Википедија

Ујгури

Људи

Ујгури (ујг. ئۇيغۇرلار, уйғурлар, кин: 维吾尔; пин: Wéiwú'ěr)[22][23][24][25][26] су туркијски народ, који претежно живи у Кини, односно у аутономном региону Синкјанг, у којој чини релативну етничку већину од 45%.[27] Ујгури су већином исламске вероисповести, а говоре ујгурским језиком, који спада у туркијску породицу језика хипотетичке алтајске макро-породице језика. Ујгура укупно има око 8.852.000, од тога у Кини 8.569.000, а у Казахстану 232.000.

Ујгури
Ујгурске девојчице
Укупна популација
9 милиона званично (20 милиона незванично)
Региони са значајном популацијом
 Кина (Синкјанг)12,8 милиона[1]
 Казахстан223.100[2][3]
 Турска19.300[4]
 Узбекистан55.220[5][6]
 Киргистан59.367 (2020)[7][8]
 Саудијска Арабија~50.000 (2013)[9]
 Јордан~30.000 (2017)
 Аустралија5.000 – 10.000[10]
 Шведска2.000 (2019)[11]
 Пакистан~1.000 фамилија (2010)[12]
 Русија3.696 (2010)[13]
 Туркменистан~3.000[14]
 Канада~1.555 (2016)[15]
 Сједињене Државе8.905 (по Пописном бироу САД 2015)[16] - 15.000 (по ETGE процени 2021)[17]
 Јапан~1.000 (2012)[18]
 Немачка~750 (2013)[19]
 Украјина197 (2001)[20]
Језици
ујгурски, кинески
Религија
сунитски ислам
Сродне етничке групе
Узбеци[21] и остали туркијски народиТуркијци
Ујгури у аутономном региону Синкјанг у Кини (плаво)

Ујгури су традиционално насељавали низ оаза раштрканих по пустињи Такламакан унутар Таримског басена. Ове оазе су историјски постојале као независне државе или су биле под контролом многих цивилизација, укључујући Кину, Монголе, Тибетанце и разне туркијске државе. Ујгури су постепено почели да се исламизују у 10. веку, а већина Ујгура је идентификована као муслимани до 16. века. Ислам је од тада играо важну улогу у култури и идентитету Ујгура.

Процењује се да 80% Ујгура у Синђангу и даље живи у басену Тарим.[28] Остатак Ујгура из инђанга углавном живи у Урумчију, главном граду Синђанга, који се налази у историјској области Џунгарија. Највећа заједница Ујгура која живи изван Синђанга су таојуенски Ујгури из округа Таојуен северно-централног Хунана.[29] Значајне дијаспорске заједнице Ујгура постоје у другим туркијским земљама као што су Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Турска.[30] Мање заједнице живе у Саудијској Арабији, Јордану, Аустралији, Русији и Шведској.[31]

Од 2014. године[32][33] разне организације, као што је Чувар људских права,[34] оптужују Kинеску владу да је Ујгуре који живе у Синђангу подвргавала широко распрострањеном прогону, укључујући присилну стерилизацију[35][36] и принудни рад.[37][38][39] Научници процењују да је најмање милион Ујгура било произвољно заточено у логорима за интернирање у Синђангу од 2017.[40][41][42] Званичници кинеске владе тврде да ови логори, створени под администрацијом генералног секретара КПК Си Ђинпинга, служе циљевима обезбеђивања придржавања идеологије Комунистичке партије Кине (КПК), спречавања сепаратизма, борбе против тероризма и пружања стручног образовања Ујгурима.[43] Различити научници, организације за људска права и владе сматрају да злостављања почињена против Ујгура представљају злочине против човечности, или чак геноцид.

Идентитет

уреди
 
Ујгурски пекар прави гирде нан.
Ујгурски ковачи на послу. Јенгисар, Синђанг, Кина. Јенгисар је познат по квалитету својих ножева.
 
Ујгурски човек у традиционалној одећи, свира тамбур, традиционални ујгурски инструмент.

Током своје историје, термин Ујгур је имао све шире дефиницију. У почетку је означавао само малу коалицију племена Тиеле у северној Кини, Монголији и планинама Алтај, касније је означавао држављанство у Ујгурском каганату. Коначно, проширен је у етничку припадност чије порекло потиче од пада Ујгурског каганата 842. године, што је изазвало миграцију Ујгура из Монголије у басен Тарим. Ујгури који су се доселили у Таримски басен помешали су се са локалним Тохарима, прешли у тохарску религију, и усвојили њихову културу пољопривреде у оази.[44][45] Флуидна дефиниција Ујгура и разнолико порекло модерних Ујгура ствара конфузију у погледу тога шта чини праву ујгурску етнографију и етногенезу. Данашњи научници сматрају да су савремени Ујгури потомци бројних народа, укључујући древне Ујгуре из Монголије који су мигрирали у Таримски басен након пада Ујгурског каганата, иранског племена Сака и других индоевропских народа који су насељавали Таримски басен пре доласка туркијских Ујгура.[46]

