Отворите главни мени

Фоча у Народноослободилачкој борби

Чланови Врховног штаба НОП и ДВЈ, предвођени Јосипом Брозом Титом, у дружењу са становницима Фоче 1942. године

Фоча је током Народноослободилачке борбе, у периоду 20. јануара до 10. маја 1942. године, био центар слободне територије, називане и „Фочанска република“, у којој је боравио Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, Централни комитет КПЈ и друге институције Народноослободилачког покрета. Током њиховог боравка у Фочи су настали и тзв „Фочански прописи“, који су били веома значајни за организовање позадинсих органа и Народноослободилачких одбора на ослобођеној територији. У близини и околини Фоче су се током 1943. године одвијале битке на Неретви и Сутјесци. Фоча је коначно ослобођена 11. јануара 1945. године, од стране Шесте црногорске ударне бригаде.

Окупација Фоче и злочиниУреди

У краткотрајном Априлском рату, 20. априла 1941. године, Фочу су окупирале италијанске снаге. Крајем маја у граду је успостављена усташка власт и војни гарнизон Независне Државе Хрватске, а италијанске трупе су га привремено напустиле. Главни организатор усташке власти у Фочи је био Реџеп Хајровић, адвокат из Невесиња, а његови главни сарадници - Стјепан Бралић, из Травника и Драго Коловрат из Бугојна.

Усташе су и Фочи и околним селима започеле претресе, пљачку, малтретирања и хапшења виђенијих људи. Од краја јуна репресалије су појачане, дошло је до бројних хапшења, паљења кућа, убистава, интернирања, у првом раду над српским становништвом. Почетак и развој антифашистичког устанка присилили су Италијане да у септембру 1941. године поново запоседну Фочу и друга места југоисточне Босне.

Убрзо је Калиновички партизански одред ослободио пространу територију између Сарајева, Фоче и Коњица. У његов састав ушла је и Фочанска партизанска чета, формирана 11. новембра 1941. године. Четничке јединице, које су настале упоредно с партизанским, у овом периоду су прешле у службу окупатора. Италијани су 5. децембра напустили Фочу, и препустили је четницима. Команданти четничких јединица у Фочи су били капетан бивше Југословенске војске Сергије Михаиловић и војвода Ђекић. Под њиховом командом, почело је пљачкање и убијање недужног муслиманског становништва, које није имало никакве везе са усташким злочинима. Тако су четници под Михаиловићевом командом 6. децембра позвали прогласом све муслимане и Хрвате од 16 до 60 година, па су за неколико дана поубијали око 400 мештана и око 700 муслимана, који су се у Фочи затекли као избеглице из југоисточне Босне, склањајући се од четничког терора.[1] У периоду од 5. децембра 1941. до 20. јануара 1942. године, четници су убили око 3.000 људи са територије срезова Фоча и Чајниче, од чега 298 мештана Фоче.[2][3]

Фочанска републикаУреди

 
Фоча (25.1—4.5.1942)
Положај Фоче на карти Југославије

Ослобођење ФочеУреди

Батаљон „Војвода Момчило“ Дурмиторског партизанског одреда, под командом Обрада Цицмила, заузео је Фочу, 20. јануара 1942. године, пошто су претходно четничке јединице напустиле град и отишле у Горажде, а потом у Чајниче. Два дана по ослобођењу града, у њега су стигли Моша Пијаде, Митар Бакић и Маријан Стилиновић, а 25. јануара су стигли и остали чланови Врховног штаба НОП и ДВЈ и Централног комитета Комунистичке партије Југославије, предвођени Јосипом Брозом Титом. Они су сместили у хотел „Герстел“ у центру Фоче и ту су боравили до 10. маја 1942. године.

Фоча центар устанкаУреди

Доласком Врховног штаба и Централног комитета КПЈ у Фочу, она је тада постала центар велике слободне територије, називане и „Фочанска република“. Они су одатле руководили Народноослободилачком борбом у читавој Југославији.

Активност Врховног штаба НОП и ДВЈ је током боравка у Фочи била веома богата:

  • настављено је стварање Добровољачке војске Југославије
  • написан је и објављен „Статут пролетерских народноослободилачких ударних бригада“
  • одлучено је да се формирају Оперативни штабови за Босанску крајину, Херцеговину и источну Босну.
  • формирана је Главна интендантура Врховног штаба
  • прописане су ознаке за командни кадар и установљено је звање народног хероја Југославије
  • одлучено је да се формира Друга пролетерска ударна бригада
  • покрајинским руководствима дате су директиве за стварање покретних ударних и омладинских батаљона
  • наређено је формирање војнопозадинских команди и војних судова у бригадама и одредима

У Фочи су настали тзв „Фочански прописи“, који је фебруара 1942. године издао Врховни штаб, а написао Моша Пијаде. Они су садржали два значајна упутства о раду и развоју народне власти:

  • „Задаци и устројство Народноослободилачких одбора“
  • „Упутства за рад Народноослободилачких одбора у ослобођеним крајевима“

Део ових докумената штампан је у „Билтену Врховног штаба“ у бројевима 14, 15 и 16, у органу ЦК КПЈ „Пролетеру“, листовима „Народни борац“ и „Партизански санитет“, који су излазили у Фочи.

На седници одржаној 4. априла 1942. године, Централни комитет Комунистичке партије Југославије оценио је развој Народноослободилачке борбе, указао на пропусте и застрањивања у појединим регионима и одлучио да се то енергично сузбије и да се прошири платформа Народноослободилачке борбе. Из Фоче је Јосип Броз успоставио радио-везу са Коминтерном и радио на међународном афирмисању Народноослободилачког покрета.

У периоду од 19. марта до 26. априла 1942. године у Фочи су боравили чланови британске војне мисије „Хидра“, предвођене мајором Теренсом Атертоном. Они су 25. фебруара ступили у контакт са Мошом Пијадом на Жабљаку, и он их је упутио у ослобођену Фочу. Они су се одмах по доласку у Фочу састали са Врховним командантом НОП и ДВЈ Јосипом Брозом Титом, који их је упознао са војно-политичком ситуацијом у Југославији. Они су у Фочи остали до 26. априла, када су, заједно са генералом бивше Југословенске војске Љубом Новаковићем, отишли у непознатом правцу.

Активности у градуУреди

У граду је по ослобођењу организована Команда места, а за команданта је био одређен Митар Бакић. При овој команди радиле су кројачка, обућарска, пекарска и друге радионице. Поред овога, у граду и широј околини била је развијена свестрана активност:

  • изабрани су градски и срески Народноослободилачки одбори
  • изабрани су срески одбори народне омладине
  • одржан је збор Антифашистичког фронта жена источне Босне
  • оживљене су саобраћајна, занатска, поштанско-комуникациона, културно-просветна и фискултурна делатност
  • формиране су четири омладинске бригаде:
    • Прва фочанска омладинска бригада (ушла је у састав Прве пролетерске бригаде и касније се истакла у бици на Сутјесци)
    • Друга фочанска омладинска бригада
    • Миљевинска омладинска бригада
    • Челебичка омладинска бригада

У Фочи је била формирана и партизанска болница, која је касније прерасла у Централну болницу НОВЈ, а њен начелник је био Гојко Николиш, учесник шпанског грађанског рата и народни херој. Поред њега у болници су радили доктори - брат и сестра Ђура и Јулка Мештеровић, брачни пар Сима и Олга Милошевић, Ђани Поповић и др. У овој болници лечили су се и промрзли учесници Игманског марша, тзв „Игманци“, као и борци из других јединица.

Прилике у Фочи до краја ратаУреди

У току пролећне офанзиве италијанске снаге су 10. маја 1942. године продрле у Фочу. На преосталој слободној територији фочанског среза код села Врбнице, врховни командант НОП и ДВЈ, Јосип Броз Тито, 17. јуна 1942. године формирао је Четврту пролетерску црногорску бригаду, а 19. јуна донео одлуку о походу групе пролетерских бригада у западну Босну.

За време битака на Неретви и Сутјесци, око Фоче су вођене жестоке борбе. У септембру 1943. године у селу Ивовићима код Фоче формиран је Други ударни корпус, чије су јединице тада ослободиле град. Крајем 1943, у Фочу су продрле немачке снаге, а у току 1944. године, град је више пута био ослобађан и окупиран.

Фочу је 11. јануара 1945. године коначно ослободила Шеста бригада Треће ударне дивизије НОВЈ.

РеференцеУреди

  1. ^ Бранко Латас, Милован Џелебџић „Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945“. „Београдски издавачко-графички завод“ Београд 1979. година. 123. стр.
  2. ^ Војна енциклопедија (књига трећа). „Редакција Војне енциклопедије’’. Београд, 1974. година
  3. ^ Родољуб Чолаковић „Записи из ослободилачког рата“ (књига друга). „Свјетлост“ Сарајево 1948. година.

ЛитератураУреди