Svetska finansijska kriza 2007.

(преусмерено са Финансијска криза 2007/08)
The TED raskorak (crveno) se znatno povećao tokom finansijske krize, što se odrazilo na povećanje spoznajnog kreditnog rizika
Mapa sveta prikazuje stope realnog rasta GDP za 2009 (zemlje prikazane braon bojom su u recesiji)
Reklama mešetara za hipotekarne kredite namenjene osobama s malim dohodcima ili niskim bonitetom

Svetska finansijska kriza 2007–2008, takođe poznata kao globalna finansijaka kriza i finansijaka kriza 2008, prema stanovištu mnogih ekonomista je bila najozbiljnija finansijska kriza od vremena Velike depresije iz 1930-ih.[1][2][3][4]

Počela je 2007 sa krizom na tržištu substandardnih hipoteka u Sjedinjenim Državama, i razvila se u punu međunarodnu bankarsku krizu sa kolapsom investicione banke Lehman Broders dana 15. septembra 2008.[5] Pretjerano preduzimanje rizika banaka, kao što je Lehman Broders, pomoglo je da se globalni finansijski uticaj uveća.[6] Koristile su se masivne sanacije financijskih institucija i druge palijativne monetarne i fiskalne politike kako bi se sprečio mogući kolaps svetskog finansijskog sistema. Uprkos toga došlo je do globalne ekonomske krize, velike recesije. Evropska dužnička kriza, kriza bankarskog sistema evropskih zemalja koja koriste evro, usledila je kasnije.

Godine 2010, nakon krize je usvojen zakon Doda-Franka u SAD da bi se „promovisala finansijska stabilnost Sjedinjenih Država”.[7] Bazel III standarde kapitala i likvidnosti su usvojile zemlje širom sveta.[8]

NastanakУреди

Ova kriza se izražava u globalnim gubitcima i stečajima preduzeća iz finansijskog sektora, a od kraja 2008, i velikog broja stečaja u realnoj privredi. Uzrok krize je uglavnom bio brzi pad cena nekretnina u SAD, koje su se nakon dugog razdoblja rasta cena razvile u nerealnim razmerima. Istodobno sve više i više dužnika nisu više bili u stanju da podmire obaveze kredita: delimično zbog rasta kamatne stope i delom zbog manjka prihoda. Usled na preprodaje kredita (sekjuritizacija) bankama u celom svetu, kriza se proširila u globalnu finansijsku krizu.

U početku su tim problemima bili pogođeni uglavnom substandardni krediti, koji su bili namenjeni za kreditiranje osoba s niskim dohotcima i niskim bonitetom. Mada problem sa ovim tipom kreditiranja nije uzrok krize, on je označio njen početak i prisilio je vlast SAD-a za preuzimanje kontrolu na dvema najvećim hipotekarnim bankama države. U januaru 2009. godine međunarodni monetarni fond je procenio da je svota koju treba otpisati kao gubitak bankarskog sistema na kredite hartija od vrednosti u SAD-u iznosila 2,2 milijarde dolara.

Kamatne stopeУреди

 
Kamatne stope u odnosu na ekonomski rast

Krizi je prethodilo dugo razdoblje relativno niskih realnih i nominalnih kamatnih stopa. Međutim treba napomenuti da su kamatne stope iz 80-ih godina u svetu veće od stope rasta bruto domaćeg proizvoda, što je moglo pridoneti izuzetno dinamičnim razvoju globalnih finansijskih tržišta.

Velika novčana štednja u velikom delu sveta tražila je mogućnost isplativog uglaganja na financijskim tržištima i to je dovelo do (iz današnjeg ugla gledanja), podcenjivanja rizika ulaganja povezanog s hipotekarnim kreditima. Nakon velikog pada vrednosti deonica tokom nastanka dotkom krize središnja američka banka je radi stimulacije američke privrede snizila kamatne stope na vrlo nizak nivo. S tim niskim kamatama počeo je ubrzani rast cena nekretnina u SAD. Dodatno je delovao i spoljnotrgovinski deficit u SAD koji je bio finansiran novčanim sredstvima tržišta kapitala.

