Фабрика шећера (споменик)
Фабрика шећера, познатија као Стара шећерана је непокретно културно добро и споменик културе Града Београда. Налази се у Београду, на Општини Чукарица. Подигнута је у периоду од 1899. до 1901. године. [1]
| Фабрика шећера | |
|---|---|
 Једна од зграда фабрике | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Чукарица |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1899-1901. |
| Тип културног добра | Споменик културе |
| Власник | Република Србија |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| beogradskonasledje | |
Налази се у северном делу просторно културно-историјске целине Топчидер, која је културно добро од изузетног значаја. Први је објекат ове врсте у Београду.[2]
Историјат уреди
Изградњу фабрике омогућио је краљ Александар Обреновић, на основу Закона о потпомагању домаће индустрије из 1898. На оглас о изградњи си се јавили заинтересовани из Јапана, Белгије, Енглеске, Немачке и Аустрије.[2]
Повластице за производњу шећера Србији су добили инвеститори из Немачке: Алфред Хаке, инжењер из Магдебурга, Јулијус Голдшмит, конзул и банкар из Лугсхафена, и Макс Вајншенк, индустријалац из Регензбурга, главни акционари велике фабрике шећера у Регензбургу. Они су у Београду основали предузеће под називом „Краљевско српска повлашћена фабрика шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и Вајншенк”.[2]
Фабрика шећера је била први објекат ове врсте у Београду. Када је израђена, фабрика се састојала од машинске хале, сушаре, чиновничких станова, зграде дирекције и зграде са радничким становима.[2]
Као део индустријског комплекса фабрика је била један од центара синдикалне активности и окупљања радника у време најјачег деловања Српске социјалдемократске партије. Остала је позната по штрајку из 1907. године, који је угушен у крви, након интервенције полиције и војске, а по налогу Државног савета. Том приликом су смртно страдала четворица радника, а више њих је повређено.[2]
Фабрика се налазила у власништву страног капитала од 1899. до 1918. године. Међутим, због нерентабилности је производни процес у фабрици заустављен 1902.[2] На почетку Првог светског рата је била секвестрирана као непријатељска имовина, влада је намеравала да је прода 1923.[3]
Током Првог светског рата шећерана фабрика је тешко оштећена. Након рата се налазила под управом Министарства правде све до 1925. године, када је добила назив „Државна фабрика шећера на Чукарици”.[2]
Током бомбардовања Београда 1941. године, фабрика је поново оштећена, а за време повлачења непријатељских трупа и опљачкана.[2] У међувремену је радила.[4]
Од 1945. године до почетка деведесетих година 20. века се налазила у друштвеном власништву.[2]
Године 1948. је добила назив Индустрија шећера и врења „Димитрије Туцовић”, у спомен на Димитрија Туцовића, главног идеолога и вође Српске социјалдемократске партије и једног од организатора великог штрајка радника фабрике 1907. године. У кругу фабрике је 1952. постављен његов споменику. Биста је међутим до данас нестала, а наместо ње је до данас остало само оскрнављено постоље.[2]
У оквиру реконструкција у међуратном и послератном периоду уграђене су нове машине и дограђен је известан број објеката, што је довеле до одређених промена у првобитној архитектонској композицији комплекса.[1]
Од 1969. године фабрика је била део Пољопривредног комбината Београд (ПКБ). Шећер се у овој фабрици производио све до 1983. године, после чега је производња пребачена у Падинску Скелу. Сви погони у фабрици, осим оних који су припали „Врењу” су напуштени, део опреме је пренет у нову фабрику, док је део распродат.[2]
Трговински суд у Београду је 2007. покренуо стечајни подступак Фабрике и тада су сви запослени у фабрици добили отказ.[2]
У делу комплекса у близини Аде Циганлије делимично раде производни погони „Врења”, предузећа које се некада налазило у саставу шећеране, а затим је од ње одвојено.[2]
Изглед фабрике уреди
Са становишта архитектонских вредности, поменути објекти представљају стандардне примере индустријске архитектуре са краја 19. века у северној и средњој Европи.[1]
Својом архитектуром издваја се централни објекат, машинска хала, који је грађен у фугованој опеци, са карактеристичним боген-фризом испод крова.[1]
Позориште у Шећерани уреди
Данас се у објектима и даље могу наћи трагови производње, помешани са новим начинима употребе комплекса. Јединственост комплекса примећена је још 1995. године када су чланови позоришта „Битеф театар” одлучили да у напуштеном делу Фабрике одрже изведбу представе „Сан летње ноћи”. Управо та изведба представља први покушај да Фабрика шећера не падне у заборав, као већина идустријских објеката на подручју Београда. Две године након прве изведбе отвара се позориште „КПГТ”.[5] Уређење простора финансирало је Министарство културе.[6]
Извори уреди
- ^ а б в г Завод за заштиту споменика културе града Београда/Фабрика шећера
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Васиљевић & 20. 3. 2016.
- ^ "Политика", 24. јан. 1923, стр. 2
- ^ "Коло", 20. новембар 1943
- ^ „Jedna nova »Šećerana«” (PDF). Лудус, број 64. фебруар 1999. стр. 6. Приступљено 17. 4. 2023.
- ^ „Šećerana”. Zaboravljeni Beograd. Архивирано из оригинала 17. 10. 2020. г. Приступљено 23. 3. 2020.
Литература уреди
- Васиљевић, Бранка (20. 3. 2016). „Стару шећерану посећују обезбеђење, стечајна управница и љубитељи позоришта”. Политика онлајн. Београд: Политика новине и магазин д.о.о. Приступљено 27. 1. 2018.
