Википедија

Фридрих Мерц

Јоахим-Фридрих Мартин Јозеф Мерц (нем. Joachim-Friedrich Martin Josef Merz; Брилон, 11. новембар 1955) немачки је политичар, тренутно на челу Хришћанско-демократске уније (ХДУ) и посланичке групе ХДУ/ХСУ (Унија) у Бундестагу. У септембру 2024. постао је кандидат ове посланичке групе за канцелара Немачке пред савезне изборе 2025. године. Будући да је на овим изборима његова странка освојила највећи број мандата, предвиђа се да ће Мерц постати нови канцелар Немачке 6. маја 2025. године.[1][2]

Фридрих Мерц
Фридрих Мерц (2025)
Лични подаци
Пуно имеЈоахим-Фридрих Мартин Јозеф Мерц
Датум рођења(1955-11-11)11. новембар 1955. (69 год.)
Место рођењаБрилон, Западна Немачка
Држављанство
  • Немачка
Професијаполитичар
Породица
СупружникШарлот Гас (в. 1981)
Деца3
Политичка каријера
Политичка
странка		Хришћанско-демократска унија
Тренутна функција
Функцију обавља од 6. маја 2025.
ПредседникФранк-Валтер Штајнмајер
ПретходникОлаф Шолц
Лидер опозиције
Тренутна функција
Функцију обавља од 15. фебруара 2022.
Канцелар(и)Олаф Шолц
ПретходникРалф Бринкхаус
29. фебруар 2000 — 22. септембар 2002.
Канцелар(и)Герхард Шредер
ПретходникВолфганг Шојбле
НаследникАнгела Меркел
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. јануара 2022.
ПретходникАрмин Лашет
Потпис

Мерц се придружио омладинској организацији Уније 1972. године. Након завршетка правног факултета 1985, радио је као судија и корпоративни адвокат пре него што је 1989. ушао у политику, када је изабран за посланика у Европском парламенту. Након једног мандата, изабран је за посланика у Бундестагу, где се афирмисао као водећи стручњак за финансијску политику у ХДУ-у. Године 2000. изабран је за председника парламентарне групе ХДУ/ХСУ, исте године када је Ангела Меркел постала председница ХДУ, чиме су постали главни ривали за вођство странке, која је заједно са ХСУ чинила опозицију.[3]

После савезних избора 2002, лидерка ХДУ Ангела Меркел преузела је функцију председнице парламентарне групе, док је Мерц изабран за њеног заменика. У децембру 2004. поднео је оставку на ту функцију, тиме окончавајући дугогодишњу борбу за власт са Меркеловом,[4][5] и постепено се повукао из политике, фокусирајући се на своју правну каријеру, а парламент је напустио 2009. године. Вратио се у Бундестаг 2021. године. Од 2004. радио је као виши правни саветник у компанији Mayer Brown, специјализујући се за спајања и аквизиције, банкарство и финансије, као и усклађеност пословања са прописима. Био је члан управних одбора бројних компанија, укључујући BlackRock Germany. Године 2018. најавио је повратак у политику. Изабран је за лидера ХДУ у децембру 2021, а функцију је преузео у јануару 2022. године. Претходно није успео да освоји то место на два унутарстраначка избора – 2018.[6][7] и у јануару 2021. године.[8][9]

Као млади политичар током 1970-их и 1980-их, био је одлучан антикомуниста, што је била доминантна политичка доктрина Западне Немачке и једно од основних начела ХДУ. Мерц се сматра представником традиционалног конзервативног и про-бизнис крила ХДУ.[10] Његова књига Mehr Kapitalismus wagen (Усудити се на више капитализма) заговара економски либерализам. Дуго година је један од најпроамерички оријентисаних политичара у Немачкој, био је председник удружења Atlantik-Brücke, које промовише немачко-америчке односе и атлантизам. Заговорник је Европске уније и НАТО-а, а себе је описао као „искрено убеђеног Европљанина и трансатлантисту”.[11] Залаже се за јаче европске интеграције и „европску војску”. Критичан је према администрацији Доналда Трампа, а САД под његовим вођством је упоредио са Русијом Владимира Путина, истичући да Европа мора хитно да ојача своју одбрану и евентуално потражи алтернативу НАТО-у.[12]

Младост и образовање

уреди
 
Кућа Совињи у Брилону, Мерцов дом из детињства који је припадао породици Совињи његове мајке, локално истакнутој патрицијској породици

Јоаким-Фридрих Мартин Јозеф Мерц је рођен 11. новембра 1955. године, од Јоакима Мерца (рођеног 1924) и Пауле Совињи (рођене 1928) у Брилону, у савезној држави Северна Рајна-Вестфалија у тадашњој Западној Немачкој.[13] Његов отац је био судија и члан ХДУ-а.[14] Породица Совињи је била локално истакнута патрицијска породица у Брилону, француског порекла. Његов деда по мајци био је градоначелник Брилона Јозеф Пол Совињи.[15] Мерц је католик.[16][17][18][19] Одрастао је у породичној кући своје мајке, кући Совињи у Брилону. Кућа је оглашена за продају за 2 милиона евра 2021. године.[20][21]

Од 1966. до 1971. године Мерц се школовао у Гимназији Петринум Брилон, коју је напустио из дисциплинских разлога,[22] преселивши се у Гимназију Фридрих-Шпе у Ритену где је завршио матуру 1975. године.[23][24] Од јула 1975. до септембра 1976. године Мерц је служио војни рок као војник у самоходној артиљеријској јединици немачке војске.[25] Од 1976. године студирао је право уз стипендију Фондације Конрад Аденауер, прво на Универзитету у Бону, а касније на Универзитету у Марбургу. У Бону је био члан KDStV Баварија Бон, католичког студентског братства основаног 1844. године које је део Картелвербанда. Након што је завршио правни факултет 1985. године, постао је судија у Сарбрикену. Године 1986. напустио је позицију судије како би радио као адвокат у Немачком удружењу хемијске индустрије у Бону и Франкфурту од 1986. до 1989. године.[26]

Мерц говори немачки, француски и енглески језик.[27]

Рана политичка каријера

уреди
 
'За немачке интересе у Европи' – Мерц као млади хришћански демократа, 1989.

Године 1972, са седамнаест година, постао је члан омладинског крила ХДУ-а, Младе уније.[13] Постао је председник брилонског огранка Младе уније 1980. године.

Члан Европског парламента (1989–1994)

уреди

Мерц се успешно кандидовао на изборима за Европски парламент 1989. године и служио је један мандат као члан Европског парламента до 1994. године. Био је члан Одбора за економска и монетарна питања и парламентарне делегације за односе са Малтом.

Члан Бундестага (1994–2009)

уреди

Од немачких избора 1994. године, био је члан Бундестага за своју изборну јединицу, Хохзауерланд. У свом првом мандату био је члан Одбора за финансије.

У октобру 1998. Мерц је постао потпредседник, а у фебруару 2000. председник парламентарне групе ХДУ/ХСУ (заједно са Михаелом Глосом), наследивши Волфганга Шојблеа. У том својству, био је лидер опозиције у Бундестагу током првог мандата канцелара Герхарда Шредера.

Пре избора 2002. године, Едмунд Штојбер је укључио Мерца у свој кабинет у сенци за кампању хришћанских демократа свргавања актуелног канцелара Шредера са места канцелара. Током кампање, Мерц је био Штојберов стручњак за финансијска тржишта и национални буџет.[28] Након Штојберовог изборног пораза, Ангела Меркел је преузела вођство парламентарне групе; Мерц је поново био потпредседник до 2004. године. Од 2002. до 2004. године био је и члан извршног одбора ХДУ, поново под вођством Меркелове.[29]

Године 2005. немачки медији су га описали као новог члана Андског пакта,[30] првобитно тајне мреже утицајних људи из ХДУ коју су 1979. године формирали тадашњи чланови Младе уније током путовања у регион јужноамеричких Анда. Андски пакт је био у опозицији према Меркеловој, посебно пет година пре него што је постала канцеларка 2005. године, након што је постала председница ХДУ. Годинама пре пријема, Мерц је већ имао „фундаменталну лојалност“ према својим колегама у Андском пакту.[31] Између 2005. и 2009. године, Мерц је био члан Одбора за правна питања. Године 2006. био је један од девет парламентараца који су поднели жалбу Савезном уставном суду против откривања додатних извора прихода; Жалба је на крају била неуспешна.[32] До 2007. године је објавио да се неће кандидовати за политичку функцију на изборима 2009. године.

Каријера у приватном сектору (2009–2018)

уреди

Након напуштања политике, Мерц је радио као корпоративни адвокат. Од 2004. године је виши саветник у канцеларији компаније Мајер Браун у Диселдорфу,[33] где ради у тиму за корпоративне финансије; пре 2004. године био је виши саветник код Корнелијуса Бартенбаха Хеземана.[34] Његов рад као адвоката и члана управног одбора учинио га је мултимилионером.[35] Такође је заузимао бројне позиције у корпоративним одборима, укључујући следеће:

  • Robert Bosch GmbH, члан Међународног саветодавног комитета(од 2011)
  • WEPA Hygieneprodukte GmbH, члан супервизорског одбора (од 2009)
  • Deutsche Rockwool, члан супервизорског одбора
  • Ernst & Young Немачка, члан саветодавног одбора
  • Odewald & Compagnie, члан саветодавног одбора
  • DBV-Winterthur Holding, члан супервизорског одбора
  • Cologne Bonn Airport, председавајући супервизорског одбора (2017–2020)[36][37]
  • BlackRock Germany, председавајући супервизорског одбора (2016–2020)[38][39]
  • Stadler Rail, члан одбора директора (2006–2020)[40][41][42]
  • HSBC Trinkaus, председавајући саветодавног одбора (2010–2019)[43]
  • Borussia Dortmund, члан супервизорског одбора (2010–2014)
  • Axa Konzern AG, члан супервизорског одбора (2007–2014)[44]
  • IVG Immobilien, члан супервизорског одбора (2006–2010)
  • Deutsche Börse, члан супервизорског одбора (2005–2015)
  • Interseroh, члан супервизорског одбора (2005–2009)[45]

Између 2010. и 2011. године, Мерц је заступао акционаре WestLB-а, јавне институције која је раније била трећи највећи зајмодавац у Немачкој, у разговорима са понуђачима.[46] Године 2012, придружио се предизборном тиму Норберта Ретгена за државне изборе у Северној Рајни-Вестфалији као саветник за економску политику.[47] Био је делегат ХДУ-а на Савезној конвенцији за избор председника Немачке 2012. и 2017. године.[48]

У новембру 2017. године, Мерца је именовао министар-председник Северне Рајне-Вестфалије Армин Лашет за свог комесара за Брегзит и трансатлантске односе, неплаћену саветодавну позицију.[49]

Повратак у политику

уреди

Након што је Ангела Меркел објавила своју намеру да се повуче са места лидера странке ХДУ, Мерц је објавио да ће се кандидовати на наредним изборима за лидера странке 2018. године.[50] Његову кандидатуру је промовисао бивши председник ХДУ и „крунски принц“ из Колове ере, Волфганг Шојбле (бивши председник Бундестага, други по федералној превазиђености).[51] Дана 7. децембра 2018. године, у другом кругу избора за лидера, Мерца је победила Анегрет Крамп-Каренбауер.[52][53]

Дана 25. фебруара 2020. године, објавио је своју кандидатуру на првим изборима за лидера ХДУ у 2021. години.[54] Његови најближи конкуренти били су Армин Лашет и Норберт Ретген.[55][56] Након неколико одлагања, избор новог председника странке ХДУ одржан је на конгресу странке 15. и 16. јануара 2021. године, што је био први пут у историји странке да је одржан у потпуности онлајн. У првом кругу, Мерц је добио 385 гласова, 5 више од Лашета. У другом кругу, Мерц није успео да освоји место председника странке по други пут, добивши 466 гласова од 1001 делегата, док је Лашет добио 521 глас.[57][58][59][60]

Истог дана, након што је изгубио на изборима за лидера, Мерц је предложио да се „придружи актуелној влади и преузме Министарство економије“. Министарство је у то време већ водио његов партијски колега Петер Алтмајер, а предлог је одбијен.[61] Лашет је брзо умирио Мерца регрутујући га у свој предизборни тим. Лашет је то оправдао рекавши да је Мерц „без сумње тимски играч“ и да његова економска и финансијска стручност може пружити кључну помоћ у превазилажењу огромног изазова пандемије на одржив начин.[62]

Уочи немачких савезних избора 2021. године, Патрик Зенсбург, Мерцов наследник на његовом месту у Бундестагу, није успео да обезбеди подршку своје странке за нову кандидатуру. Мерц га је уместо тога заменио, вративши се у Бундестаг након 12-годишњег одсуства.[63]

Председник ХДУ (2022–тренутно)

уреди

Дана 15. новембра 2021. године, Мерц је објавио своју кандидатуру на другим изборима за лидера ХДУ у 2021. години.[64][65] Његови противници били су Норберт Ретген и Хелге Браун.[66]

Током своје кратке кампање, Мерцови ривали су се позиционирали као наследници Меркелове. Против њих, Мерц је обећао одлучан раскид са центристичком линијом коју је Меркелова следила 16 година.

Укупно је око 400.000 чланова ХДУ могло да гласа онлајн или путем писма. До 17. децембра 2021. године, Мерц је већ освојио апсолутну већину од 62,1% чланства у првом кругу гласања, тако да други круг гласања није био потребан. То је значило да је у трећем покушају успео да освоји председника странке. Упитан за његову реакцију на резултате гласања, Мерц је рекао: „Тихо сам себи рекао: 'УАУ'; али само тихо, победничке марширајуће песме су далеко од мене“.[67][68][69]

 
С лева на десно: Роберта Мецола, Мерц, Урсула фон дер Лајен и Манфред Вебер на самиту Европске народне партије у Берлину, 17. јануара 2025.

Мерц је формално изабран за председника Хришћанско-демократске уније (ХДУ) од стране 1001 делегата конгреса на виртуелном федералном конгресу странке 22. јануара 2022. године. На крају је за њега гласало 915 од 983 делегата, освојивши 94,6% важећих гласова и поставши лидер највеће опозиционе странке у Бундестагу. Гласање је формално било „дигитално прегласавање“, чији је резултат писмено потврђен од стране делегата.[70][71][72]

Након Анегрет Крамп-Каренбауер и Армина Лашета, Мерц је постао трећи лидер Хришћанско-демократске уније у року од три године.[73] Званично је ступио на дужност лидера странке 31. јануара 2022. године.[74]

Кандидат за канцелара ХДУ-а (2025)

уреди

У септембру 2024. године, Мерц је постао кандидат Уније за канцелара Немачке на савезним изборима 2025. године, након што су Хендрик Вист (ХДУ) и Маркус Зедер (ХСУ) одлучили да се не кандидују и након што су обојица изјавили подршку Мерцу.[75][76] Због распада владајуће коалиције у новембру 2024. године, избори су одржани седам месеци пре рока.

Излазне анкете објављене након савезних избора 2025. године показале су да ће ХДУ освојити највише места у немачком парламенту, иако са другим најгорим резултатом икада, чиме ће Мерцу осигурати улогу канцелара Немачке.[77][78]

Изабрани канцелар (2025–тренутно)

уреди

Након гласања, Хришћанско-демократска унија (ХДУ) и Социјалдемократска партија (СДП) покренуле су коалиционе преговоре како би формирале следећу владу. На савезним изборима, ХДУ, предвођена Мерцом, појавила се као најјача странка, али није успела да освоји апсолутну већину, што је захтевало коалиционе преговоре. СДП, под вођством Ларса Клингбајла, започео је разговоре како би истражио могућу сарадњу.[79] Очекивана црно-црвена коалиција ХДУ/ХСУ–СДП формирала би оно што се у немачкој политици историјски назива Große Koalition (Велика коалиција, иако тај термин описује коалицију две највеће странке, што СДП није од избора 2025. године).[80]

Politico је приметио да „Мерц и други европски водећи лидери све мање виде САД као светионик – тај „блистави град на брду“, како га је Реган волео називати – већ као још једну силу која се придружује Русији и Кини како би стално разарала њихове све крхкије демократије“.[81]