Kina je značajne delove viška prihoda od izvoza ulagala u hartije od vrednosti Sjedinjenih Država, što je snizilo efektivnu godišnju kamatnu stopu državnih hartija od vrednosti. Politika niskih kamatnih stopa je sprovedena takođe u velikom delu drugih industrijski razvijenih zemalja.

Proširenje kreditiranjaУреди

Zbog niske kamatne stope osobama s nižim prihodima bilo je omogućeno da priušte kupovinu kuće. Bodrene takvom politikom, banke su odobravale kredite sa promenjivom kamatnom stopom zajmoprimcima s umerenim rejtingom. Zbog niske kamatne stope, rate su u početku bile male. Rizik od povišenja kamatne stope snosili su dužnici, čega oni često nisu bili svesni pri dizanju kredita.

 
Kamatne stope središnje banke

Zbog rasta potražnje, rasle su cene nekretnina. Banke su koristile taj razvoj da bi dužnicima nudile dodatne kredite. Uz stalni rast cena nekretnina, u slučaju nesolventnosti dužnika, kredit je banka mogla namiriti iz prodaje imovine uz višu tržišnu vrednost. Banke su se osećale sigurnima, a uz rast cena dužnici su verovali, da u hitnim slučajevima mogu preprodati nekretninu sa dobitkom i vratiti dug hipoteke.

Gradnja velikoga broja nekretnina dovela je do preporoda građevinarstva i rasta potrošačke potražnje.

Pad vrednosti nekretninaУреди

Usporavanje privrede SAD-a od 2005. godine, te naknadno povećanje kamatne stope središnje američke banke na do 5,25% u junu 2006 je izazvalo lančanu reakciju. Zajmoprimaoci sa niskim dohodcima nakon povećanih stopa promenjivih kredita nisu više mogli da vrate hipoteke i morali su da prodaju svoje kuće. Rastući broj nekretnina u prodaji, koji je kulminirao u julu 2006, doveo je do pada vrednosti nekretnina. Nesolventnost dužnika je tada dovela banke i investitore do gubitaka. U proleće 2007. u Sjedinjenim Državama nekoliko desetaka banaka, koje su bile specijalizovane za finansiranje ove vrste kredita nekretnina, predale su zahtev za stečaj.

Kriza poverenja na međunarodnim tržištu kapitalaУреди

Stečaj preduzeća Lehman Broders 15. septembru 2008. godine je doveo do vrste paralize svetskog međubankovnog tržišta.

Koordinirani odgovor središnjih banakaУреди

Od decembra 2007. godine Evropska središnja banka je ponudila više od 180 milijardi dolara za ublažavanje finansijskih napetosti. Dana 8. oktobra 2008. sedam od vodećih banaka, uključujući Banku Engleske i Švajcarsku nacionalnu banku smanjile su kamatne stope. Evropska središnja banka smanjila je 6. novembra 2008. kamatnu stopu na 3,25%.

Predlozi za reforme država G-20Уреди

Dana 14. novembra 2008. održan je u Vašingtonu prvi sastanak na vrhu (plus Holandija i Španija)sa svrhom savetovanja o utvrđivanju osnova za reformu međunarodnog finansijskog tržišta. Smatralo se da je u zajedničkom interesu da se pronalađu međunarodnih propisi putem kojih bi se izbeglo ponavljanja takve krize. Katalog sa približno 50 pojedinačnih mera je usvojen. Set od 28 tih pojedinačnih predloga je usvojen 31. marta 2009. Učesnici su se zalagali za načela slobodnog tržišta, te otvoreno i delotvorno regulisano poslovanje na finansijskim tržištima. Između ostalog dogovorene su sledeće mere:

  • Veći nadzor agencija za rejting,
  • Veću regulaciju spekulativnih hedž fondova i drugih prethodno neuređenih finansijskih proizvoda,
  • Definicija evaluacije standarda za složene finansijske proizvode,
  • Povećanje tampon kapitala financijske institucije
  • Usklađivanje i revizija računovodstvenih pravila,
  • Zaštita od nelojalne konkurencije u poreznim oazama,
  • Osnaživanje Međunarodnog monetarnog fonda
  • Bolja zaštita potrošača kroz transparentne informacije.

Svaka zemlja učesnica pristaje da prenese mere u nacionalno zakonodavstvo.

Posledice za kasniji ekonomski rastУреди

„Napredne” ekonomije su predvodile globalni ekonomski rast pre finansijske krize, dok su „nastajuće” i „razvijajuće” ekonomije zaostale za njima. Kriza je preokrenula ovaj odnos.[9] Međunarodni monetarni fond je utvrdio da su „napredne” ekonomije činile samo 26,5% globalnog rasta GDP (PPP) dok su preostale ekonomije sačinjavale 73,5% globalnog rasta GDP (PPP) od 2007 do 2017.[10]

U tabeli su imena nastajućih i razvijajućih ekonomija prikazana zadebljanim fontom, dok su imena razvijenih ekonomija napisana normalnim fontom.

Dvadeset najbrže rastućih ekonomija (po povećanju GDP (PPP) od 2007 do 2017)
Ekonomija
Inkrementalni GDP (milijardi u USD)
(01)   Kina
14.147
(02)   Indija
5.348
(03)   Sjedinjene Države
4.913
(—)   Evropska Unija
4.457
(04)   Indonezija
1.632
(05)   Turska
1.024
(06)   Japan
1.003
(07)   Nemačka
984
(08)   Rusija
934
(09)   Brazil
919
(10)   Južna Koreja
744
(11)   Meksiko
733
(12)   Saudijska Arabija
700
(13)   Ujedinjeno Kraljevstvo
671
(14)   Francuska
566
(15)   Nigerija
523
(16)   Egipat
505
(17)   Kanada
482
(18)   Iran
462
(19)   Tajland
447
(20)   Filipini
440

Dvadeset najvećih ekonomija po njihovom doprinosu rastu globalnog GDP (PPP) (2007–2017)[11]

ReferenceУреди

  1. ^ „Two top economists agree 2009 worst financial crisis since great depression; risks increase if right steps are not taken”. Reuters. 27. 2. 2009. Архивирано из оригинала на датум 12. 2. 2010. Приступљено 10. 11. 2015. 
  2. ^ Eigner, Peter; Umlauft, Thomas S. (1. 7. 2015). „The Great Depression(s) of 1929–1933 and 2007–2009? Parallels, Differences and Policy Lessons”. MTA-ELTE Crisis History Working Paper No. 2: Hungarian Academy of Science. SSRN 2612243 . 
  3. ^ Eichengreen; O'Rourke. „A tale of two depressions: What do the new data tell us?”. VoxEU.org. Приступљено 22. 2. 2016. 
  4. ^ Temin, Peter (2010). „The Great Recession & the Great Depression”. Daedalus. 139 (4): 115—124. doi:10.1162/DAED_a_00048. 
  5. ^ Williams, Mark (12. 4. 2010). Uncontrolled Risk. McGraw-Hill Education. ISBN 978-0-07-163829-6. 
  6. ^ Williams, Mark (12. 4. 2010). Uncontrolled Risk. McGraw-Hill Education. стр. 213. ISBN 978-0-07-163829-6. 
  7. ^ Pub.L. 111–203
  8. ^ „Monitoring adoption of Basel standards”. Bank for International Settlements. Приступљено 2. 2. 2016. 
  9. ^ Hasmath, Reza, ур. (2015). Inclusive Growth, Development and Welfare Policy: A Critical Assessment. Routledge. ISBN 978-1-138-84079-9. 
  10. ^ „International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, April 2018: GDP list of countries. Data for the year 2007-2017”. Imf.org. Приступљено 30. 8. 2018. 
  11. ^ Figures from the April 2018 update of the International Monetary Fund's World Economic Outlook Database. Figure for EU, accessed August 30, 2018. Figures for the countries of the world, accessed August 30, 2018.

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди