Википедија

Франц Вест

аустријски вајар

Франц Вест (нем. Franz West; Беч, 16. фебруар 1947 – Беч, 25. јул 2012) био је аустријски вајар.

Франц Вест
Франц Вест снимљен 2009. године
Лични подаци
Датум рођења(1947-02-16)16. фебруар 1947.
Место рођењаБеч, Аустрија
Датум смрти26. јул 2012.(2012-07-26) (65 год.)
Место смртиБеч, Аустрија
ЗанимањеВајар
Почасни гроб Франца Веста у Средишњем бечком гробљу
Флаузе (1998); Алуминијум
Глава лемура (Алуминијум и бела боја, 2001) на мосту Штубенбрике близу Музеја примењене уметности, Беч

Најпознатији је по својим неконвенционалним предметима и скулптурама, инсталацијама и уметничком намештају који често захтевају укључивање публике.

Младост и образовање уреди

Вест је рођен 16. фебруара 1947. године у Бечу. Његов отац је био трговац угљем, а мајка зубарка. Вест није почео озбиљно да студира уметност све до своје 26. године,[1] када је између 1977. и 1983. студирао на Академији лепих уметности у Бечу код Бруна Ђиронколија.

Дело уреди

Вест је почео да црта око 1970. године пре него што је прешао на осликане колаже који су укључивали слике из часописа које су показивале утицај поп арта.[2] Његова уметничка пракса започета као реакција на покрет бечког акционизма излаже се у музејима и галеријама више од три деценије.[3] Током последњих 20 година свог живота редовно је био присутан на великим изложбама попут Документа Касел и Венецијанског бијенала.[4]

Вест је своја уметничка дела обично правио од гипса, папир-машеа, жице, полиестера, алуминијума и других једноставних материјала. Почео је да ваја преносиве скулптуре зване "Адаптивес" или "Уклопљени комади", чиме је показао склоност ка еколошкој уметности. Вестов уметнички намештај састојао се од заварених металних столица и дивана, од којих су неки минимално подстављени и пресвучени сировим платном."[4] За своје ране скулптуре, Вест је често прекривао обичне предмете – флаше, делове машина, комаде намештаја и друге ствари – газом и гипсом, стварајући „грудасте, грудне, прљаво беле предмете“.[5]

Крајем 1990-их, Вест се окренуо великим лакираним алуминијумским комадима, инспирисаним облицима бечких кобасица, као и облицима Адаптивеса. Својим једнобојним бојама и неправилним закрпљеним површинама, ови радови су били намењени и за седење и лежање.[2]

Музеј уметности у Балтимору био је домаћин првог "свеобухватног истраживања" икада урађеног у Сједињеним Државама о уметничким делима Франца Веста које је садржало његово најновије уметничко дело дизајнирано посебно за овај музеј.[4]

За сезону 2009/2010 у Бечкој државној опери Вест је дизајнирао слику великих размера (176 m²) као део изложбеног циклуса „Сигурносна завеса“.[6]

Током своје каријере, Вест је сарађивао са многим уметницима, као што су концептуални уметник Бернард Цела,[7] концептуални уметник Даглас Гордон, музичар Фред Јелинек, произвођач намештаја Матис Естерхази[8] и уметница Тамуна Сирбиладзе (Вестова удовица).[1] За једну изложбу 2012. године Вест је сарађивао са колегом уметником Анселмом Рејлом на серији скулптура намештаја.[9]

Адаптивес уреди

Око 1980. Вест је почео да ствара „предмете од гипса, обично дугачке метар-два, намењене за постављање преко лица, ношење око струка или држање у прегибу врата. "Иако изгледају као маске или реквизити за неку представу, њихови облици су обично двосмислени: без обзира на то колико фигуративни или сексуални предмети Франца Веста могу да буду, они остају апстрактни. Комади се могу носити на улици или у загрљају као партнер у занесеном солипсистичком плесу. Они остављају корисника да изгледа и заштићено и заробљено."[10] Његов пријатељ Рајнхард Присниц их је назвао "Пас-штуке" (нем. Passstücke), што би се на српском могло превести као "Уклопљени комади"; док је на енглеском Вест користио израз "Адаптивес".[11]

