Рођена је 22. јануара 1876. године, у малом месту Недер Попитон, у истоименој парохији у Јоркширу у Енглеској, у добростојећој свештеничкој породици из Корка. Њен отац Семјуел Диксон Сендс који је био је уважени лондонски грађанин,117 по потреби службе 1885. године са породицом се преселио у Марлсфорд општина Сафок, где је Флора провела детињство и младост. Две године се образовала у Швајцарској девојачкој школи.[6] Уз доста читања и залагања, током школовања научила да течно говорила француски и немачки језик,[а] и доста добро српски и савлада свирање на виолини.[7]
Мимо школе још као млада девојка научила је да јаше коње, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил.
Радила је као секретарица. Уочи Првог светског рата завршила је курс за болничарке.[8]
;Учесник Великог рата
Подстакнута победама Краљевине Србије у ратовима 1912. и 1913. године, тридесетосмогодишња
Флора Сендс је после објаве рата Велике Британије Немачкој, августа 1914. године, одлучила да крене у Србију и пружи помоћ Србији. Међутим у Одреду добровољне помоћи у Лондону била је одбијена речима:
Разочарана овом одлуком успела је да ступи у контакт са Мабел Грујић, супругом Славка Грујића начелника Министарства иностраних послова Краљевине Србије, који је тих дана за Англо-америчку јединицу окупљала болничарке и хирурге за помоћ Србији. Грујић је прихватио Флорин предлог да је стави на списак болничарки, и она је 12. августа 1914. године возом са перона железничке станице Черинг Крос кренула са Англо-америчком јединицом у правцу Србије.[10]
Макета Флоре Сандс у српском рову, Британски ратни музеј
Из воза се по доласку у Краљевину Србију прво искрцала у Нишу, одакле је по одлуци Црвеног крста отпутовала у Крагујевац.[11] У Крагујевцу је Флора Сандс са осталим припадницима Англо-америчке јединице примљена од Начелник санитета српске војске др Роман Сондермајер и управник болнице др Никола Вучетић 29. августа у Првој резервној болници у Крагујевцу. Флорин долазак уследио је непосредно након велике победе српске војске на Церу, тако да је било пуно посла у болници око збрињавања рањеника од задобијених рана у овој бици.
За заслуге у збрињавање рањеника и самопрегоран рад у војној болници, награђена је Медаљом Српског Црвеног крста и, одликована Крстом милосрђа.[12][13]
По истеку тромесечног уговора вратила се у Енглеску са својом другарицом Емили Симондс и прикупљала помоћ за Србе, пре свега новца за куповину санитетског материјала за српске рањенике.[13] Од прикупљеног новца успеле су да купе двадесет тона медицинског материјала,, средства за дезинфекцију и рендгенски апарат.
У Србију се преко Солуна и Ђевђелије вратила у фебруару 1915. године заједно са другарицом Емили.
Краће време боравила је у Нишу, у коме је Другој резервној болници поклонила рендгенски апарат. Из Ниша је по одлуци санитетског пуковника др Војислав Суботића, упућена у Ваљево, „града болница” у коме је харао пегави тифус.[13] У Ваљеву су она и Емили радиле у Гимназијској болници и обе су лечећи болеснике оболеле од тифуса.
Након пораза српске војске и окупације Србије у јесен 1915. године, Флора се у Прилепу придружила амбуланти Другог пешадијског пука I позива Моравске дивизије „Књаз Михаило” – Гвоздени пук.
Током Другог светског рата живела је у Београду, на Пашином брду, у Улици господара Вучића 91. После рата је отишла за Енглеску.[14]
Наша енглескиња, телевизијски филм заснован на биографији Флоре Сандс у режији Слободана Радовића снимљен је 1997. године у продукцији РТБ-a.[15][16]
У њену част назван је паб-ресторан "Флора Сандес" у Торнтон хиту, у Лондону.
Флора Сандс на сеоској свадби у СрбијиНа последњем снимљеном албуму под називом „Зелена Енглеска и Сива Енглеска“ из 2014. године Реџа Мјуроса налази се песма Балада Флоре Сандес, која представља интерпретацију њеног живота.[17]
^У персоналном досијеу припадника Војске Краљевине Југославије, у Картону личних и службених односа официра Флоре Сендс у рубрици које језике говори, пише: енглески, српски, француски и немачки.[6]
^Луиз Милер, Наш брат: живот капетана Флоре Сандс стр. 26.
^Луиз Милер, Наш брат: живот капетана Флоре Сандс стр. 25–28.
^” В. Стојанчевић, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Глас САНУ, одељење медицинских наука, књ. 46/2002, стр. 56.