Дана 5. марта 2025. године, Мерц је предложио значајно повећање одбрамбених издатака.[82] На конференцији за новинаре је изјавио: „Немачка и Европа морају брзо ојачати своје одбрамбене капацитете. ХДУ, ХСУ и СДП ће поднети предлог за измену Основног закона како би се одбрамбени издаци изнад 1% БДП-а изузели од дужничке кочнице“.[83] Ово би омогућило Немачкој да повећа свој дуг без ограничења како би финансирала своју војску и пружила војну помоћ Украјини.[84][85] Економисти су упозорили да би Мерцов план могао да покрене инфлацију и повећа немачки државни дуг.[86] Немачка би плаћала приближно 71 милијарду евра камате годишње од 2035. године.[87] Током преговора за следећи немачки кабинет, Мерц и одлазећи канцелар Олаф Шолц постигли су договор о реформи дужничке кочнице изменом параграфа 109, 115 и 143х Основног закона како би се изузели одбрамбени издаци који прелазе 1% БДП-а.[88] Поред издатака за одбрану, Мерц је пристао да створи посебан фонд од 500 милијарди евра за „инвестиције у инфраструктуру и за додатне инвестиције ради постизања климатске неутралности до 2045. године“.[89] Дана 18. марта 2025. године, немачки парламентарци су одобрили амандман на Основни закон.[90] Промена ће омогућити Мерцовој влади да потроши 500 милијарди евра на инфраструктуру и зелену енергију у року од 10 година[91][92] и да издаци за одбрану изнад 1% БДП-а буду изузети од дужничке кочнице; ово омогућава неограничено финансирање одбрамбених издатака засновано на дугу..[93][94][95] Мерц, који је обећао да неће дирати правило о дужничкој кочници пре немачких савезних избора,[96] оправдао је повећање одбрамбених издатака претњом Русије,[94] наводећи Путинов „рат агресије против Европе“.[97] Одлуку је назвао „првим великим кораком ка новој европској одбрамбеној заједници“.[98] Такође је планирао да повећа војну помоћ Украјини.[99] Пакет потрошње од билион евра одобрен је пре него што је конституисан 21. Бундестаг 25. марта 2025. године, где би Левица и АfD имале могућност да га блокирају.[100] За промену устава била је потребна двотрећинска већина.[101] План су подржале ХДУ, ХСУ, СДП и Зелени. Мерцов фискални пакет поздравили су француски председник Емануел Макрон, генерални секретар НАТО-а Марк Руте и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен.[102]

9. априла 2025. године, Мерц је успешно осигурао договор за владајућу коалицију, чиме је отворио пут да постане канцелар.[103][104]

Дана 14. априла 2025. године, потврђено је да ће немачки парламент гласати о Мерцовој кандидатури за канцелара 6. маја 2025. године.[105]

Политичке позиције

уреди

Мерц се фокусирао на економску, спољну, безбедносну и породичну политику. Описао је себе као друштвено конзервативног и економског либерала и сматра се представником традиционалног естаблишментског конзервативног и про-пословног крила ХДУ-а.[106]

Као млади политичар 1970-их и 1980-их, био је чврсти присталица антикомунизма, доминантне државне доктрине Западне Немачке и основног начела ХДУ-а. Његова књига Mehr Kapitalismus wagen (превод: Упуштање у још капитализма) заговара економски либерализам.

Азил, миграције и интеграције

уреди

Мерц каже да ограничавање илегалних миграција сматра најважнијим задатком након немачких савезних избора 2025. године.[107] Мерц сматра политику отворених граница Ангеле Меркел током европске мигрантске кризе 2015. године фаталном. Године 2024, Мерц је позвао на свеобухватно одбијање тражилаца азила директно на граници. Он верује да би то послало сигнал који би довео до мање илегалне миграције.[108][109] У дебати 2024. о капацитету за пријем избеглица у Немачку, Мерц се осврнуо на изјаву председника Саксоније Михаела Кречмера, који се изјаснио за пријем максимално 60.000–100.000 избеглица годишње. Мерц је објаснио да Кречмерова изјава отприлике описује „шта још увек можемо данас постићи нашом интеграционом снагом“.[110]

Мерцова ХДУ настоји да убрза обраду виза за стране квалификоване раднике.[111][112]

У октобру 2023. године, након напада Хамаса на Израел 7. октобра, Мерц је рекао да Немачка не може да прихвати палестинске избеглице из Газе, наводећи: „Имамо довољно антисемитских младића у земљи“.[113][114] У децембру 2024. године, Мерц је позвао на депортације илегалних сиријских имиграната у Сирију и замрзавање нових пријема избеглица. Као канцелар, он има за циљ да „редовно депортује“ људе у Авганистан и Сирију.[115]

Позивајући се на чињеницу да је око 80 одсто од 200.000 подносилаца захтева за натурализацију 2024. године желело да задржи своје прво држављанство, Мерц намерава да укине брзу натурализацију (која је омогућавала подносиоцима захтева да добију немачко држављанство након што живе у Немачкој три до пет година)[116] коју је семафор коалиција спровела 2024. године. Неколико недеља пре избора 2025. године, он се такође залагао за денатурализацију (што би захтевало измену основног закона)[117] у случајевима у којима особе са вишеструким држављанством почине злочине након што добију немачко држављанство.[118]

Након напада ножем у Ашафенбургу у јануару 2025. године, који је починио авганистански мигрант који није имао дозволе боравка у Немачкој (и након низа сличних напада у року од неколико година), Мерц је назвао правила ЕУ о азилу – Даблински, Шенгенски и Евродак споразум – „видљиво нефункционалним“, наводећи да „Немачка стога мора да искористи своје право на примат националног права“. Он је најавио да ће под његовим „вођством доћи до фундаменталних промена у праву уласка, азила и боравка у Савезној Републици Немачкој“. Мерц је рекао да ће, ако буде изабран за канцелара, првог дана свог мандата наложити Савезном министарству унутрашњих послова да „трајно контролише немачке државне границе“ и „да одбије све покушаје илегалног уласка без изузетка“. Постојала би „де факто забрана уласка у Савезну Републику Немачку за свакога ко нема важећа документа за улазак“.[119][120] Најавио је пооштравање притвора за одлазак и депортацију и жели већа овлашћења за савезну полицију.[120] У вези с тим, савезној полицији би било дато право да поднесе захтев за налоге за хапшење. Онима који морају да напусте земљу више не би било дозвољено слободно кретање унутар земље, а број места за притвор због депортације би се брзо повећавао.[121]

Социјална политика

уреди

Мерц се противио Bürgergeld-у (накнади за незапосленост) и, као и ХДУ,[122] жели да се она укине и замени другим системом под називом Нова основна сигурност.[123] Синдикат ver.di описао је планове ХДУ-а за основну сигурност као „нехумане и неуставне“.[124] Мерц жели да потпуно укине исплате за незапосленост онима који би могли да раде, али не раде. Према Мерцу, постоји 1,7 милиона прималаца који испуњавају ту дефиницију.[125][126]

Мерц је оптужен да се колеба између инклузивне реторике и звиждука за псе. У једној ТВ емисији рекао је да наставници у немачким школама доживљавају недостатак поштовања од „малих паша“, очигледно мислећи на децу муслиманских родитеља, и наводно је давао „ксенофобичне“ коментаре називајући одбијене тражиоце азила „социјалним туристима“ који долазе у Немачку да „излече зубе“. Неколико недеља раније, Мерц је неке украјинске избеглице назвао „туристима социјалне помоћи“ и рекао да су многи дошли у Немачку тражећи безбедност, само да би потом путовали између две земље након што би обезбедили социјалну помоћ, опаске због којих је касније рекао да жали. Мерц се такође жалио на „проблеме са странцима“ и инсистирао на немачкој Leitkultur (досл. „култура олова“), термину за који многи тврде да захтева обавезну асимилацију.[127][128][129][130] Деведесетих година, Мерц је био у мањини чак и у својој конзервативној ХДУ када је гласао против либерализације закона о побачају, против преимплантационе генетске дијагностике и криминализације брачног силовања.[131][132]

Спољна политика

уреди
 
Мерц са Деном Кутсом и Робертом М. Кимитом на Немачко-америчкој конференцији у Берлину, мај 2017.
 
Мерц и украјински председник Володимир Зеленски у Кијеву, децембар 2024.

