Отворите главни мени
Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године
Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Фанариоти (грч. Φαναριωτες) су припадници грчке елите у Цариграду. Појам је изведен из имена градске четврти познате под називом Фанар, која се налази у европском делу Цариграда. У истом делу града налази се и седиштe Цариградске патријаршије, са Саборном црквом Светог Ђорђа. Током раздобља османске власти, Фанар је постао стециште грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарски и митрополити су бирани управо из њихових редова.[1]

Посредством патријаршије у Цариграду, фанариотска заједница је такође вршила знатан утицај на вођење послова у осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове осталих источних патријаршија (Антиохија, Јерусалим, Александрија) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), што је довело до тешких последица по православне Србе и друге Словене у Османском царству.[2]

Окосницу фанариотске идеологије чинио је панхеленизам, који се није огледао само у племенитим тежњама ка ослобођењу православних Грка од турске власти, већ је у исто време обухватао и шире замисли о постепеном превођењу негрчких православаца у грчки национални корпус. Такве тежње су биле првенствено усмерене према православним Словенима у Османском царству, које је према фанариотским замисима требало погрчити, путем наметања грчке јерархије, грчке литургије и грчког језика у црквеној управи. Таква фанариотска политика довела је до тешког нарушавања грчко-словенских односа у многим областима, а највећи раскол се догодио 1870. године, у време стварања Бугарског егзархата.[1]

ИсторијаУреди

Формирање фанариотске заједнице је започело након турског освајања Цариграда (1453). У новонасталим околностима, знатан део грчких првака, како световних тако и црквених, усредсредио је своје напоре ка обезбеђивању неопходних предуслова за опстанак грчке православне заједнице, не само у Цариграду већ и широм Османског царства. Први корак ка том циљу учињен је регулисањем положаја Цариградске патријаршије код нових власти, чиме се створен модел који је опстао све до почетка 20. века.[1]

Фанариоти потичу из класе богатих грчких трговаца, од којих је већина тврдила да вуче порекло од племенитих византијских породица. Имали су велики утицај на управу у Османском царству на подручју Балкана од XVIII века. Углавном су куповали или градили куће у четврти Фанар у којој је резиденцију имао Васељенски патријарх, који је по османском управном систему био сматран верским и световним вођом свих православних хришћана у Османском царству. Фанариоти су првенствено настојали ући у ужи круг Патријархових сарадника, и на тај начин постати утицајни у друштву.

Поједини чланови фанариотских породица, успели су сакупити велико богатство и утицај већ током XVII века, добивши висока места у османској управној хијерархији. Од 1669. године па све до Грчког рата за независност 1821. фанариоти су чинили већину особља на Високој Порти и у османским дипломатским представништима. То је било делимично и због доброг образовања које је било знатно више од осталог османског становништва.

Између 1711—1716. године и 1821. године добар део њих дочепао се титула; господара, војвода или кнезова у дунавским кнежевинама (Молдавија и Влашка). Ово раздобље често се зове и Фанариотско раздобље у румунској историји.

Циљеви фанариота били су обнова Византијског царства кроз постепено присвајање османске власти. Залагали су се за очување царства и контролу над негрчким православним становништвом од стране Патријаршије.

На Балкану, термин „фанариоти“ се користи у негативном смислу - односи на сарадњу са Османлијама за време османског ропства.

Од 1920. године термин „фанариоти“ се обично односи на управу Васељенске патријаршије.

Види јошУреди

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди