Финале Купа европских шампиона 1966.

11. финале КЕШ
(преусмерено са Финале Лиге шампиона 1966.)

Финале Купа европских шампиона 1966. одржано је на стадиону Хејсел у Бриселу 11. маја 1966. пред око 55.000 гледалаца. Утакмица је играна између Реал Мадрида и Партизана, а завршена је резултатом 2:1 за екипу из Мадрида. Партизан је повео у 55. минуту голом Велибора Васовића, да би Реал најпре изједначио резултат у 70. минуту голом Амансија Амара, а затим је у 76. минуту победника одлучио Фернандо Серена. Тако је Реал Мадрид освојио своју шесту титулу, док је ово било прво и до сада једино финале Купа европских шампиона које је играо Партизан. Утакмицу је судио Немац Рудолф Крајтлајн, који је касније са енглеским судијом Кеном Астоном увео концепт жутог и црвеног картона у фудбалу.[1]

Финале Купа европских шампиона 1966.
Finale 1965-66 ChampionsEuropeens.jpg
Званичан постер за финалну утакмицу
ДогађајКуп европских шампиона 1965/66.
Датум11. мај 1966. (1966-05-11)
СтадионХејсел, Белгија Брисел
СудијаЗападна Немачка Рудолф Крајтлајн (ФС Западне Немачке)
Посећеност55.000
1965
1967

ТимовиУреди

Клуб Претходни наступи у финалима (подебљане године означавају победника те године)
  Реал Мадрид 7 1956, 1957, 1958, 1959, 1960, 1962, 1964
  Партизан Нема (Најбољи пласман: четвртфинале 1955/56, четвртфинале 1963/64.)


Пут до финалаУреди

Реал МадридУреди

 
Стартна постава Реал Мадрида пред финале. Горњи ред, с лева на десно: Хозе Араквистаин, Пачин, Педро де Фелипе, Мануел Санчис, Пири, Игнацио Зоко. Доњи ред, с лева на десно: Фернандо Серена, Амансио Амаро, Рамон Гросо, Мануел Веласкез, Франсиско Хенто
Фаза такмичења Противник Прва утакмица Друга утакмица Укупни резултат
Предтакмичење   Фејенорд 2 - 1
Ротердаму)
5 - 0
Мадриду)
6 - 2
Осмина финала   Килмарнок 2 - 2
Килмарноку)
5 - 1
Мадриду)
7 - 3
Четвртина финала   Андерлехт 1 – 0
Андерлехту)
4 – 2
Мадриду)
4 – 3
Полуфинале   Интер 1 – 0
Мадриду)
1 – 1
Милану)
2 – 1

Реал је скоро целе сезоне био на првом месту у лиги пре пораза од Барселоне од 1:2, потом титулу губи од градског ривала Атлетико Мадрида једно коло пре краја за само један поен. Одбрамбени играч Левантеа Антонио Калпе је дошао како би појачао клупу, и играч везног реда Малаге, Мануел Веласкез се вратио са двогодишње позајмице и замењује француског плејмејкера Лусијана Милера. Из Рајо Ваљекана долази одбрамбени играч Педро де Фелипе, који из стартне поставе истискује Хозеа Сантамарију. Оба појачања су одиграла феноменалну сезону. Клуб је током лета, након 5 освојених првенстава и 3 титула првака Европе, напустио Ференц Пушкаш. У купу Генералисима испада у четвртфиналу од стране Реал Бетиса.

ПартизанУреди

 
Стартна постава Партизана пред финале. (С лева на десно)Горњи ред: Хасанагић, Пирмајер, Михајловић, Шошкић, Васовић, Рашовић. Доњи ред: Јусуфи, Бечејац, Ковачевић, Бајић, Галић
Фаза такмичења Противник Прва утакмица Друга утакмица Укупни резултат
Предтакмичење   Нант 2 - 0
Београду)
2 - 2
Нанту)
4 - 2
Осмина финала   Вердер Бремен 3 - 0
Београду)
1 - 0
Бремену)
3 - 1
Четвртина финала   Спарта Праг 4 – 1
Прагу)
5 – 0
Београду)
6 – 4
Полуфинале   Манчестер јунајтед 2 – 0
Београду)
1 – 0
Манчестеру)
2 – 1

Флоријан Матекало је био 17 година тренер омладинаца Партизана, и изнедрио је ову генерацију Партизанових фудбалера који су били познати као „Партизанове бебе”. Тим из 1966. је стваран у омладинској школи Партизана, који је у том узрасту бележио врхунске резултате, да би приликом смене генерација скоро комплетан омладински тим промовисан у првотимце, уз незнатну допунску селекцију. У наредних 5 година "бебе" су 4 пута биле првак Југославије.[2] Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу шампиона Европе. У стартној постави је имао трећег, четвртог и деобу петог најбољег стрелца лиге, Милан Галић са 15 голова, Владимир Ковачевић са 14 и Мустафа Хасанагић са 13. Александар Атанацковић напушта место тренера, а на његово место долази Абдулах Гегић. Екипа је представљала озбиљног ривала било ком тадашњем Европском клубу, и састојала се од доста младих играча. Упркос великом таленту, тадашње првенство Југославије завршавају на 11. месту, а у купу испадају у осмини финала.

