Википедија

Учитељско питање с почетка 20. века

Учитељско питање с почетка 20. века, настало на простору Старе Србије, обухватало је проблеме који су се односили на учитељске размештаје и постављења, напредовања у служби и награђивања. Ово питање настало је као последица сукоба митрополита Нићифора и српских учитеља из Старе Србије.[1][2] Започети с краја 19. века, сукоби између српских учитеља и рашко-призренског митрополита Нићифора Перића постали су све учестлији с почетка 20. века. Сукоби су била изазвани све чешћим кажњавањем и беспотребним премештајима, свих учитеља, који су након уласка у сукоб са митрополитом кажњавани премештајем. Тако је, на пример, учитељ Милан Илић за 13 година службовања премештен 21 пут.[1]

Ово питање настало је као последица сукоба Нићифора Перића митрополита Епархије рашко-призренске и српских учитеља из Старе Србије.[1]

Овакви поступци митрополита Нићифора изазвали су све веће незадовољство међу учитељима, и достигли кулминацију 15. новембра 1902. године, када су учитељи своје незадовољство исказали у Призрену, на одржаном збору, на коме су донели резолуцију о заштити својих права.[3] Након што су учитељи после вишемесечних сукоба, и низа безуспешних појединачних покушаја, схватили да се само заједничким радом и слогом може створити погодно тло за успешан национално-пропагандни рад на простору Старе Србије они су смирили страсти и нашли заједнички језика са министарством просвете и митрополитом Нићифорем.

Сви актери учитељског питања, коначно су схватили да би свако друго решење, (које је по мишљењу учитеља, све више било угрожено и асимилаторским и злочиначким намерама арбанаса тих година), могло само да донесе погубне резултате по њих и просветни систем и српско становништво на простору Старе Србије, сви сукоби и неслагања су обустављени у лето 1904. године.

Општа историја и школство Старе Србије уреди

 

Стара Србија је географски термин, настао у Кнежевини Србији у 19. веку, за области које су чиниле језгро средњовековне Србије. Овај појам обухвата Рашку (Санџак), Косово, Метохију и Вардарску Македонију. Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом Краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију.[4]

Вилајет Косова (1877-1912), била је велика политичка и административна јединица на површини од 24.000 квадратних километара подељен на санџаке, казасе и нахије. Поред хришћанских православних Срба и муслимана Албанаца, његово становништво чинио је и значајан број муслимана, бугара, етничких Турака, Влаха и Грка. Према подацима о вилајету Косова, са Приштином (до 1888.) и Скопљем (1888-1912) Албанаци, углавном муслимани, чинили су мање од половине становништва овог простора, до касних 1870-их година.[5]

Етничка слика Метохије трајно се пореметила на штету Срба након 1878. године. Према аустроуграској статистици из 1903, у Пећком санџаку је живело 16,4% православних Срба, 9,2% Срба муслимана, 6,4% Албанаца католика и 66,6% Албанаца муслимана. Ради очувања преосталог српског православног живља држава Србија обезбедила је мрежу конзулата, као и школе са српским учитељима. Међутим реализација ових активности била је веома тешка без постојања српског владике. Јелинизација епископата Пећке патријаршије почела је још пре њеног укидању 1766, а од 1830. године. У Призрену је митрополит био непрекидно Грк. Тек 1896, српске влада је после смрти Мелетија (Meletios), последњег грчког митрополита у Призрену, успела да усклађеним дипломатским напорима уз помоћ Цетиња, и подршке Руске амбасаде у Цариграду, добије сагласност за именовање српског великодостојника, Дионисија Петровић (1896-1900), за поглавара Рашко-Призренске митрополије.[6]

У складу са Београдском владом, нови митрополит, као и његов наследник Нићифор Перић (1901-1911), спровели су широку реорганизацију црквених и образовних институција хришћанских Срба у Старој Србији. Реорганизација је довела до отворања нових школа, оснивање нових црквених заједница, и координираног рада од значаја за национално питање Срба широм Старе Србије.[7]

На овом простору о Србима и њиховом школовању све до оснивања српског конзулата у Приштини (1889. године),[8] бригу је водила митрополија у Призрену. Када је надлежност за решавање свих статусних питања учитеља на простору Старе Србије, одлуком српске владе, прешла из надлежности митрополије у Призрену и из црквено-школских општина у надлежност Министарства иностраних дела Србије.[9]

Међутим, и поред ове одлуке, митрополиј у Призрену наставила је да решава кадровска и друга школска питања на подручју Старе Србије. Део школских надзорника који су вршили ревизијe по школама, били су постављени од стране Рашко-призренске митрополије. Тако су према мишљењу учитеља, извештаји које су они слали конзулату у Приштини, о појединим учитељима могли су да креирају онакву слику каква је одговарала Призренској митрополији. Министарство иностраних дела Србије, приликом размештаја учитеља тражило мишљење и предлоге за попједине учитеље. У случајевима када предлози нису били достављени од стране ревизора, обавештења о потребама премештаја учитеља Министарство је тражило мишљење од јаворске и рашке царинарнице, или од српског конзулата у Приштини.[10]

Митрополит Нићифор Перић (1901—1911), хиротонисан у Цариграду 21. јануара 1901.године — био је сушта супротност своме претходнику Дионисију (углавном по темпераменту!). Махом је боравио у Приштини. Наставио је рад свога претходника, а особито је „значајан и заслужан због отварања школа (српских!) и рада на јачању националне свести у својој епархији". За његове контроверзне ставовове везано је „Учитељско питање“ и тзв. „Дечанско питање", због чега је дошао у сукоб са владом Србије, „те од њега (она) категорички затражи да поднесе оставку на митрополитску столицу. А он, ваљда, сит борбе, поднесе је и Патријаршија, под утицајем Србије, уважи му је марта 1911. За администратора рашко-призренске митрополије постављен је архимандрит Сава, родом из Тетова.

Ток догађаја уреди

Учитељско питање, као нека врста бунта, настало је као последица сукоба митрополита Нићифора и српских учитеља из Старе Србије. Започети с краја 19. века, сукоби између српских учитеља и рашко-призренског митрополита Нићифора Перића који су постали све учестлији настали су с почетка 20. века, због све чешћег кажњавања и беспотребног премештаја, свих учитеља, који су након уласка у сукоб са митрополитом кажњавани премештајем, у друге школе градове и села.

Поступци митрополита Нићифора који су скраја 1902. изазвали кулминацију незадовољства међу учитељима Старе Србије, 15. новембра 1902. године, резултовали су збором незадовољних учитеља у Призрену и доношењем следећа резолуција:[3]

Сличан збор учитељи су одржали у Приштини 8. децембра 1902. Након што је на на страну учитеља почетком 1903. године стао ректор Богословско-учитељске школе у Призрену, Стеван М. Димитријевић, сукоб се још више закомпликовао.[11]

Да би решили ову ситуацију и тиме спречили претећу и потпуно блокаду извођење наставе, Српски краљевски конзулат у Приштини је 7. фебруара 1903. године, изричито наредио премештеним учитељима да у року од 8 дана морају бити на новим дужностима.[12]

Оба одржана протеста учитеља изазвала су исхитрену и општу реакцију митрополита Нићифора. Он је неколико учитеља избацио из службе, неке новчано казнио, а преко својих просветних органа извршио је притисак на поједине учитеље, са намером да они повуку своје потписе са резолуције учитеља.[13] Такође о сукобу са са својим противницима, Нићифор је фебруара 1903. године обавестио српског конзула у Скопљу. Нићифор је у писму навео: да је руски конзул у Призрену на страни његових противника, а да би у циљу смиривања страсти и завођења реда, требало удаљити из Призрена ректора Богословско-учитељске школе Стевана Димитријевића.

Ни Призренски учитељи нису седели скрштних руку, па су почетком јула 1903. године послали писмо цариградском патријарху Јоакиму III, у коме су истакли да је митрополит Нићифор 15 месеци одсутан из Призрена и да у његовој епархији избијају свађе, док у црквама и манастирима влада неред.[14]

Министарство иностраних дела Србије је 14. септембра 1903. године, како би смирило ситуацију и омогућило отпочињање школске године на време, послало коначни распоред учитеља за школску 1903/1904. годину,[15] што није наишло на одобравање код митрополита Нићифора, који је категорички одбио да извршити размештај учитеља.[16]

У покушају да уразуми митрополита Нићифора министар иностраних дела Андра Николић послао је писмо српском конзулату у Приштини (2. децембра 1903. године) у којем је изнео своје виђење сукоба избилих на линији митрополија-учитељи, и у њему навео да све то што се збива иде на штету политичко-просветног рада Србије у Старој Србији... као и да митрополит није водио рачуна о смиривању стања, него је, напротив, стално показивао склоност да самостално ради мимо упутства добијених из Србије... и подвукао да митрополит Нићифор треба да буде упознат са следећим:

И на ову интервенцију и покушаје српске валде да смири ситуацију, односи између митрополије и учитеља нису се поправили. Фебруара 1904. године, Нићифор је српском конзулату у Приштини и конзулу Марковићу, ставио на знања...да поједине учитеље неће трпети у школама своје епархије.[15] тј. да неће радити сагласно са наредбама из Министарства. Митрополит је био одлучан у томе да уклони све учитеље које је Министарство распоредом поставило, и на њихова места постави „своје кандидате“ за учитељска места.[18]

И поред тога што је према турским прописима, митрополија је била дужна да шаље дипломе свих српских учитеља из Старе Србије на потврђивање у меарнфат у Скопљу, Нићифор, то није чинио тј. није слао дипломе оних учитеља који су му се замерили. Тиме је митрополит Нићифор изложио прогонима и репресалијама од стране турских власти, по њему неподобне учитеље..[18] О последицама Нићифорових репресалија најбоље говори овај цитат:

Ова ситуацијa се све више негативно одражавала на рад српских школа на Косову и Метохији од 1902 до 1904. години. Тако је нпр. у вучитрнским и приштинским основним школама, настава не само отежано извођена, веч понекад и са повременим прекидима.

Расплет уреди

Коначно је током лета 1904. године дошло до смиривања страсти између учитеља и рашко-призренског митрополита Нићифора Перића. На смиривање ситуације утицали су следећи чиниоци:

  • Став Министарства иностраних дела Србије који је митрополиту јасно ставио до знања да се свака наредба пристигла из Министарства, као и свака препорука послата из конзулата у Приштини и Скопљу и посланства у Цариграду, а која се тиче школства, мора строго поштовати.
  • Крај школске године и предстојећа летња пауза, која је донекле утицала на одустајање од чврстих ставова сукобљених страна у погледу Учитељскoг питања.
  • Промена (погоршање) политичко-безбедносна ситуација у Старој Србији, током лета 1904. Наиме арбанашке качачке чете преплавиле су Стару Србију, користећи се незаинтересованошћу турских власти да заведу ред и мир на Простору Косова и Метохије, Арбанаси су убијали, пљачкали, отимале српске девојке, и зактевали глобу од српски села.[20]

Све је ово деловало на уједињујуће на све учеснике Учитељског питања, који су схватили да само добром организованошћу и заједничким радом и слогом могу створити погодно тло за успешан национално-пропагандни рад. Свако друго решење могло им је само донети погубне резултате. Захваљујући јединству просвете и цркве почев од краја 1903. године, у наредних неколико година, на просторима Старе Србије отворен је већи број српских школа..[18]

Извори уреди

  1. ^ а б в Јагош К. Ђилас, Српске школе на Косову од 1856. до 1912., Приштина 1969, 246.
  2. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење у даљем тексту АС, МИНДС, П. П. 1890, III, Скопље, 19. VIII 1904.
  3. ^ а б Архив Косова и Метохије, Збирка Душана Некића, ХХXIII /2Н III 316-1902.
  4. ^ Ј. Цвијић, Сабрана дела књ. 8, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Београд 1995, 52-64.
  5. ^ Miloš Jagodić, Srpsko-albanski odnosi u Kosovskom vilajetu, 1878–1912 (Belgrade: Zavod za udžbenike, 2009).
  6. ^ Slobodan G. Marković Dečansko pitanje - drugi tom Kosovske trilogije Dušana T. Batakovića
  7. ^ Novak Ražnatović, Rad vlade Crne Gore i Srbije na postavljanju srpskih mitropolita u Prizrenu i Skoplju 1890–1902. godine, Istorijski zapisi XXII/2 (1965), 218–275; Istorija srpskog naroda, vol. VI-1, 303–305
  8. ^ Историја српског народа, књига VI-1, 277.
  9. ^ Peruničić, Branko. Svedočanstvo o Kosovu 1901–1913. Beоgrad: Naučna knjiga, 1988.
  10. ^ D. Bogdanović, Knjiga o Kosovu, Spec. Eds. DLXVI (Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts, 1985)
  11. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, Но 12, Приштина 9. I 1903.
  12. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, Но 12, Приштина 9. II 1903.
  13. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, 1903, Р/Ч, Горње Село, 13. XII 1902.
  14. ^ Зоран Ђорђевић, Политичко просветна делатност Србије на Косову и Метохији у XIX и почетком ХХ века, Призрен, 1933, 194-197.
  15. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, [12] АС МНДС, ПП, 1903, Р/Ч, Но 3810, Београд, 14. IХ 1903.
  16. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, Приштина, Телеграм од 9. Х 1903.
  17. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, И/24, ПП Но 100, Приштина 3. II 1904.
  18. ^ а б в Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, Телеграм, Приштина 3. II 1904.
  19. ^ Архив Косова и Метохије, Фонд Јована Јовановића Пижона, бр. 3642, Гњилане, 21. VI 1904.
  20. ^ Архив Србије, Министарство иностраних дела, Просветно-пропагандно одељење, 1904, 437, ПП Но 625, Приштина, 31.VII 1904.

Литература уреди

  • Славиша Недељковић, Учитељско питање (проблеми изазвани премештајима српских учитеља у Старој Србији почетком XX века) Филозофски факултет, Ниш, UDK 371.12 (497.11) (0.91)
  • Istorija srpskog naroda, vol. VI-1 (Beograd: Srpska književna zadruga, 1983)
  • Janićije Popović, Život Srba na Kosovu i Metohiji 1812–1912 (Beograd: Narodna knjiga, 1987)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Учитељско_питање_с_почетка_20._века&oldid=27031408”