Ујгурски активисти идентификују се са таримским мумијама, остацима древног народа који насељава регион, али истраживање генетике древних мумија Тарима и њихових веза са модерним Ујгурима остаје проблематично, како за званичнике кинеске владе који се баве етничким сепаратизмом, тако и за ујгурске активисте који се баве истраживање би могло да утиче на њихову аутохтону тврдњу.[47]

Геномска студија објављена 2021. године открила је да су ове ране мумије имале високе ступњеве древног северноевроазијског порекла (ANE, око 72%), са мањом примесом из древних североисточних Азијаца (ANA, око 28%), али без уочљивог порекла везаног за западну степу.[48][49] Они су формирали генетски изоловану локалну популацију која је „усвојила суседне сточарске и пољопривредне праксе, што им је омогућило да се настањују и напредују дуж променљивих речних оаза пустиње Такламакан.“[50] Дуго се сумњало да су ове мумифициране индивидуе биле „прототохарски говорећи пасторалисти“, преци Тохараца, али аутори ове студије нису пронашли генетску везу са мигрантима који говоре индоевропски, посебно са културом Афанасиево или BMAC cultures.[51]

Порекло модерне номенклатуре

уреди

Ујгури су народ који су стари руски путници звали „Сарт“ (генерално име које су користили за седентарно становништво Централне Азије који говоре туркијски), док су их западни путници звали Турци, у знак признања њиховог језика. Кинези су их звали „Чантоу“ („Главе са турбаном“), али је овај израз одбачен јер се сматра погрдним, и Кинези их, користећи сопствени изговор, сада звали Вејвуерх. Заправо, вековима није постојало 'национално' име за њих; људи су се идентификовали са оазом из које су дошли, као што су Кашгар или Турфан.

— Owen Lattimore. Lattimore, Owen (јун 1973). „Return to China's Northern Frontier.”. The Geographical Journal. 139 (2): 233. Bibcode:1973GeogJ.139..233L. JSTOR 1796091. doi:10.2307/1796091. ,[52]

Термин „Ујгури“ није коришћен за означавање одређене постојеће етничке припадности у 19. веку: односио се на 'древни народ'. Енциклопедија с краја 19. века под насловом Циклопедија Индије и источне и јужне Азије наводи да су „Ујгури најстарије туркијско племена и раније су насељавали део кинеске Тартарије (Синђанг), који сада заузима мешовито туркијско становништво, Монголи и Калмици“.[53] Пре 1921/1934, западни писци су муслимане оаза који су говорили туркијски називали „Турци“, а туркијски муслимани који су мигрирали из Таримског басена у Или, Урумћи и Џунгарију у северном делу Синђијанга за време династије Ћинг били су познати као „Таранчи", што значи "пољопривредник". Руси и други странци су их називали „Сарт“,[54] „Туркијци“ или „Турци“.[55][note 1] Почетком 20. века, они су се идентификовали различитим именима код различитих народа и као одговор на различите питања: они су себе називали Сартима испред Казахстанаца и Киргиза, док су себе називали „Чантоу” ако су их питали о њиховом идентитету након што су се први пут идентификовали као муслимани.[57][58] Термин „Чантоу“ (, што значи „турбанска глава“) коришћен је да се односи на туркијске муслимане Алтишахра (сада јужни Синђанг),[59][60] укључујући народ Хуеј (Тунган).[61] Ове групе народа се често идентификују по својој оази порекла уместо по етничкој припадности;[62] на пример, они из Кашгара се могу називати Кашгарлицима или Кашгарима, док се они из Хотана називају „Хотани“.[58][63] Други становници Централне Азије су некада све становнике јужних оаза Синђанга називали Кашгарима,[64] израз који се још увек користи у неким регионима Пакистана.[65] Овај туркијски народ је такође користио „Мусулман”, што значи „Муслиман”, да опише себе.[63][66][67]

 
Могући тохарски или согдијски монах (лево) са источноазијским будистичким монахом (десно). Фреска из пећина Хиљаду Буда Безеклика, датирана на 9. или 10. век (Кара-Која краљевство).

Рајан Там је истраживао концепте идентитета међу прецима модерних Ујгура у Алтишахру (домаће ујгурско име за источни Туркестан или јужни Синђанг) пре усвајања имена „Ујгури“ током 1930-их, позивајући се на њих под именом „Алтишахри“ у свом чланку Модуларна историја: Одржавање идентитета пре ујгурског национализма. Тум је указао на то да су алтишахријски Туркијци имали осећај да су они били посебна група одвојена од туркијских Андијана на њиховом западу, номадских туркијских Киргиза, номадских монголских Калмака и Хан кинеских Китаја пре него што су постали познати као Ујгури. За њихов идентитет није било јединственог имена; различита аутохтона алтишахриска имена су коришћена за идентификацију: Алтишахрлија (алтишахријска особа), Јерлија (локално), Туркијац и Мусулман (Муслиман); израз Мусулман у овој ситуацији није означавао верске конотације, јер Алтишахрије искључују друге муслиманске народе као што су Киргизи док се идентификују као Мусулман.[68][69] Др Лора Џеј Њуби каже да су седентарне туркијске Алтишахрије сматрале себе одвојеним од других туркијских муслимана најмање од 19. века.[70]

Назив „Ујгур” се поново појавио након што је Совјетски Савез узео етноним из 9. века од Ујгурског каганата, а затим га поново применио на све неномадске туркијске муслимане Синђанга.[71] То су пратили западноевропске оријенталисти попут Јулија Клапрота у 19. веку који су оживели име и проширили употребу тог термина на локалне туркијске интелектуалце[72] и предлог руских историчара из 19. века да су савремени Ујгури потомци Краљевине Кочо и Караханидског каната формираних након распада Ујгурског каганата.[73] Историчари се углавном слажу да је усвајање термина „Ујгур“ засновано на одлуци са конференције одржане 1921. у Ташкенту, којој су присуствовали туркијски муслимани из Таримског басена (Синђанг).[71][74][75][76] Тамо су они изабрали „Ујгур” као назив своје етничке припадности, иако сами примећују да их не треба мешати са Ујгурским царством у средњовековној историји.[54][77] Према Линди Бенсон, Совјети и њихов клијент Шенг Шицај намеравали су да поспешују ујгурску националност како би поделили муслиманско становништво Синђанга, док су различити туркијски муслимански народи преферирали да се идентификују као „Турци“, „Источни Туркестанци“ или „Муслимани“.[54]

С друге стране, владајући режим Кине у то време, Куоминтанг, груписао је све муслимане, укључујући туркијско говорећи народ Синђанга, у „националност Хуеј“.[78][79] Династија Ћинг и Куоминтанг су генерално називали седентарне туркијске муслимане Синђанга који живе у оазама као „Хуеј са турбаном“ да би их разликовали од других претежно муслиманских етничких група у Кини.[54][80][note 2] Током 1930-их, страни путници у Синђангу, као што су Џорџ В. Хантер, Питер Флеминг, Ела Мејлар и Свен Хедин, називали су туркијске муслимане у том региону у својим књигама „Турцима“. Употреба термина Ујгур је била непозната у Синђангу све до 1934. Гувернер области Шенг Шицај је дошао на власт, усвојивши совјетску етнографску класификацију уместо Куоминтанговске и постао је први који је објавио званичну употребу термина „Ујгур” за опис туркијских муслимани Синђанга.[54][73][82] „Ујгур” је заменио „крпену главу”.[83]

Туркијски интелектуалци као што су пантуркистички Џадиди и активисти за независност Источног Туркестана Мухамед Амин Бугра (Мехмет Емин) и Масуд Сабри критиковали су и одбацили Шенг Шицајево увођење назива „Ујгур“ за туркијски народ у Синђангу. Тражили су да се називи „Турк” или „Турци” користе уместо њих као етноними за њихов народ. Масуд Сабри је сматрао народ Хуеј као муслиманске Хан Кинезе и одвојене од свог народа,[84] док је Бугра критиковао Шенга због његовог одређивања туркијских муслимана у различите етничке групе што би могло да сеје нејединство међу туркијским муслиманима.[85][86] Након победе комуниста, Комунистичка партија Кине под председавајућим Мао Цедунгом наставила је совјетску класификацију, користећи термин „Ујгури“ да опише модерну етничку припадност.[54]

У тренутној употреби, Ујгур се односи на насељене урбане становнике који говоре туркијски језик и фармере у басену Тарим и Илију који следе традиционалне седентарне обичаје Централне Азије, за разлику од номадског туркијског становништва у Централној Азији. Међутим, агенти кинеске владе означавају као „Ујгуре” одређене народе са значајно различитим историјама и прецима од главне групе. То укључује Лопликс округа Жуоћанг и народ Долан, за који се сматра да је ближи Ојратским Монголима и Киргизима.[87][88] Употреба термина Ујгур довела је до анахронизама при описивању историје народа.[89] У једној од својих књига Џејмс Милворд намерно није употребио термин Ујгур.[90]

Друга етничка припадност, западни Југури из Гансуа, идентификују се као „Жути Ујгури“ (Сарик Ујгури).[91] Неки научници кажу да су култура, језик и религија Југура ближи оригиналној култури изворне ујгурске државе Каракорум него што је то култура модерног ујгурског народа Синђанга.[92] Лингвиста и етнограф С. Роберт Ремзи залаже се за укључивање и источних и западних Југура и Салара као подгрупа Ујгура на основу сличних историјских корена за Југуре и перципираних лингвистичких сличности за Саларе.[93]