Мерц је чврсти присталица Европске уније, НАТО-а и либералног међународног поретка. Године 2018, описао је себе као „истински убеђеног Европљанина, убеђеног трансатлантисту и Немца отвореног према свету“ и рекао да „се залажем за космополитску Немачку чији корени леже у хришћанској етици и европском просветитељству и чији су најважнији политички савезници демократије Запада. Радо поново користим овај израз: демократије Запада“.[133][134] Залаже се за ближу унију и посебно ближе односе између Немачке и Француске. Године 2018, био је коаутор чланка у одбрану европског пројекта, који је између осталог позивао на „војску за Европу“.[135]

Мерц је познат по јастребовим ставовима према ауторитарним земљама, посебно Русији и Кини. Године 2023, Мерц је позвао Немачку да укључи кључне савезнике, посебно Француску, у преговоре са Кином као део преиспитивања веза са том земљом које су одражавале глобалну „промену парадигме“ у безбедности и спољној политици.[136] Назвао је Кину „све већом претњом по [немачку] безбедност“,[137] и критиковао је Шолцову одлуку да дозволи кинеском COSCO-у да преузме удео у луци Хамбург.[138]

У фебруару 2025. године, Мерц је рекао да ће Немачка преговарати са Француском и Уједињеним Краљевством о проширењу свог нуклеарног кишобрана на Немачку.[139] Мерц је рекао: „Морамо да разговарамо и са Британцима и са Французима – две европске нуклеарне силе – о томе да ли би дељење нуклеарног оружја, или барем нуклеарна безбедност од стране Уједињеног Краљевства и Француске, могло да се примени и на нас“.[140] Потез да се поново сазове стари Бундестаг је критикован. Мерц је добио међународну подршку за финансијски пакет од генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа и председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен.[141]

Еколошка политика

уреди

У априлу 2023. године, Мерц је изјавио да сви у ХДУ-у веома озбиљно схватају питање климатских промена. Међутим, он је наставио да тврди да је питање климатских промена прецењено у политичкој дебати и да немачко становништво не види проблем толико значајним као политичари. Мерц је даље негирао да време истиче за успешне мере против климатских промена и да ће земља бити на правом путу ако донесе праве одлуке током наредне деценије.[142][143]

Године 2023, Мерц се успротивио предложеном постепеном укидању возила на фосилна горива и хибридних возила у ЕУ до 2035. године, наводећи да се борба за нето нулте емисије „мора постићи технологијом и отвореним умом, а не забранама“.[144]

Окривио је за кризу у Фолксвагену фокус Шолцове владе на електромобилност.[145]

Мерц подржава пословно прилагођавање Европског зеленог плана.[146]

Дебата о милионеру и средњој класи

уреди

У новембру 2018. године, када је упитан у интервјуу за таблоидни медији Bild, Мерц је рекао да је милионер (без разлике између милионера по приходима и богатству) и да би стога, по његовом схватању, припадао вишој средњој класи. Касније је прецизирао да је у то време зарађивао „око милион евра бруто“ годишње.[147] Ове изјаве наишле су на широку реакцију јавности и изазвале шире критике у Немачкој.[148][149] Новинари, економисти и финансијски саветници у Немачкој сврстали су Мерца у вишу класу.[150] Према подацима Немачке федералне банке, у то време, он је био међу 5% најбогатијих међу немачким становништвом са (укупном) нето вредношћу од најмање 722.000 евра. Мерцова приватна имовина укључује некретнине и два авиона.[151][152][153]

ЛГБТ+ особе

уреди

Мерц је давао изјаве о ЛГБТ+ особама које се сматрају неосетљивим. Када је 2001. године упитан о тадашњем градоначелнику Берлина Клаусу Воверајту који се јавно изјаснио као геј, рекао је: „Све док ми се не приближи, није ме брига“.[154] У новембру 2018. године, Мерц је рекао да је увођење истополних бракова у Немачкој исправна ствар.[155] У септембру 2020. године, Мерца су питали да ли би имао резерве према геј канцелару, а он је рекао: „Што се тиче питања сексуалне оријентације, све док је то у оквиру закона и не тиче се деце – у овом тренутку достижем своје апсолутне границе – то није питање за јавну дискусију“.[156] Након негодовања, појаснио је да није намеравао да повеже хомосексуалност са педофилијом.[157]

Остале активности

уреди
  • Deutsche национална фондација, члан Сената[158]
  • Мир Вестфалије награда, члан жирија[159]
  • Бајерова фондација за немачко и међународно радно и пословно право, члан Управног одбора (1998–2002)
  • KfW, члан супервизорског одбора (2003–2004)[160]
  • Фондација Лудвига Ерхарда, члан (1998–2005)

Приватни живот

уреди

Мерц је ожењен судијом Шарлот Мерц. Има троје деце и живи у Арнсбергу у региону Зауерланд.[161][162] Године 2005, пар је основао Фондацију Фридрих и Шарлот Мерц, фондацију која подржава пројекте у сектору образовања.[163]

Године 2018, Мерц је одбио награду Лудвиг Ерхард, наводећи примедбе на публикације председника Фондације Лудвиг Ерхард, Роланда Тихија, кога неки сматрају екстремним десничарем.[164]