Лични живот уреди

Вест је био ожењен грузијском уметницом Тамуном Сирбиладзе, са којом је имао двоје деце.[12]

Вест на тржишту уметнина уреди

Портрет Веста који је насликао Рудолф Стингел продат је за више од 500.000 долара.[13] Вестов легат представља Галерија Гагосијан. 2012. године, само неколико дана пре него што је умро, Вест је потписао документацију којом се овлашћује формирање Приватне фондације Франца Веста. Након петогодишње борбе око уметниковог наслеђа, Окружни суд за грађанско право у Бечу је 2017. закључио да је фондација настала без одговарајућег уговора.[14] Архив је раније тужио приватну фондацију, као и Гагосијан Галерију за продају уметниковог намештаја и фотографија, тврдећи да поседује искључиву лиценцу за та дела.[14]

Референце уреди

  1. ^ а б Christopher Knight (March 31, 2009), Review: Franz West at LACMA Los Angeles Times.
  2. ^ а б Roberta Smith (July 26, 2012), Franz West Is Dead at 65; Creator of an Art Universe The New York Times.
  3. ^ „Franz West”. Gagosian. 12. 4. 2018. 
  4. ^ а б в Johnson, Ken, "Sculpture That Asks You too Set a Spell", New York Times.com / Art & Design / Art Review, 19 December 2008
  5. ^ Ken Johnson (November 26, 2004), Franz West -- 'Early Work' The New York Times.
  6. ^ "Safety Curtain 2009/2010", museum in progress, Vienna.
  7. ^ [1]/blog/cat/salon/post/west/], Wests Collaboration with Cella
  8. ^ Michael Brenson (June 21, 1991), 2 Austrians Who Find Anxiety in the Familiar The New York Times.
  9. ^ Anselm Reyle/Franz West: Stolen Fantasy, March 23 - April 22, 2012 Архивирано август 21, 2012 на сајту Wayback Machine Schinkel Pavillon, Berlin.
  10. ^ Brenson, Michael, "Franz West, With Whom Neatness Doesn't Count", New York Times.com / Art & Design / Art Review, 16 June 1989
  11. ^ Hirsch, Faye (2013-06-05). „Opus Posthuous”. Art in America. Приступљено 2014-06-13. 
  12. ^ „Franz West's Widow Tamuna Sirbiladze Dies - artnet News”. artnet News (на језику: енглески). 2016-03-07. Приступљено 2018-09-10. 
  13. ^ Scott Reyburn (October 13, 2011), Elle Macpherson Browses Frieze, $1.4 Million Rauch Leads Sales Bloomberg.
  14. ^ а б Rachel Corbett (June 27, 2017), Austrian court rules in favour of Franz West’s family in legal battle over estate The Art Newspaper.

Додатна литература уреди

  • Franz West, Benedikt Ledebur: Extroversion ‒ a Talk,[1] Schlebrügge.Editor, Vienna. 2011. ISBN 978-3-902833-00-6.
  • Kaspar König (ed.): Franz West ‒ Autotheater. DuMont, Cologne (2009) ISBN 978-3-8321-9280-8.
  • Kristine Bell (ed.): Franz West ‒ Early work, October 30, 2004 - January 8, 2005. Zwirner & Wirth, New York 2004.
  • Franz West: Franz West ‒ Displacement and Condensation. Gagosian Gallery, London (2006) ISBN 1-932598-36-7.
  • Klaus Thoman (ed.): Franz West ‒ Die Aluskulptur. Galerie Elisabeth und Klaus Thoman - Skulptur im Schlosspark Ambras, Innsbruck (2000) ISBN 3-88375-439-0.
  • Robert Fleck, Bice Curiger, Neal Benezra, Franz West. Phaidon Press, London, (1999) ISBN 0-7148-3825-X.


Спољашње везе уреди

  1. ^ Extroversion, Schlebrügge.Editor, Vienna 2011.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франц_Вест&oldid=25900610”