Неки Ујгури користе назив „Туркистани“ као алтернативни етноним.[94] На пример, ујгурска дијаспора у Арабији, усвојила је идентитет „Туркистанац“. Неки Ујгури у Саудијској Арабији усвојили су арабијску нисбу свог родног града, као што је „Ал-Кашгари“ из Кашгара. Породица Ујгура Хамзе Кашгарија, рођеног у Саудијској Арабији, потиче из Кашгара.[95][96]

Види још

уреди

Напомена

уреди
  1. ^ Термин „Туркијац“ је генеричка ознака коју су користили припадници многих етничких група у совјетској централној Азији. Често је одлучујући фактор за класификацију појединаца који су припадали туркијским националностима у совјетским пописима било мање како су се људи називали по националности, него који језик су тврдили да им је матерњи. Тако су људи који су себе називали „Туркијцима“, али су говорили узбечки, у совјетским пописима класификовани као Узбеци по националности.[56]
  2. ^ Ово је у контрасту са народом Хуеј, који Кинези називају Хуејхуеј или „Хуеј“ (Муслимани) и народом Салар, који Кинези називају „Сала Хуеј“ (Саларски муслимани). Употреба израза „Чантоу Хуеј“ сматрана је понижавајућим увредом.[81]

Референце

уреди
  1. ^ „Chinese Foreign Ministry Spokesperson Hua Chunying's remarks on Xinjiang-related issues”. Embassy of the People's Republic of China in Canada. Приступљено 25. 3. 2021. 
  2. ^ „Ethnic groups of Kazakhstan in 2009”. www.almaty-kazakhstan.net. Архивирано из оригинала 10. 2. 2017. г. Приступљено 1. 2. 2009. 
  3. ^ Агентство Республики Каписью на 26,1% и составила 10098,6 тыс. человек. Увеличилась численность узбеков на 23,3%, составив 457,2 тыс. человек, уйгур - на 6%, составив 223,1 тыс. человек. Снизилась численность русских на 15,3%, составив 3797,0 тыс. человек; немцев - на 49,6%, составив 178,2 тыс. человек; украинцев – на 39,1%, составив 333,2 тыс. человек; татар – на 18,4%, составив 203,3 тыс. человек; других этносов – на 5,8%, составив 714,2 тыс. человек.
  4. ^ „Uigurer som flytt Kina berättar om nytt liv i Turkiet”. Sveriges Radio. 17. 1. 2020. Приступљено 24. 7. 2020 — преко sverigesradio.se. 
  5. ^ „Домен cjes.ru продается”. library.cjes.ru. Архивирано из оригинала 19. 7. 2011. г. Приступљено 10. 2. 2019. 
  6. ^ „Уйгуры Узбекистана—Письма о Ташкенте”. mytashkent.uz. 2010. Архивирано из оригинала 12. 2. 2019. г. Приступљено 10. 2. 2019. 
  7. ^ „Total population by nationality”. National Statistical Committee of the Kyrgyz Republic. Приступљено 25. 3. 2021. 
  8. ^ Национальный статистический комитет Кыргызской Республики : Перепись населения и жилищного фонда Кыргызской Республики 2009 года в цифрах и фактах - Архив Публикаций - КНИГА II (часть I в таблицах) : „3.1. Численность постоянного населения по национальностям” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 08. 03. 2012. г. 
  9. ^ „Nitaqat rules for Palestinians and Turkistanis eased”. arabnews.com. Saudi Labor Ministry. 6. 3. 2013. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 3. 11. 2015. 
  10. ^ „Uighur abuse: Australia urged to impose sanctions on China”. www.sbs.com.au. Архивирано из оригинала 11. 9. 2018. г. Приступљено 11. 9. 2018. 
  11. ^ Lintner, Bertil (31. 10. 2019). „Where the Uighurs are free to be”. Asia Times. Приступљено 24. 7. 2020. 
  12. ^ Shohret Hoshur; Shemshidin, Zubeyra (6. 4. 2010), „Pakistan Uyghurs in Hiding: Brothers blame raids and arrests on pressure from China”, Radio Free Asia, Архивирано из оригинала 13. 5. 2010. г., Приступљено 11. 5. 2010 
  13. ^ „Перепись населения России 2010 года”. Архивирано из оригинала 01. 02. 2012. г. Приступљено 03. 03. 2014. 
  14. ^ Uyghur (на језику: руски). Historyland. Архивирано из оригинала 12. 02. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2018. 
  15. ^ Canada, Government of Canada, Statistics (2017-02-08). „Census Profile, 2016 Census - Canada [Country] and Canada [Country]”. www12.statcan.gc.ca. Архивирано из оригинала 2018-04-28. г. 
  16. ^ „Detailed Languages Spoken at Home and Ability to Speak English for the Population 5 Years and Over: 2009-2013”. United States Census Bureau. Приступљено 25. 3. 2021. 