Референце

уреди
  1. ^ https://www.yahoo.com/news/german-exit-polls-clear-win-171847620.html?fr=yhssrp_catchall Шаблон:Bare URL inline
  2. ^ Tanno, Sophie (23. 2. 2025). „Merz claims win for German conservatives as far right surges to strongest postwar election result”. CNN. 
  3. ^ Huggler, Justin (31. 10. 2018). „Merkel rival Friedrich Merz emerges as surprise early frontrunner to succeed chancellor”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 2018-10-31. г. 
  4. ^ Weiland, Severin (2007-02-08). „Enthüllung: Wie Merkels und Merz' Feindschaft begann” [Revelations: How Merkel and Merz's enmity began]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 2024-08-28. г. Приступљено 2024-11-08. 
  5. ^ Neukirch, Ralf; Schult, Christoph (2003-06-29). „Der Männerbund” [The Men's Association]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 2024-09-02. г. Приступљено 2024-12-03. 
  6. ^ Braun, Stefan (2018). „Die große Zeitenwende ist eine Chance für die CDU” [The great turning point is an opportunity for the CDU]. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4917. Архивирано из оригинала 2018-10-29. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  7. ^ Connolly, Kate (7. 12. 2018). „Annegret Kramp-Karrenbauer elected Merkel's successor as CDU leader”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2018-12-07. г. Приступљено 7. 12. 2018. 
  8. ^ „Laschet zum neuen CDU-Chef gewählt” [Laschet elected new CDU leader]. tagesschau.de (на језику: немачки). 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 2021-01-16. г. Приступљено 16. 1. 2021. 
  9. ^ „Pragmatic governor Laschet elected to lead Merkel's party”. Associated Press. 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 2021-01-16. г. 
  10. ^ Escritt, Thomas (31. 10. 2018). „Conservative contenders vie to overturn Merkel's centrism”. Reuters. Архивирано из оригинала 2018-10-31. г. 
  11. ^ „Merz will CDU-Chef werden: 'Wir brauchen Aufbruch und Erneuerung, keinen Umsturz'” [Merz wants to become CDU leader: 'We need a new beginning and renewal, not a coup']. Die Welt (на језику: немачки). 31. 10. 2018. Архивирано из оригинала 2018-11-01. г. 
  12. ^ „Germany’s Merz vows ‘independence’ from Trump’s America, warning NATO may soon be dead”. Politico. Приступљено 24. 2. 2025. 
  13. ^ а б Lohse, Eckart. „Friedrich Merz: Dieser Kandidat passt nicht auf einen Bierdeckel” [Friedrich Merz: this candidate does not fit onto a drink coaster]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 11. 2018. г. 
  14. ^ „Parteien: Friedrich Merz' Vater verlässt die CDU im Groll” [Parties: Friedrich Merz's father leaves the CDU in anger]. Die Welt (на језику: немачки). 12. 2. 2007. Архивирано из оригинала 3. 3. 2021. г. 
  15. ^ Chassany, Anne-Sylvaine (5. 2. 2025). „Can Friedrich Merz still fix Germany?”. Financial Times. FT. Архивирано из оригинала 25. 2. 2025. г. Приступљено 24. 2. 2025. 
  16. ^ „Friedrich Merz profile”. Munzinger Online. Архивирано из оригинала 28. 2. 2020. г. 
  17. ^ „Sauvigny”. Deutsches Geschlechterbuch. 38. 
  18. ^ „Merz bejubelt rechten Großvater” [Merz applauds right-wing grandfather]. Die Tageszeitung: Taz (на језику: немачки). 16. 1. 2004. стр. 1. Архивирано из оригинала 4. 10. 2020. г. Приступљено 22. 1. 2021. 
  19. ^ Claus Jacobi. Im Rad der Geschichte: Deutsche Verhältnisse. , pg. 166, Herbig, 2002.
  20. ^ „Elternhaus von Friedrich Merz in Brilon nun vor dem Verkauf?” [Friedrich Merz's parents' house in Brilon now up for sale?] (на језику: немачки). 16. 11. 2021. Архивирано из оригинала 18. 11. 2021. г. 
  21. ^ „Brilon: Wer hat das Kleingeld für dieses Kleinod?” [Brilon: Who has the change for this gem?] (на језику: немачки). 22. 10. 2021. Архивирано из оригинала 24. 1. 2022. г. 
  22. ^ „Interview aus dem Jahr 2000: "Es gab auch mal einen anderen Friedrich Merz"”. Der Tagesspiegel Online (на језику: немачки). ISSN 1865-2263. Архивирано из оригинала 27. 9. 2022. г. Приступљено 11. 3. 2025. 
  23. ^ ONLINE, RP (20. 11. 2018). „Porträt des CDU-Politikers: Die Ideen des Merz”. RP ONLINE (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 11. 3. 2025. 
  24. ^ unbekannt (23. 2. 2025). „Porträt in Bildern: Das ist Friedrich Merz”. RP ONLINE (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 7. 2. 2025. г. Приступљено 11. 3. 2025. 
  25. ^ „Haben Sie eigentlich gedient, Herr Merz?” [Have you actually served, Mr. Merz?]. Der Spiegel (на језику: немачки). 5. 4. 2001. Архивирано из оригинала 30. 6. 2024. г. Приступљено 31. 10. 2024. 
  26. ^ „Friedrich Merz – Atlantik-Brücke e.V.”. Atlantik-Brücke e.V. (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 31. 10. 2018. г. Приступљено 30. 10. 2018. 
  27. ^ „Friedrich Merz, Senior Counsel”. Mayer Brown. Архивирано из оригинала 6. 7. 2020. г. 
  28. ^ „Wahlkampf: Stoiber-Team ohne Kompetenz bei den Staatsfinanzen” [Election campaign: Stoiber team lacks competence in public finances]. Spiegel Online. 22. 1. 2002. Архивирано из оригинала 15. 4. 2016. г. 
  29. ^ Weiland, Severin (8. 2. 2007). „Enthüllung: Wie Merkels und Merz' Feindschaft begann” [Revelations: How Merkel and Merz's enmity began]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 28. 8. 2024. г. Приступљено 8. 11. 2024. 
  30. ^ Schumacher, Hajo (3. 11. 2005). „Union: 'Anden-Pakt' nimmt Friedrich Merz auf” [Union: "Andean Pact" accepts Friedrich Merz]. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 22. 11. 2012. г. — преко Spiegel Online. 
  31. ^ Neukirch, Ralf; Schult, Christoph (29. 6. 2003). „Der Männerbund” [The Men's Association]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 2. 9. 2024. г. Приступљено 3. 12. 2024. 
  32. ^ Pohlmann, Sonja (11. 10. 2006). „Nebenjobs: Abgeordnete klagen gegen transparente Politiker-Gehälter” [Second jobs: MPs sue against transparent politicians' salaries]. Der Spiegel. Архивирано из оригинала 11. 11. 2012. г. 
  33. ^ „Friedrich Merz”. mayerbrown.com. Архивирано из оригинала 6. 4. 2012. г. Приступљено 14. 11. 2011. 
  34. ^ Riedel, Donata (23. 12. 2004), „Nicht süchtig nach Politik: Friedrich Merz” [Not addicted to politics: Friedrich Merz], Handelsblatt, Архивирано из оригинала 23. 2. 2012. г. 
  35. ^ „Long march: The man who would be chancellor: Merz's delayed political comeback”. Handelsblatt. Архивирано из оригинала 28. 2. 2020. г. Приступљено 8. 12. 2018. 
  36. ^ Minister-President of North Rhine-Westphalia (7. 11. 2017). „Ministerpräsident Armin Laschet beruft Friedrich Merz zum Beauftragten für die Folgen des Brexits und die transatlantischen Beziehungen” [Minister-President Armin Laschet appoints Friedrich Merz as Commissioner for the Consequences of Brexit and Transatlantic Relations]. Архивирано из оригинала 8. 11. 2017. г. 
  37. ^ Corinna Schulz (18. 12. 2020). „074 Flughafen Köln/Bonn Friedrich Merz tritt als Aufsichtsratschef zurück” [074 Cologne/Bonn Airport Friedrich Merz resigns as Chairman of the Supervisory Board]. Kölner Stadt-Anzeiger. Архивирано из оригинала 8. 10. 2021. г. 
  38. ^ Eyk Henning (17. 1. 2016). „BlackRock Hires Former Merkel Deputy for Its German Operations”. Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 18. 1. 2016. г. 
  39. ^ Robert Landgraf (3. 6. 2020). „Blackrock findet Nachfolger für Friedrich Merz” [Blackrock finds successor for Friedrich Merz]. Handelsblatt. Архивирано из оригинала 12. 6. 2020. г. 
  40. ^ Robert Landgraf (28. 3. 2006). „Merz im Verwaltungsrat der Schweizer Stadler Rail Group” [Merz on the Board of Directors of the Swiss Stadler Rail Group]. Handelsblatt. Архивирано из оригинала 8. 11. 2017. г. 
  41. ^ Robert Landgraf (20. 2. 2020). „Friedrich Merz stellt sich nicht mehr zur Wiederwahl als Verwaltungsrat bei Stadler” [Friedrich Merz will not stand for re-election as a member of the Board of Directors at Stadler]. Stadler Rail. Архивирано из оригинала 28. 9. 2020. г. 
  42. ^ Max Haerder (20. 2. 2020). „Nach Blackrock-Rückzug: Friedrich Merz verlässt Stadler-Aufsichtsrat” [After Blackrock withdrawal: Friedrich Merz leaves Stadler supervisory board]. Wirtschaftswoche. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. 
  43. ^ Felix Holtermann (12. 4. 2019). „Friedrich Merz verlässt HSBC-Aufsichtsrat” [Friedrich Merz leaves HSBC supervisory board]. Handelsblatt. Архивирано из оригинала 13. 4. 2019. г. 
  44. ^ Felix Holtermann (24. 7. 2007). „Wechsel im Aufsichtsratsvorsitz der Axa Konzern AG” [Change in the Chairmanship of the Supervisory Board of Axa Konzern AG]. Axa Konzern AG. Архивирано из оригинала 11. 9. 2016. г. 
  45. ^ „2010 Annual Report” (PDF). Interseroh. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 3. 2014. г. 