Међутим у Купу Европских шампиона су одиграли врхунску сезону. Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескочена са укупим скором од 4:2.[2]

Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1. У Београду 3:0 и у Бремену 0:1. У првом мечу у Београду је било 0:0 све до 70. минута, када Јусуфи постиже гол, а након тога по гол постужу и Хасанагић и Пирмајер. Реванш меч се играо у Бремену на Везер стадиону, по леденим условима. Шкотски арбитар је дозволио јако грубу игру у којој се нарочито истицао Арнолд Шиц, који је и постигао једини гол на мечу. Шошкић се истакао својим одбрана на мечу, а и Рашовић је одиграо добру партију. На крају меча црвени картон добијају Бечејац, а за Вердер црвене картоне добијају Арнолд Шиц, и Волфганг Бордел.[2]

У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. За Спарту у том тренутку наступају пуно репрезентативаца из Чехословачке, која је у том тренутку била вицешампион света на Светском првенству у Чилеу, између осталих Мраз, Врана, Таборски, Машек, Тихи, Мигаш, Поспихал, и најбољи међу њима, Андреј Квашњак. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, уз 3 гола Квашњака. У том мечу Шошкић није бранио, Бечејац је имао црвени из прошлог меча, Бајић и Ковачевић такође нису играли, а Галић је служио у ЈНА.[2] Другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме са укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале. Хасанагићу је поништен јако леп гол маказицама,[3][2] али тај гол није утицао на коначни исход двомеча, и Партизанов дуел са Манчестер јунајтедом.

У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у Лондону) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.

УтакмицаУреди

РезимеУреди

Финале је било веома изједначено. Партизан је повео у 55. минуту голом Велибора Васовића, али Реал Мадрид преко Амансија изједначава у 70. минуту. Реал преокреће голом Фернанда Серене у 76. минуту, и овај гол је био и последњи на мечу.

Реал Мадрид је постао Европски првак шести пут у 11 година такмичења, али до 1998. није освојио ниједну титулу првака, када, можда иронично, бивши играч Партизана Предраг Мијатовић постиже гол у 66. минуту меча.

Детаљи мечаУреди

Реал Мадрид  2—1Партизан  
Амансио   70'
Серена   76'
Извештај Васовић   55'
Гледалаца: 55.000
Судија: Рудолф Крајтлајн (Западна Немачка)
 
 
 
 
 
Реал Мадрид
 
 
 
 
 
 
 
 
Партизан
GK 1   Хозе Аракистаин
RB 2   Пачин
LB 3   Мануел Санчиз
RM 4   Пири
CB 5   Педро де Фелипе
CB 6   Игнацио Зоко
RF 7   Фернандо Серена
CF 8   Амансио Амаро
CF 9   Рамон Гросо
LM 10   Мануел Веласкез
LF 11   Франсиско Хенто (к)
Тренер:
  Мигел Муњоз
 
GK 1   Милутин Шошкић (к)
RB 2   Фахрудин Јусуфи
LB 3   Љубомир Михајловић
CM 4   Радослав Бечејац
CB 5   Велибор Васовић
CB 6   Бранко Рашовић
RF 7   Мане Бајић
CM 8   Владица Ковачевић
CF 9   Мустафа Хасанагић
CF 10   Милан Галић
LF 11   Јосип Пирмајер
Тренер:
  Абдулах Гегић

Након мечаУреди

Финале је назначило почетак тзв. "Yé-yé" генерације Реал Мадрида, која је назив добила по песми Битлса "She loves you" и рефрену "yeah-yeah"[4], након што су 4 играча Реала позирала за Марку у стилу Битлса. У наредних пар сезона већина Партизанових играча напушта клуб.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ „Germany’s “Brave Little Tailor. fifamuseum.com. Fifa museum. 23. јул 2020. Приступљено 28. мај 2021. 
  2. ^ а б в г д „KADA SU PARTIZANOVE BEBE HARALE EVROPOM Dan kada je Sparta iz Praga osvetila svu snagu crno-belih”. Blic (Blic sport). 09. 03. 2019. Приступљено 02. 12. 2020. 
  3. ^ „Mustafa Hasanagic: Cleared Goal vs Sparta Prague”. Youtube. Приступљено 02. 12. 2020. »Исечак из интервјуа са Хасанагићем« 
  4. ^ „La flor del Real Madrid Yé-yé”. Diario Marca. Архивирано из оригинала на датум 22. 6. 2020. Приступљено 7. 12. 2019. 
  5. ^ „1966. - ПАРТИЗАНОВ „ДАН” ПОСЛЕ - Васовић исправио неправду”. Спортски Журнал. 11. 05. 2020. Приступљено 02. 12. 2020. »При дну странице је приказана слика где су наведене екипе за које су играчи играли након овог финала« 

Спољашње везеУреди