  17. ^ Hawkins, Samantha (18. 3. 2021). „Uighur Rally Puts Genocide in Focus Ahead of US-China Talks”. Courthouse News. Приступљено 25. 3. 2021. 
  18. ^ Hoshur, Shohret; Vandenbrink, Rachel (24. 3. 2012). „Japan Backs Uyghur Rights”. Radio Free Asia (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  19. ^ Shichor, Yitzhak (јул 2013). „Nuisance Value: Uyghur activism in Germany and Beijing–Berlin relations”. Journal of Contemporary China. 22 (82): 612—629. S2CID 145666712. doi:10.1080/10670564.2013.766383. 
  20. ^ „State statistics committee of Ukraine - National composition of population, 2001 census”. Архивирано из оригинала 08. 10. 2014. г.  (Ukrainian)
  21. ^ Touraj Atabaki, Sanjyot Mehendale (2004). Central Asia and the Caucasus: Transnationalism and Diaspora. стр. 31. „The Uighurs, too, are Turkic Muslims, linguistically and culturally more closely related to the Uzbeks than the Kazakhs.” 
  22. ^ Hahn 2006, стр. 4.
  23. ^ Drompp 2005, стр. 7.
  24. ^ „Uighur”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 2023-04-29. 
  25. ^ „Uighur”. CollinsDictionary.com. HarperCollins. Приступљено 2023-04-29. 
  26. ^ „Uighur | History, Language, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г. Приступљено 17. 12. 2018. 
  27. ^ „The mystery of China's celtic mummies”. The Independent. London. 28. 8. 2006. Архивирано из оригинала 3. 4. 2008. г. Приступљено 28. 6. 2008. 
  28. ^ Dillon 2004, стр. 24.
  29. ^ „Ethnic Uygurs in Hunan Live in Harmony with Han Chinese”. People's Daily. 29. 12. 2000. Архивирано из оригинала 16. 10. 2007. г. Приступљено 15. 3. 2007. 
  30. ^ „Ethno-Diplomacy: The Uyghur Hitch in Sino-Turkish Relations” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2011. г. Приступљено 28. 8. 2011. 
  31. ^ Castets, Rémi (1. 10. 2003). „The Uyghurs in Xinjiang – The Malaise Grows”. China Perspectives (на језику: француски) (5). ISSN 2070-3449. doi:10.4000/chinaperspectives.648  .  "The rest of the Diaspora is settled in Turkey (about 10,000 people) and, in smaller numbers, in Germany, Australia, Saudi Arabia, Sweden, Canada, the US, India and Pakistan."
  32. ^ Brouwer, Joseph (30. 9. 2020). „Xi Defends Xinjiang Policy as "Entirely Correct"”. China Digital Times. 
  33. ^ Davidson, Helen (18. 9. 2020). „Clues to scale of Xinjiang labour operation emerge as China defends camps”. The Guardian. 
  34. ^ „China: Unrelenting Crimes Against Humanity Targeting Uyghurs | Human Rights Watch”. 31. 8. 2023. 
  35. ^ Vanderklippe, Nathan (9. 3. 2011). „Lawsuit against Xinjiang researcher marks new effort to silence critics of China's treatment of Uyghurs”. The Globe and Mail. 
  36. ^ Falconer, Rebecca (9. 3. 2021). „Report: "Clear evidence" China is committing genocide against Uyghurs”. Axios. 
  37. ^ Chase, Steven (24. 1. 2021). „Canada urged to formally label China's Uyghur persecution as genocide”. The Globe and Mail. 
  38. ^ Brouwer, Joseph (25. 6. 2021). „China Uses Global Influence Campaign To Deny Forced Labor, Mass Incarceration in Xinjiang”. China Digital Times. 
  39. ^ Cheng, Yangyang (10. 12. 2020). „The edge of our existence”. Bulletin of the Atomic Scientists. 76 (6): 315—320. Bibcode:2020BuAtS..76f.315C. S2CID 228097031. doi:10.1080/00963402.2020.1846417. 
  40. ^ Raza, Zainab (24. 10. 2019). „China's 'Political Re-Education of Uyghur Muslims'”. Asian Affairs. 50 (4): 488—501. S2CID 210448190. doi:10.1080/03068374.2019.1672433  . 
  41. ^ Parton, Charles (11. 2. 2020). „Foresight 2020: The Challenges Facing China”. The RUSI Journal. 165 (2): 10—24. S2CID 213331666. doi:10.1080/03071847.2020.1723284. 
  42. ^ van Ess, Margaretha A.; ter Laan, Nina; Meinema, Erik (5. 4. 2021). „Beyond 'radical' versus 'moderate'? New perspectives on the politics of moderation in Muslim majority and Muslim minority settings”. Religion. Utrecht University. 51 (2): 161—168. doi:10.1080/0048721X.2021.1865616  . 
  43. ^ McCormick, Andrew (16. 6. 2021). „Uyghurs outside China are traumatized. Now they're starting to talk about it.”. MIT Technology Review. 
  44. ^ Hong, Sun-Kee; Wu, Jianguo; Kim, Jae-Eun; Nakagoshi, Nobukazu (25. 12. 2010). Landscape Ecology in Asian Cultures (на језику: енглески). Springer. стр. 284. ISBN 978-4-431-87799-8.  Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ): "The Uyghurs mixed with the Tocharian people and adopted their religion and their culture of oasis agriculture (Scharlipp 1992; Soucek 2000)."
  45. ^ Li, Hui; Cho, Kelly; Kidd, Judith R.; Kidd, Kenneth K. (децембар 2009). „Genetic Landscape of Eurasia and "Admixture" in Uyghurs”. The American Journal of Human Genetics. 85 (6): 934—937. PMC 2790568  . PMID 20004770. doi:10.1016/j.ajhg.2009.10.024. „Historical records indicate that the present Uyghurs were formed by admixture between Tocharians from the west and Orkhon Uyghurs (Wugusi-Huihu, according to present Chinese pronunciation) from the east in the 8th century CE” 
  46. ^ James A. Millward; Peter C. Perdue (2004). „Chapter 2: Political and Cultural History of the Xinjiang Region through the Late Nineteenth Century”. Ур.: S. Frederick Starr. Xinjiang: China's Muslim Borderland. M. E. Sharpe. стр. 40—41. ISBN 978-0-7656-1318-9. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 19. 10. 2015. 
  47. ^ Wong, Edward (19. 11. 2008). „The Dead Tell a Tale China Doesn't Care to Listen To”. The New York Times. Архивирано из оригинала 21. 11. 2016. г. 
  48. ^ Zhang 2021, "Using qpAdm, we modelled the Tarim Basin individuals as a mixture of two ancient autochthonous Asian genetic groups: the ANE, represented by an Upper Palaeolithic individual from the Afontova Gora site in the upper Yenisei River region of Siberia (AG3) (about 72%), and ancient Northeast Asians, represented by Baikal_EBA (about 28%) (Supplementary Data 1E and Fig. 3a). Tarim_EMBA2 from Beifang can also be modelled as a mixture of Tarim_EMBA1 (about 89%) and Baikal_EBA (about 11%).".
  49. ^ Nägele, Kathrin; Rivollat, Maite; Yu, He; Wang, Ke (2022). „Ancient genomic research – From broad strokes to nuanced reconstructions of the past”. Journal of Anthropological Sciences. 100 (100): 193—230. PMID 36576953. doi:10.4436/jass.10017. „Combining genomic and proteomic evidence, researchers revealed that these earliest residents in the Tarim Basin carried genetic ancestry inherited from local Upper Palaeolithic hunter-gatherers, carried no steppe-related ancestry, but consumed milk products, indicating communications of persistence practices independent from genetic exchange.” 
  50. ^ Zhang 2021.
  51. ^ Zhang 2021, "Our results do not support previous hypotheses for the origin of the Tarim mummies, who were argued to be Proto-Tocharian-speaking pastoralists descended from the Afanasievo, or to have originated among the Bactria–Margiana Archaeological Complex or Inner Asian Mountain Corridor cultures. Instead, although Tocharian may have been plausibly introduced to the Dzungarian Basin by Afanasievo migrants during the Early Bronze Age, we find that the earliest Tarim Basin cultures appear to have arisen from a genetically isolated local population that adopted neighbouring pastoralist and agriculturalist practices, which allowed them to settle and thrive along the shifting riverine oases of the Taklamakan Desert.".
  52. ^ Lattimore (1973), p. 237.
  53. ^ Edward Balfour (1885). The Cyclopædia of India and of Eastern and Southern Asia: Commercial, Industrial and Scientific, Products of the Mineral, Vegetable, and Animal Kingdoms, Useful Arts and Manufactures (3rd изд.). London: B. Quaritch. стр. 952. Приступљено 28. 6. 2010.  (Original from Harvard University)
  54. ^ а б в г д ђ Linda Benson (1990). The Ili Rebellion: the Moslem challenge to Chinese authority in Xinjiang, 1944–1949. M.E. Sharpe. стр. 30. ISBN 978-0-87332-509-7. Приступљено 28. 6. 2010. 
  55. ^ Ildikó Bellér-Hann (2008). Community matters in Xinjiang, 1880–1949: towards a historical anthropology of the Uyghur (Illustrated изд.). BRILL. стр. 50. ISBN 978-90-04-16675-2. Приступљено 28. 6. 2010. 
