Фузиони језици

Фузиони језици (познати и као флективни језици) су назив за један тип језика који имају заједничке структурне особине, а који не спадају нужно у исту језичку породицу нити имају територијалног додира. Флективни језици су језици у којима су граматички наставци на једној речи малобројни и један наставак има више функција. Стога се каже да су то синтетички језици код којих долази до стапања (фузије) различитих морфема у целину коју је тешко поделити. Као резултат тога, један морфем може бити носилац више од једног значења, што фузионе језике контрастира са аглутинативним језицима.

У флективне језике спада већина индоевропских језика, као и семитски језици. Словенски и балтички језици (нарочито литвански језик), као и грчки језик и санскрит, а у великој мери и јерменски језик, сачували су највећи део флексија, док су енглески и африканс изгубили највећи део својих флексија. Енглески језик је некада био синтетичко-флективни, али данас показује одлике аналитичко-изолативног типа[1].

Особине флективног типа језикаУреди

Флективни тип језика карактерише:

Један граматички наставак има више значења у флективним језицима као што је српски језик, док би у неком аглутинативном језику би ова значења била раздвојена оделитим наставцима.

Примери:

  • Латински: -us (у, нпр. bonus, „добар") носи значења номинатива, мушког рода и једнине. Променом једне од категорија променио би се цео наставак (пр. уколико би се мушки род заменио женским, наставак не би био -us, него -a).
  • Српски:
    • -м (у, нпр. радим, спавам) носи значења садашњег времена, једнине и првог лица.
    • -(а)р (у, нпр. добар) носи значења номинатива, мушког рода и једнине.
    • -ла (у, нпр. купила) носи значење перфекта, трећег лица, једнине и женског рода.

У фузионим језицима присутне су и честе мутације фонема (гласовне промене) а није редак ни суплетивизам ("неправилност" односно непрозирност граматичких облика: неправилни глаголи и изузеци у деклинацијама и сл.).

О подели на језичке типовеУреди

Оснивачем лингвистичке типологије сматра се Фридрих фон Шлегел јер је први употребио термине афиксални и флективни језици у свом делу „О језику и мудрости Индијаца“. У групу флективних језика сврстао је оне код којих се примећују промене у корену речи и наставцима који имају више граматичко-семантичких функција, а често се и сами стапају са кореном. Та подела се задржала и до данас, мада се језички тип више не односи само на морфолошку структуру и језици се не сврставају само у један тип.

Владимир Скаличка, чешки лингвиста Прашке школе, користећи већ постојеће термине (изолативнифлективни и аглутинативни језици), проширио је особине сваког типа. Флективни тип одликује слободан ред речи у реченици, оштра подељеност на врсте речи, синонимија и хомонимија наставака, категорија рода, изражени вокализам, један наставак долази на појединачну реч.[1] Оваква типологија се разликује од традиционалне у следећим особинама: 1) у традиционалној типологији типови су се односили на морфологију, а овде су проширени и на друге структуре, посебно на синтаксичку; 2) немогуће је пронаћи језик који ће имати све особине једног типа, јер је сваки тип, у суштини, апстракција, али један тип доминира, и 3) класификација језика прешла је у класификацију типова.

Језици у свом историјском развоју мењају структурни тип коме припадају. На пример, јерменски језик се сврстава у флективни тип, али се све више примећују аглутинативни процеси. Висок ниво флективности присутан је и у неким аглутинативним лапонским језицима (нпр. сколт самију).Промена типа се може пратити и код језичких породица и грана. У индоевропским језицима изражено је кретање од флективног до аглутинативног или коренског типа, док је у угро-финској породици смер од аглутинативног ка флективном или полисинтетичком. За сада није утврђено да из једног типа произилази обавезно други тип, већ су све комбинације уочене.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Бугарски, Р. (2003). Језик и лингвистика. Београд: Чигоја штампа.