  46. ^ Jack Ewing (16. 2. 2011). „For Germany's Banks, a Grim Future”. The New York Times. Архивирано из оригинала 17. 2. 2011. г. 
  47. ^ Rainer Kellers (23. 3. 2012). „Merz soll Wirtschaftskompetenz zeigen: Der "alte Freund" und das Nicht-Comeback” [Merz should show economic competence: The "old friend" and the non-comeback]. Westdeutscher Rundfunk. Архивирано из оригинала 28. 4. 2017. г. 
  48. ^ „Ordentliche Mitglieder der 15. Bundesversammlung” [Ordinary members of the 15th Federal Assembly] (PDF). Bundestag. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 7. 2014. г. 
  49. ^ Wernicke, Christian (7. 11. 2017). „Regierungsjob für Friedrich Merz” [Government job for Friedrich Merz]. Süddeutsche Zeitung. Архивирано из оригинала 8. 11. 2017. г. 
  50. ^ Braun, Stefan (2018). „Die große Zeitenwende ist eine Chance für die CDU” [The great turning point is an opportunity for the CDU]. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4917. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  51. ^ „Merkel-Nachfolge: Schäuble beförderte Merz' Kandidatur für CDU-Vorsitz” [Merkel's successor: Schäuble promoted Merz's candidacy for CDU chairmanship]. Frankfurter Allgemeine Zeitung. Архивирано из оригинала 28. 9. 2020. г. 
  52. ^ Braun, Stefan (2018). „Die große Zeitenwende ist eine Chance für die CDU” [The great turning point is an opportunity for the CDU]. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4917. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  53. ^ Connolly, Kate (7. 12. 2018). „Annegret Kramp-Karrenbauer elected Merkel's successor as CDU leader”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 12. 2018. г. Приступљено 7. 12. 2018. 
  54. ^ „Friedrich Merz kandidiert – und schießt gegen Laschet und Spahn” [Friedrich Merz runs for office – and attacks Laschet and Spahn]. Berliner Morgenpost (на језику: немачки). 25. 2. 2020. Архивирано из оригинала 25. 2. 2020. г. Приступљено 26. 2. 2020. 
  55. ^ Leithäuser, Johannes; Wehner, Markus. „Als Team in die CDU-Spitze: Wie Laschet und Spahn ihre Mitbewerber unter Druck setzen” [As a team in the CDU leadership: How Laschet and Spahn put their competitors under pressure]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 26. 2. 2020. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  56. ^ „Röttgen zu Bewerbung: 'Es geht um die Zukunft der CDU'” [Röttgen on application: 'It's about the future of the CDU']. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 18. 2. 2020. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  57. ^ „CDU-Parteitag: Laschet zum neuen Parteichef gewählt” [CDU party conference: Laschet elected new party leader]. Tagesschau (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  58. ^ „Germany: race for Merkel party leadership goes to runoff”. Associated Press. 20. 4. 2021. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  59. ^ „Armin Laschet zum neuen CDU-Vorsitzenden gewählt” [Armin Laschet elected new CDU leader]. Der Spiegel (на језику: немачки). 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  60. ^ „Merkels Getreuer – Armin Laschet ist neuer CDU-Chef”. Deutsche Welle (на језику: немачки). 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 17. 1. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  61. ^ „Merz will Wirtschaftsminister werden” [Merz wants to become Minister of Economics]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). 16. 1. 2021. Архивирано из оригинала 16. 1. 2021. г. Приступљено 18. 1. 2021. 
  62. ^ Burger, Reiner; Düsseldorf. „Laschet nominiert Merz: Ein Partner, um eigene Schwächen auszugleichen” [Laschet nominates Merz: A partner to compensate for his own weaknesses]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 28. 4. 2021. г. Приступљено 22. 6. 2021. 
  63. ^ Plück, Maximilian (17. 4. 2021). „Friedrich Merz gewinnt Kampfkandidatur im Sauerland” [Friedrich Merz wins contested candidacy in Sauerland]. Rheinische Post. Архивирано из оригинала 17. 4. 2021. г. 
  64. ^ „Race to lead Angela Merkel's party in German opposition takes shape”. Business Standard India. 12. 11. 2021. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2021. 
  65. ^ Moulson, Geir (12. 11. 2021). „Race to lead Angela Merkel's party in German opposition takes shape”. Associated Press. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2021. 
  66. ^ „Germany's CDU ready to elect new leader to succeed Armin Laschet”. Business Standard India. IANS. 19. 11. 2021. Архивирано из оригинала 19. 11. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2021. 
  67. ^ „CDU: Friedrich Merz wird neuer Parteichef” [CDU: Friedrich Merz becomes new party leader]. Der Spiegel (на језику: немачки). 17. 12. 2021. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 17. 12. 2021. г. Приступљено 18. 12. 2021. 
  68. ^ „Germany's CDU party elects Friedrich Merz, 66, new leader”. Reuters (на језику: енглески). 17. 12. 2021. Архивирано из оригинала 17. 12. 2021. г. Приступљено 18. 12. 2021. 
  69. ^ „CDU: Norbert Röttgen attackiert Friedrich Merz” [CDU: Norbert Röttgen attacks Friedrich Merz]. 16. 11. 2021. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 16. 11. 2021. г. Приступљено 18. 12. 2021. 
  70. ^ „CDU wählt Friedrich Merz zum neuen Chef” [CDU elects Friedrich Merz as new leader]. Salzburger Nachrichten (на језику: немачки). 21. 1. 2022. Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  71. ^ Vitzthum, Thomas (22. 1. 2022). „CDU-Parteitag: Merz trifft den richtigen Ton – und zeigt geradezu Lust auf die Oppositionsrolle” [CDU party conference: Merz hits the right note – and shows a real desire for the opposition role]. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  72. ^ Carstens, Peter. „Fast 95 Prozent für Merz: 'Ein starker Auftrag und ein großartiges Mandat'” [Almost 95 percent for Merz: "A strong mandate and a great mandate"]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0174-4909. Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  73. ^ Vitzthum, Thomas (22. 1. 2022). „CDU-Parteitag: Merz trifft den richtigen Ton – und zeigt geradezu Lust auf die Oppositionsrolle” [CDU party conference: Merz hits the right note – and shows a real desire for the opposition role]. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 22. 1. 2022. 
  74. ^ „Merz takes over as center-right opposition leader in Germany”. Associated Press (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 1. 2022. г. Приступљено 3. 2. 2022. 
  75. ^ „'Ich habe ein Versprechen gegeben, dass sich 2021 nicht wiederholen wird'” ['I made a promise that 2021 will not be repeated']. Der Spiegel. 17. 9. 2024. Архивирано из оригинала 17. 9. 2024. г. Приступљено 17. 9. 2024. 
  76. ^ Brodersen, Fanny; Gera, Vanessa (17. 9. 2024). „German opposition Christian Democrats tap leader Friedrich Merz as their candidate for chancellor”. Associated Press. Архивирано из оригинала 17. 9. 2024. г. Приступљено 17. 9. 2024. 
  77. ^ Briancon, Pierre (23. 2. 2025). „Merz's victory opens new era of German uncertainty”. Reuters. Архивирано из оригинала 26. 2. 2025. г. Приступљено 23. 2. 2025. 
  78. ^ Geir Moulson (23. 2. 2025). „Conservative opposition wins German election and the far right is 2nd with strongest postwar result”. Associated Press (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 2. 2025. г. Приступљено 23. 2. 2025. 
  79. ^ Lunday, Chris (27. 2. 2025). „Germany's CDU and SPD to start coalition talks Friday”. Politico Europe. Архивирано из оригинала 28. 2. 2025. г. Приступљено 3. 3. 2025. 
  80. ^ „Merz confirms push for centrist coalition after German election win”. Politico Europe. 24. 2. 2025. Архивирано из оригинала 4. 3. 2025. г. Приступљено 3. 3. 2025. 
  81. ^ Angelos, James (23. 2. 2025). „Europe's most powerful leader as US turns its back”. Politico. Архивирано из оригинала 23. 2. 2025. г. Приступљено 23. 2. 2025. 
  82. ^ „Germany's Merz promises to do 'whatever it takes' on defence”. BBC. 5. 3. 2025. Архивирано из оригинала 5. 3. 2025. г. 
  83. ^ „CDU's Friedrich Merz secures billion-euro deal for Germany’s military and infrastructure”. Euronews. 5. 3. 2025. Архивирано из оригинала 5. 3. 2025. г. 
  84. ^ „‘A risky bet’: Friedrich Merz criticised over plan to lift Germany’s debt rules”. The Guardian. 5. 3. 2025. Архивирано из оригинала 8. 3. 2025. г. 
  85. ^ „€1 trillion impact: What easing debt brake means for Germany”. DW News. 17. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  86. ^ „Germany Set for Trillion-Euro Defense and Infrastructure Splurge”. The Wall Street Journal. 21. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  87. ^ „How will Germany spend its €1 trillion loans?”. DW News. 21. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  88. ^ „Germany: Parties agree on historic debt deal – DW – 03/14/2025”. dw.com. Архивирано из оригинала 18. 3. 2025. г. Приступљено 18. 3. 2025. 