  56. ^ Silver, Brian D. (1986), „The Ethnic and Language Dimensions in Russian and Soviet Censuses”, Ур.: Ralph S. Clem, Research Guide to the Russian and Soviet Censuses, Ithaca: Cornell University Press, стр. 70—97 
  57. ^ Ondřej Klimeš (8. 1. 2015). Struggle by the Pen: The Uyghur Discourse of Nation and National Interest, c.1900–1949. BRILL. стр. 93—. ISBN 978-90-04-28809-6. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  58. ^ а б Brophy, David (2005). „Taranchis, Kashgaris, and the 'uyghur Question' in Soviet Central Asia”. Inner Asia. BRILL. 7 (2): 170. JSTOR 23615693. doi:10.1163/146481705793646892. 
  59. ^ Ondřej Klimeš (8. 1. 2015). Struggle by the Pen: The Uyghur Discourse of Nation and National Interest, c.1900–1949. BRILL. стр. 83—. ISBN 978-90-04-28809-6. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  60. ^ Ondřej Klimeš (8. 1. 2015). Struggle by the Pen: The Uyghur Discourse of Nation and National Interest, c.1900–1949. BRILL. стр. 135—. ISBN 978-90-04-28809-6. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  61. ^ Andrew D. W. Forbes (9. 10. 1986). Warlords and Muslims in Chinese Central Asia: A Political History of Republican Sinkiang 1911–1949. CUP Archive. стр. 307—. ISBN 978-0-521-25514-1. Архивирано из оригинала 22. 8. 2016. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  62. ^ Justin Jon Rudelson (1997). Oasis identities: Uyghur nationalism along China's Silk Road (illustrated изд.). Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10787-7. Приступљено 28. 6. 2010. 
  63. ^ а б Ho-dong Kim (2004). Holy war in China: the Muslim rebellion and state in Chinese Central Asia, 1864–1877 (illustrated изд.). Stanford University Press. стр. 68. ISBN 978-0-8047-4884-1. Архивирано из оригинала 15. 6. 2013. г. Приступљено 28. 6. 2010. 
  64. ^ Brophy, David (2005). „Taranchis, Kashgaris, and the 'uyghur Question' in Soviet Central Asia”. Inner Asia. BRILL. 7 (2): 166. JSTOR 23615693. doi:10.1163/146481705793646892. 
  65. ^ Mir, Shabbir (21. 5. 2015). „Displaced dreams: Uighur families have no place to call home in G-B”. The Express Tribune. GILGIT. Архивирано из оригинала 22. 5. 2015. г. 
  66. ^ Ho-dong Kim (2004). war in China: the Muslim rebellion and state in Chinese Central Asia, 1864–1877 (illustrated изд.). Stanford University Press. стр. 3. ISBN 978-0-8047-4884-1. Приступљено 28. 6. 2010. 
  67. ^ Millward 2007, стр. 93.
  68. ^ Thum, Rian (август 2012). „Modular History: Identity Maintenance before Uyghur Nationalism”. The Journal of Asian Studies. 71 (3): 627—653. S2CID 162917965. doi:10.1017/S0021911812000629. 
  69. ^ Rian Thum (13. 10. 2014). The Sacred Routes of Uyghur History. Harvard University Press. стр. 149—. ISBN 978-0-674-96702-1. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 21. 6. 2016. 
  70. ^ Newby, L. J. (2005). The Empire And the Khanate: A Political History of Qing Relations With Khoqand c.1760–1860. Brill's Inner Asian Library. 16 (illustrated изд.). BRILL. стр. 2. ISBN 978-9004145504. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2014. 
  71. ^ а б Ildikó Bellér-Hann (2007). Situating the Uyghurs between China and Central Asia. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 32. ISBN 978-0-7546-7041-4. Приступљено 30. 7. 2010. 
  72. ^ Brophy, David (2005). „Taranchis, Kashgaris, and the 'uyghur Question' in Soviet Central Asia (Inner Asia 7 (2))”. Inner Asia. BRILL: 163–84. 7 (2): 169—170. JSTOR 23615693. doi:10.1163/146481705793646892. 
  73. ^ а б Millward 2007, стр. 208
  74. ^ Arienne M. Dwyer; East-West Center Washington (2005). The Xinjiang conflict: Uyghur identity, language policy, and political discourse (PDF) (illustrated изд.). East-West Center Washington. стр. 75, note 26. ISBN 978-1-932728-28-6. Архивирано (PDF) из оригинала 24. 5. 2010. г. Приступљено 28. 6. 2010. 
  75. ^ Edward Allworth (1990). The modern Uzbeks: from the fourteenth century to the present : a cultural history (illustrated изд.). Hoover Press. стр. 206. ISBN 978-0-8179-8732-9. Приступљено 28. 6. 2010. 
