Ференц Пулски
Ференц Пулски од Человца и Лубоца (мађ. Ferenc Pulszky von Cselfalva und Lubócz; Прешов, 17. септембар 1814 — Будимпешта, 9. септембар 1897) био је мађарски археолог, политичар, публициста, племић и масон. Био је директор Народнога музеја у Пешти, члан председништва Мађарске академије наука и почасни члан Српскога ученог друштва и Српске краљевске академије.
Ференц Пулски | |
|---|---|
 Пулски 1837. године | |
| Пуно име | Ференц Пулски од Человца и Лубоца |
| Датум рођења | 17. септембар 1814. |
| Место рођења | Прешов Аустријско царство |
| Датум смрти | 9. септембар 1897. (82 год.) |
| Место смрти | Будимпешта Аустроугарска |
| Занимање | политичар и писац |
| Титула | гроф од Человца и Лубоца |
| Политичка странка | Ференц Деак |
| Супружник | Тереза Пулски |
| Деца | 5 |
Биографија уреди
Пулски је рођен у Прешову, у Аустријскоме царству (данашња Словачка). После студија права и филозофије у средњим школама у Мишколцу, путује у иностранство. Енглеска га је посебно привукла, а његова књига Aus dem Tagebuch eines in Grossbritannien reisenden Ungarns (Из дневника једнога Мађара који путује по Британији; 1837) омогућила му је чланство у Мађарској академији.
Изабран је у Угарскоме сабору 1840. године, а осам година доцније је именован на место министра финансија, а после је пребачен у сличном својству у Беч, под владавином породице Естерхази. Осумњичен је за помагање са револуционарима и исте године побегао у Пешту у којој је постао активан члан Комитета народне одбране. Поново је морао да бежи, овога пута из Аустријскога царства после пораза Угарске у рату за независност 1848–49. Отишао је поново у Енглеску где му се придружио Лајош Кошут. После је с њим ишао на турнеју по Сједињеним Државама. У сарадњи са својом супругом написао је путопис White, Red, Black (Бело, црвено, црно; 1853). Написао је предговор за књигу његове жене Терезе Пулски Memoirs of a Hungarian Lady (Мемоари једне мађарске даме; 1850).
Пулски је осуђен на смрт у одсуству од стране ратнога већа у његовој домовини 1852. године. Осам година касније је дошао у Италију и придружио се Ђузепеу Гарибалдију у његовој несрећној експедицији 1962. године. Тада бива заробљен као ратни заробљеник у Напуљу. Његова соба (салон) у вили С. Маргерита у Фиренци је био један од најживописнијих. Финансирао га је лист Прогресо. Његов син четрнаестогодишњи Ђулио Франческо Пулско је умро 19. новембра 1863. године и покопан је на Енглескоме гробљу у Фиренци. Његова преживела деца су Августус, Чарлс, Поликсена и Гарибалди.[1]
Године 1866. је амнестиран од стране аустријскога цара те се поново враћа кући и улази у јавни живот. Био је члан парламента од 1867. до 1876. године, а поново је изабран 1884. године у име странке Ференц Деак. Изабран је за члана Америчког филозофског друштва 1886. године.[2] Почетком 1885. године је примљен као почасни члан у Српско учено друштво, а седам година доцније је исто као почасни члан примљен и у Српску краљевску академију.[3]
Поред политичке активности, Пулски је био и председник књижевне секције Мађарске академије и директор Националног музеја у Пешти у којем се истакао у археолошким истраживањима. Користио је свој утицај да промовише науку, уметност и своје либералне погледе у родној Угарској.
Преминуо је у Будимпешти 9. септембра 1897. године.
Масонска каријера уреди
Пулски је инициран 1863. године у Ложу Данте Алигијери у Торину и веома брзо је достигао 33. ниво Шкотског реда. После повратка у Угарску, допринео је поновном успостављању мађарске масонерије, прво као мајстор Ложе Јединство у отаџбини, а затим и као први велики мајстор Велике ложе Светога Јована. После оснивања Символичке Велике ложе Мађарске која је чинила Велику ложу Светога Јована и Велики Оријент 1886. године, постао је њен први Велики мајстор. Године 1875. је подржао иницијацију грофице Хелене Хадик Баркочи у масонску ложу.
Библиографија уреди
- Јакобинци у Мађарској (Лајпциг, 1851)
- Мој живот и времена (Пешта, 1880)
- Из дневника једног Мађара који путује по Британији (Пешта, 1837)
- Бела, црвена, црна, са супругом Терезом Пулски (две свеске, Лондон, 1853)
- Многи трактати о мађарским питањима у публикацијама Угарске академије.
Референце уреди
- ^ English Cemetery Guidebook, accessed 15 April 2017
- ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Приступљено 2021-05-24.
- ^ „ФЕРЕНЦ ПУЛСКИ (FERENC FON CSELFALVA UND LUBÓCZ PULSZKY)”. САНУ. 2022. Приступљено 26. 3. 2022.
Литература уреди
- Јанос Гиорги Сзилагии, „Вита Цонтемплатива четрдесетосмаша : Ференц Пулски (1814-1889)“, Тхе Хунгариан Куартерли, 39:149 (пролеће 1998) [1]
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Pulszky, Ferencz Aurel”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.</img>Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Pulszky, Ferencz Aurel”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Спољашње везе уреди
- Works by Francis Pulszky at Project Gutenberg