  89. ^ „Germany approves huge investments with Green Party backing”. Deutsche Welle. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  90. ^ „German lawmakers approve huge defense and infrastructure spending”. NPR. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 18. 3. 2025. г. 
  91. ^ „Germany’s big spending splurge gives EU the jitters”. Politico. 21. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  92. ^ Höltschi, René (2025-03-05). „«Whatever it takes»: So sieht das deutsche Milliardenpaket für Rüstung und Infrastruktur im Detail aus” [Whatever it takes”: This is what the German billion-dollar package for armaments and infrastructure looks like in detail]. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0376-6829. Архивирано из оригинала 6. 4. 2025. г. Приступљено 2025-04-06. 
  93. ^ Höltschi, René (2025-03-05). „«Whatever it takes»: So sieht das deutsche Milliardenpaket für Rüstung und Infrastruktur im Detail aus” [Whatever it takes”: This is what the German billion-dollar package for armaments and infrastructure looks like in detail]. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). ISSN 0376-6829. Архивирано из оригинала 6. 4. 2025. г. Приступљено 2025-04-06. 
  94. ^ а б „German parliament passes historic debt-backed defence and infrastructure package”. Euractiv. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  95. ^ „German lawmakers approve massive defense and infrastructure spending plans”. Le Monde. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  96. ^ „Merz und Schuldenbremse: Falsche Wahlversprechen sind keine Wählertäuschung nach Strafgesetz (Merz and the debt brake: False election promises are not voter deception under criminal law)” (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 5. 4. 2025. г. 
  97. ^ „German lawmakers approve massive defense and infrastructure spending plans”. Le Monde. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  98. ^ „Germany OKs huge boost in defense spending as Europe gears up for new era”. NBC News. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  99. ^ „Germany's parliament backs incoming leader's plans for huge boost in defense spending, but can he deliver?”. CBS News. 21. 3. 2025. Архивирано из оригинала 22. 3. 2025. г. 
  100. ^ „Germany's parliament passes historic package boosting defence spending”. Euronews. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 18. 3. 2025. г. 
  101. ^ „German parliament passes historic spending reforms”. Politico. 18. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  102. ^ „Fiscal 'bazooka' for defence, infrastructure approved by Germany MPs”. France 24. 19. 3. 2025. Архивирано из оригинала 19. 3. 2025. г. 
  103. ^ Rinke, Andreas; Williams, Matthias (9. 4. 2025). „Germany's Merz unveils coalition deal to spur growth, tackle migration”. Reuters. Архивирано из оригинала 10. 4. 2025. г. Приступљено 10. 4. 2025. 
  104. ^ „Coalition Deal in Germany Clears Way for Friedrich Merz to Become Chancellor”. New York Times. 9. 4. 2025. Архивирано из оригинала 10. 4. 2025. г. Приступљено 10. 4. 2025. 
  105. ^ „German parliament expected to meet May 6 to elect Friedrich Merz as the new chancellor”. Associated Press. 14. 4. 2025. Приступљено 14. 4. 2025. 
  106. ^ Escritt, Thomas (31. 10. 2018). „Conservative contenders vie to overturn Merkel's centrism”. Reuters. Архивирано из оригинала 31. 10. 2018. г. 
  107. ^ „Friedrich Merz sieht Bekämpfung irregulärer Migration als wichtigste Aufgabe” [Friedrich Merz sees combating irregular migration as the most important task]. Der Spiegel (на језику: немачки). dpa. 14. 12. 2024. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 14. 12. 2024. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  108. ^ Dettmer, Markus; Diekmann, Florian; Fiedler, Maria; Gebauer, Matthias; Hickmann, Christoph; Reiermann, Christian; Schaible, Jonas (17. 11. 2024). „(S+) Die Agenda des CDU-Chefs: Wie ein Kanzler Merz Deutschland verändern könnte” [(S+) The CDU leader's agenda: How a Chancellor Merz could change Germany]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 15. 11. 2024. г. Приступљено 18. 11. 2024. 
  109. ^ „Migration: Experten halten Grenzschließung durch Notlage für möglich” [Migration: Experts believe border closure is possible due to emergency]. Tagesspiegel.de. 28. 8. 2024. Архивирано из оригинала 28. 8. 2024. г. 
  110. ^ „Merz für Aufnahme von höchstens 100.000 Flüchtlingen pro Jahr” [Merz for the acceptance of a maximum of 100,000 refugees per year]. tagesschau.de (на језику: немачки). 16. 3. 2024. Архивирано из оригинала 16. 3. 2024. г. Приступљено 17. 3. 2024. 
  111. ^ „German election: CDU manifesto proposes rightward shift on migration and strong support for Ukraine”. Euronews. 17. 12. 2024. Архивирано из оригинала 17. 12. 2024. г. 
  112. ^ „Policies of German opposition chief and possible next chancellor Merz”. Reuters. 17. 9. 2024. Архивирано из оригинала 18. 9. 2024. г. 
  113. ^ Jegić, Denijal (7. 1. 2024). „Why is Germany so viciously anti-Palestinian?”. Al-Jazeera. Архивирано из оригинала 7. 1. 2024. г. 
  114. ^ Merz, Friedrich [_FriedrichMerz] (22. 10. 2023). „'Sollte es Flüchtlinge aus #Gaza geben, dann sind diese zunächst einmal ein Thema für die Nachbarstaaten. Deutschland kann nicht noch mehr #Flüchtlinge aufnehmen. Wir haben genug antisemitische junge Männer im Land!' (tm)” ['If there are refugees from #Gaza, then they are first and foremost an issue for the neighboring countries. Germany cannot take in any more #refugees. We have enough anti-Semitic young men in the country!'] (твит). Архивирано из оригинала 17. 7. 2024. г. Приступљено 2. 2. 2025 — преко Twitter-а. 
  115. ^ „Merz fordert Syrien-Abschiebungen und Aufnahmestopp – 'nicht durchsetzbar und rechtswidrig'” [Merz calls for Syria deportations and admission freeze – 'unenforceable and illegal']. merkur.de (на језику: немачки). 17. 12. 2024. Архивирано из оригинала 16. 12. 2024. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  116. ^ Belousova, Katja; Wolff, Kathrin (27. 6. 2024). „Einbürgerung: Schneller zum deutschen Pass - was jetzt gilt” [Naturalization: Faster access to a German passport - what applies now]. ZDFheute (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 5. 1. 2025. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  117. ^ „Friedrich Merz: CDU-Chef will Ausbürgerung ermöglichen” [Friedrich Merz: CDU leader wants to enable denaturalization]. Der Spiegel (на језику: немачки). 5. 1. 2025. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 5. 1. 2025. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  118. ^ „Friedrich Merz: 'Aberkennung der deutschen Staatsbürgerschaft müsste dann möglich sein'” [Friedrich Merz: 'Revocation of German citizenship should then be possible']. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 4. 1. 2025. г. Приступљено 5. 1. 2025. 
  119. ^ Roßmann, Robert (23. 1. 2025). „Nach Aschaffenburg - Merz über irreguläre Migration: 'Das Maß ist endgültig voll'” [To Aschaffenburg - Merz on irregular migration: 'The cup is finally full']. Süddeutsche Zeitung (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 23. 1. 2025. г. Приступљено 29. 1. 2025. 
  120. ^ а б „Das Ende der "Brandmauer"? Merz' Asylpolitik und die AfD” [The end of the "firewall"? Merz's asylum policy and the AfD]. Deutschlandfunk (на језику: немачки). 29. 1. 2025. Архивирано из оригинала 24. 1. 2025. г. Приступљено 29. 1. 2025. 
  121. ^ „Merz will als Kanzler »faktisches Einreiseverbot« für Illegale verhängen” [As Chancellor, Merz wants to impose a "de facto entry ban" for illegal immigrants]. Der Spiegel (на језику: немачки). 23. 1. 2025. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 23. 1. 2025. г. Приступљено 29. 1. 2025. 
  122. ^ „Wohlstand ohne Leistung ist eine Illusion” [Prosperity without performance is an illusion]. cdu.de. 18. 3. 2024. Архивирано из оригинала 19. 3. 2024. г. Приступљено 19. 3. 2024. 
  123. ^ Glaser, Emeli (10. 11. 2024). „Änderungen beim Bürgergeld: Das kommt auf Empfänger zu, wenn Friedrich Merz Kanzler wird” [Changes to the Citizen's Allowance: This is what recipients will have to expect if Friedrich Merz becomes Chancellor]. SÜDKURIER Online (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 12. 11. 2024. г. Приступљено 10. 11. 2024. 
  124. ^ „Die Neue Grundsicherung” [The New Basic Security Plan]. arbeitsmarkt-und-sozialpolitik.verdi.de (на језику: немачки). 9. 4. 2024. Архивирано из оригинала 12. 11. 2024. г. Приступљено 10. 11. 2024. 
  125. ^ Dettmer, Markus; Diekmann, Florian; Fiedler, Maria; Gebauer, Matthias; Hickmann, Christoph; Reiermann, Christian; Schaible, Jonas (17. 11. 2024). „(S+) Die Agenda des CDU-Chefs: Wie ein Kanzler Merz Deutschland verändern könnte” [(S+) The CDU leader's agenda: How a Chancellor Merz could change Germany]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 15. 11. 2024. г. Приступљено 18. 11. 2024. 
  126. ^ „Trump, Rente, Jobs: Friedrich Merz und sein Kanzlerplan” [Trump, pensions, jobs: Friedrich Merz and his chancellorship plans]. stern.de (на језику: немачки). 10. 11. 2024. Архивирано из оригинала 13. 11. 2024. г. Приступљено 10. 11. 2024. 
  127. ^ „Friedrich Merz: German conservative gunning to become chancellor”. France 24. 16. 12. 2024. Архивирано из оригинала 16. 12. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  128. ^ „Merkel nemesis Friedrich Merz aims to be German chancellor”. dw.com. Архивирано из оригинала 25. 11. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  129. ^ Kampfner, John (26. 12. 2024). „This Really Isn't Angela Merkel's Center Right Anymore”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 12. 2. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  130. ^ Connolly, Kate (10. 12. 2024). „Who is Friedrich Merz, the pilot politician tipped to be German chancellor?”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 10. 12. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  131. ^ Kampfner, John (26. 12. 2024). „This Really Isn't Angela Merkel's Center Right Anymore”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 12. 2. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  132. ^ „Friedrich Merz: Germany's Christian Democratic Union leader who flirted with far right”. BBC News (на језику: енглески). 9. 2. 2025. Архивирано из оригинала 9. 2. 2025. г. Приступљено 3. 3. 2025. 
  133. ^ „Wer ist Friedrich Merz? Merkels Nachfolger für den CDU-Parteivorsitz” [Who is Friedrich Merz? Merkel's successor for the CDU party chairmanship]. blick.ch. 31. 10. 2018. Архивирано из оригинала 4. 11. 2018. г. 
  134. ^ „Merz will CDU-Chef werden: 'Wir brauchen Aufbruch und Erneuerung, keinen Umsturz'” [Merz wants to become CDU leader: 'We need a new beginning and renewal, not a coup']. Die Welt (на језику: немачки). 31. 10. 2018. Архивирано из оригинала 1. 11. 2018. г. 
  135. ^ „Time to wake up: We are deeply concerned about the future of Europe and Germany”. Handelsblatt. Архивирано из оригинала 9. 12. 2018. г. Приступљено 8. 12. 2018. 
  136. ^ Andreas Rinke (31. 3. 2023). „Germany's main opposition leader calls for European coalition on China ties”. Reuters. Архивирано из оригинала 31. 3. 2023. г. 
  137. ^ „Will Merz's tough talk on China fizzle out if he becomes leader of Germany?”. South China Morning Post. 6. 1. 2025. Архивирано из оригинала 6. 1. 2025. г. 
  138. ^ „Policies of German opposition chief and possible next chancellor Merz”. Reuters. 17. 9. 2024. Архивирано из оригинала 18. 9. 2024. г. 
  139. ^ „Merz considers extension of French, British nuclear umbrella to Germany”. Euractiv. 21. 2. 2025. Архивирано из оригинала 28. 2. 2025. г. 
  140. ^ „Europe should brace for Trump to end NATO protection, Germany's Merz warns”. Politico. 21. 2. 2025. Архивирано из оригинала 21. 2. 2025. г. 
  141. ^ „Finanzpaket von Union und SPD - Lob von Rutte und von der Leyen” [Financial package from the CDU/CSU and SPD - praise from Rutte and von der Leyen]. deutschlandfunk.de (на језику: немачки). 2025-03-18. Архивирано из оригинала 30. 3. 2025. г. Приступљено 2025-03-28. 
  142. ^ „CDU-Chef Merz: Nehmen Klimaschutz 'sehr ernst'” [CDU leader Merz: Take climate protection "very seriously"]. Die Zeit. 27. 4. 2023. Архивирано из оригинала 27. 4. 2023. г. Приступљено 28. 4. 2023. 
  143. ^ „Merz sieht Klimaschutz in Politik überbewertet: 'Es ist eben nicht so, dass morgen die Welt untergeht'” [Merz sees climate protection overrated in politics: 'It's not the case that the world will end tomorrow']. Der Tagesspiegel. 26. 4. 2023. Архивирано из оригинала 26. 4. 2023. г. Приступљено 28. 4. 2023. 
  144. ^ CDU. „.@_FriedrichMerz zum geplanten EU-Verbot von #Verbrennungsmotoren: Wir wollen das Ziel der CO2-Neutralität technologieoffen erreichen – nicht mit Verboten. Auch nicht mit dem Verbot des Verbrennungsmotors.” [We want to achieve the goal of CO2 neutrality in a technology-neutral way – not with bans. Not even with a ban on the combustion engines.] (твит). Архивирано из оригинала 14. 6. 2024. г. — преко Twitter-а. 
  145. ^ „Policies of German opposition chief and possible next chancellor Merz”. Reuters. 17. 9. 2024. Архивирано из оригинала 18. 9. 2024. г. 
  146. ^ „Meet the conservative German trio that could rule Europe”. Euractiv. 17. 1. 2025. Архивирано из оригинала 17. 1. 2025. г. 
  147. ^ „Friedrich Merz: 'Heute verdiene ich rund eine Million Euro'” [Friedrich Merz: "Today I earn around a million euros"]. Die Zeit (на језику: немачки). 18. 11. 2018. ISSN 0044-2070. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  148. ^ Böcking, David; Hesse, Martin (15. 11. 2018). „Friedrich Merz. Warum er nicht zur Mittelschicht gehört” [Friedrich Merz. Why does he not belong to the middle class?]. Der Spiegel (на језику: немачки). ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 15. 11. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  149. ^ „Friedrich Merz: 'Heute verdiene ich rund eine Million Euro'” [Friedrich Merz: "Today I earn around a million euros"]. Die Zeit (на језику: немачки). 18. 11. 2018. ISSN 0044-2070. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  150. ^ „Friedrich Merz: Der Millionär aus der 'gehobenen Mittelschicht'” [Friedrich Merz: The millionaire from the 'upper middle class']. Der Tagesspiegel Online (на језику: немачки). 15. 11. 2018. ISSN 1865-2263. Архивирано из оригинала 15. 11. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  151. ^ „Willkommen auf Echo Delta Kilo Oscar” [Welcome to Echo Delta Kilo Oscar]. DerWesten (на језику: немачки). 13. 6. 2011. Архивирано из оригинала 30. 6. 2024. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  152. ^ „Hat Friedrich Merz wirklich zwei Flugzeuge?” [Does Friedrich Merz really have two planes?]. stern.de. 28. 11. 2018. Архивирано из оригинала 28. 11. 2018. г.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  153. ^ „Friedrich Merz: 'Heute verdiene ich rund eine Million Euro'” [Friedrich Merz: "Today I earn around a million euros"]. Die Zeit (на језику: немачки). 18. 11. 2018. ISSN 0044-2070. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 16. 12. 2024. 
  154. ^ „Altlasten des CDU-Politikers”. Der Tagesspiegel (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 28. 2. 2025. г. Приступљено 25. 2. 2025. 
  155. ^ „Wallstreet Online: Merz hält Einführung der Ehe für alle for richtig” [Wallstreet Online: Merz believes the introduction of marriage for all is right] (на језику: немачки). 8. 12. 2018. Архивирано из оригинала 12. 7. 2020. г. 
  156. ^ „Potential German chancellor slammed for homosexuality remark”. Deutsche Welle. 22. 9. 2020. Архивирано из оригинала 22. 9. 2020. г. Приступљено 17. 12. 2024. 
  157. ^ Kampfner, John (26. 12. 2024). „This Really Isn't Angela Merkel's Center Right Anymore”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 12. 2. 2024. г. Приступљено 25. 12. 2024. 
  158. ^ „Senate”. Deutsche Nationalstiftung. Архивирано из оригинала 18. 7. 2017. г. 
  159. ^ „Members of the Jury” [Economic Society for Westphalia and Lippe]. Wirtschaftliche Gesellschaft für Westfalen und Lippe. Архивирано из оригинала 21. 7. 2018. г. 
  160. ^ „2004 Annual Report” (PDF). KfW. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 11. 2016. г. 
  161. ^ „Gerichtsvorstellung: Das Amtsgericht Arnsberg stellt sich vor” [Court presentation: The Arnsberg District Court introduces itself]. Amtsgericht Arnsberg. Архивирано из оригинала 6. 11. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2023. 
  162. ^ Achim Gieseke (2. 7. 2016). „Mit großer Liebe zum Beruf” [With great love for the profession]. Westfalenpost. Архивирано из оригинала 6. 11. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2018. 
  163. ^ „Friedrich und Charlotte Merz Stiftung”. Архивирано из оригинала 27. 5. 2024. г. 
  164. ^ Plickert, Philip (16. 7. 2018). „Ärger für die Ludwig-Erhard-Stiftung” [Troubles for the Ludwig Erhard Foundation]. Frankfurter Allgemeine Zeitung. Архивирано из оригинала 18. 7. 2018. г. 

Спољашне везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Мерц&oldid=29840365”