  76. ^ Akiner (28. 10. 2013). Cultural Change & Continuity In. Routledge. стр. 72—. ISBN 978-1-136-15034-0. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 1. 7. 2016. 
  77. ^ Linda Benson (1990). The Ili Rebellion: The Moslem Challenge to Chinese Authority in Xinjiang, 1944-1949. M.E. Sharpe. стр. 30—. ISBN 978-0-87332-509-7. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2015. 
  78. ^ Suisheng Zhao (2004). A nation-state by construction: dynamics of modern Chinese nationalism (illustrated изд.). Stanford University Press. стр. 171. ISBN 978-0-8047-5001-1. Приступљено 12. 6. 2011. 
  79. ^ Murray A. Rubinstein (1994). The Other Taiwan: 1945 to the present. M.E. Sharpe. стр. 416. ISBN 978-1-56324-193-2. Приступљено 28. 6. 2010. 
  80. ^ American Asiatic Association (1940). Asia: journal of the American Asiatic Association, Volume 40. Asia Pub. Co. стр. 660. Приступљено 8. 5. 2011. 
  81. ^ Garnaut, Anthony (2008), „From Yunnan to Xinjiang:Governor Yang Zengxin and his Dungan Generals” (PDF), Pacific and Asian History, Australian National University, стр. 95, Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2012. г. 
  82. ^ Simon Shen (2007). China and antiterrorism. Nova Publishers. стр. 92. ISBN 978-1-60021-344-1. Приступљено 28. 6. 2010. 
  83. ^ Ondřej Klimeš (8. 1. 2015). Struggle by the Pen: The Uyghur Discourse of Nation and National Interest, c.1900-1949. BRILL. стр. 154—. ISBN 978-90-04-28809-6. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 28. 4. 2016. 
  84. ^ Wei, C. X. George; Liu, Xiaoyuan (29. 6. 2002). Exploring Nationalisms of China: Themes and Conflicts. Greenwood Press. ISBN 9780313315121. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 19. 10. 2015 — преко Google Books. 
  85. ^ Millward 2007, стр. 209.
  86. ^ Linda Benson (1990). The Ili Rebellion: The Moslem Challenge to Chinese Authority in Xinjiang, 1944–1949. M.E. Sharpe. стр. 31—. ISBN 978-0-87332-509-7. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 13. 11. 2015. 
  87. ^ Gladney, Dru (2004). Dislocating China: Reflections on Muslims, Minorities, and Other Subaltern Subjects. C. Hurst. стр. 195. ISBN 978-1-85065-324-0. 
  88. ^ Harris, Rachel (2004). Singing the Village: Music, Memory, and Ritual Among the Sibe of Xinjiang. Oxford University Press. стр. 53, 216. 
  89. ^ J. Todd Reed; Diana Raschke (2010). The ETIM: China's Islamic Militants and the Global Terrorist Threat. ABC-CLIO. стр. 7—. ISBN 978-0-313-36540-9. 
  90. ^ Benjamin S. Levey (2006). Education in Xinjiang, 1884-1928. Indiana University. стр. 12. Архивирано из оригинала 9. 1. 2017. г. Приступљено 22. 9. 2015. 
  91. ^ Justin Ben-Adam Rudelson; Justin Jon Rudelson (1997). Oasis identities: Uyghur nationalism along China's Silk Road. Columbia University Press. стр. 178. ISBN 978-0-231-10786-0. Приступљено 31. 10. 2010. 
  92. ^ Dru C. Gladney (2005). Pál Nyíri; Joana Breidenbach, ур. China inside out: contemporary Chinese nationalism and transnationalism (illustrated изд.). Central European University Press. стр. 275. ISBN 978-963-7326-14-1. Приступљено 31. 10. 2010. 
  93. ^ Ramsey, S. Robert (1987). The Languages of China. Princeton: Princeton University Press. стр. 185—6. 
  94. ^ Joscelyn, Thomas (21. 4. 2009). „The Uighurs, in their words”. FDD's Long War Journal. Архивирано из оригинала 22. 10. 2015. г. 
  95. ^ Balci, Bayram (1. 1. 2007). „Central Asian refugees in Saudi Arabia: religious evolution and contributing to the reislamization of their motherland”. Refugee Survey Quarterly. Oxford University Press. 26 (2): 12—21. doi:10.1093/rsq/hdi0223. 
  96. ^ Balci, Bayram (зима 2004). „The Role of the Pilgrimage in Relations between Uzbekistan and the Uzbek Community of Saudi Arabia” (PDF). Central Eurasian Studies Review. 3 (1): 18. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 30. 8. 2016. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ујгури&oldid=29976939”