обухватају називом Pandermaptera. Алтернативна схема препознаје четири подреда: Archidermaptera, Arixeniina, Forficulina и Hemimerina[11].

подред Archidermaptera
фамилија Dermapteridae
фамилија Protodiplatyidae
фамилија Turanoviidae
подред Eodermaptera
фамилија Semenoviolidae
фамилија Turanodermatidae
подред Neodermaptera (Arixeniina+Forficulina+Hemimerina)
инфраред Protodermaptera
натфамилија Pygidicranoidea
натфамилија Karschielloidea
инфраред Epidermaptera
фамилија Apachyidae
фамилија Arixeniidae
фамилија Carcinophoridae
фамилија Chelisochidae
фамилија Diplatyidae
фамилија Forficulidae
фамилија Hemimeridae
фамилија Labiduridae
фамилија Labiidae
фамилија Spongiphoridae

Родови

уреди

Врсте

уреди

Екологија

уреди

Ухолаже су углавном чистачи, али неке су свеједи или грабежљивци.[3]:739–740 Трбух ухолаже је флексибилан и мишићав. Способан је за маневрисање, као и за отварање и затварање клешта. Клешта се користе у различите сврхе. Код неких врста примећено је да се клешта користе за држање плена и у копулацији. Клешта су више закривљена код мужјака него код женки.[12]

Врсте подреда Arixeniina и Hemimerina се генерално сматрају епизоичним, или живе изван других животиња, углавном сисара. У надроду Arixeniina, породице Arixeniidae, врсте из рода Arixenia се обично налазе дубоко у кожним наборима и гуларним кесама малезијских голих булдошких слепих мишева (Cheiromeles torquatus), очигледно се хране телом слепих мишева или излучевинама жлезда. С друге стране, верује се да се врсте из рода Xeniaria (још увек из подреда Arixeniina) хране гваном и вероватно гванофилним чланконошцима у склоништу слепих мишева, где су и пронађене. Hemimerina укључује Araeomerus који се налази у гнезду дугорепих пацова (Beamys), и Hemimerus који се налазе на џиновским пацовима Cricetomys.[13][14][15]

Ухолаже су углавном ноћне и обично се скривају у малим, тамним и често влажним просторима током дана. Обично се могу видети на зидовима и плафонима домаћинства. Интеракција са ухолажама у овом тренутку доводи до слободног одбрамбеног пада на земљу након чега следи журба до најближег расцепа или пукотине.[12] Током лета могу се наћи око влажних простора као што је у близини лавабоа и у купатилима. Ухолаже се скупљају у сеновитим пукотинама или отворима или било где где могу да остану скривене током дана. Столови за пикник, канте за компост и отпад, терасе, намештај за травњаке, оквири прозора или било шта са малим простором (чак и цветови артичоке) могу потенцијално да их сакрију.[16]

Референце

уреди
  1. ^ а б Rankin S.M., Palmer J.O. 2003. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. ISBN 978-0-12-586990-4.
  2. ^ Zhang, Z.-Q. (2011). „Phylum Arthropoda von Siebold, 1848 In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 99—103. 
  3. ^ а б в Burton, Maurice (јануар 2001). International Wildlife Encyclopedia (3 изд.). Marshall Cavendish Inc. ISBN 978-0-7614-7266-7. 
  4. ^ Robinson, William H. (2005). Handbook of urban insects and arachnids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 480. ISBN 978-0-521-81253-5. 
  5. ^ Marshall, Stephan A. (јун 2006). „4”. Insects: Their Natural History and Diversity: With a Photographic Guide to Insects of Eastern North America. Buffalo, NY; Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 63-64. ISBN 978-1-55297-900-6. 
  6. ^ Cranshaw, W.S. (јануар 2007). „European Earwigs”. 5.533. Colorado State University. Архивирано из оригинала 27. 07. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2009. 
  7. ^ Gillott, Cedric (2005). Entomology (3 изд.). Dordrecht: Springer. стр. 175-179. ISBN 978-1-4020-3184-7. 
  8. ^ Robinson W.H. 2005. Handbook of Urban Insects and Arachnids. Cambridge University Press: Cambridge, UK. ISBN 978-0-521-81253-5.
  9. ^ Jarvis, Karl J.; Haas, Fabian; Whiting, Michael F. (2005). „Phylogeny of earwigs (Insecta: Dermaptera) based on molecular and morphological evidence: Reconsidering the classification of Dermaptera”. Systematic Entomology. 30 (3): 442—453. S2CID 85718043. doi:10.1111/j.1365-3113.2004.00276.x. 
  10. ^ Kocarek, Petr; John, Vaclav; Hulva, Pavel (2013). „When the Body Hides the Ancestry: Phylogeny of Morphologically Modified Epizoic Earwigs Based on Molecular Evidence”. PLOS ONE. 8 (6): e66900. Bibcode:2013PLoSO...866900K. PMC 3691250 . PMID 23826171. doi:10.1371/journal.pone.0066900 . 
  11. ^ Grimaldi D., Engel M.S. 2005. Evolution of the Insects. Cambridge University Press: New York, USA. ISBN 978-0-521-82149-0.
  12. ^ а б Drees, B.M.; Jackman, John (1999). „Earwig”. Field Guide to Texas Insects. Houston: Gulf Publishing Company. стр. 1. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. Приступљено 15. 11. 2009. 
  13. ^ Carpenter, George Herbert (1899). „4”. Insects: their structure & life. London: J. M. & Co. стр. 170—172. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020. 
  14. ^ T. Costa, James (мај 2006). „3”. The other insect societies. Foreword by Bert Hölldobler and commentary by Edward O. Wilson (1 изд.). Harvard University: Harvard University Press. стр. 53—54. ISBN 978-0674021631. Архивирано из оригинала 9. 6. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2020. 
  15. ^ Nakata, Satsuko; TC Maa (1974). „A review of the parasitic earwigs” (PDF). Pacific Insects. 16: 307—374. Архивирано (PDF) из оригинала 21. 8. 2010. г. Приступљено 28. 11. 2009. 
  16. ^ Grupp, Susan M.; Philip L. Nixon. „The Bug Review-Earwigs”. Extension Entomologist, Department of Natural Resources and Environmental Sciences, University of Illinois at Urbana-Champaign. стр. 1. Архивирано из оригинала 7. 12. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2009. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди