Хана Селимовић

Хана Селимовић (Београд, 5. фебруар 1987) српска је телевизијска и позоришна глумица.

Хана Селимовић
Пуно имеХана Селимовић
Датум рођења(1987-02-05)5. фебруар 1987.(33 год.)
Место рођењаБеоград,  СФРЈ
Занимањеглумица
IMDb веза

БиографијаУреди

Хана Селимовић потиче из породице интелектуалаца. Ћерка је новинара Бојана Селимовића, а Меша Селимовић јој је деда стриц.[1] Завршила је Филолошку гимназију у Београду, а потом конкурисала на Факултету драмских уметности, који није успела да упише.[2][3] После два покушаја, одустала је, а затим уписала Академију уметности београдског Алфа универзитета. Дипломирала је 2009. године у класи професора Небојше Дугалића, са представом „Код куће - Кабул” Тонија Кушнера.[4][5] Са њом у класи студирали су Милица Стефановић, Душица Новаковић, Сандра Сара Оклобџија, Тијана Печенчић, Искра Брајовић, Слободан Роксандић, Немања Вановић, Стефан Бундало, Марко Миловановић, Милан Босиљчић и Бојан Перић.[6] Касније је постала Дугалићева асистенткиња на одсеку за глуму на истом факултету.[7] Пре, за време и у периоду непосредно после завршетка студија, Хана је играла у неколико филмова, али се остварила најпре као позоришна глумица, освојивши велики број награда до своје 30. године.[8] Играјући у представи „Отац на службеном путу”, Хана је добила четири престижна признања. Најпре на на загребачким Данима сатире „Златни смијех” и гран при сарајевског МЕСС-а,[9] а затим и годишњу награду Атељеа 212, „Зоран Радмиловић” на Стеријином позорју 2012. године, као и награду за најбољег младог глумца „Авдо Мујчиновић” на позоришном фестивалу "Без превода" у Ужицу, a касније и награду Ардалион за најбољу женску улогу на истом фестивалу.[10] Такође, освојила је и награду филмског фестивала „Пуа” у Француској исте године.[11]

Неке од запаженијих филмски улога имала је у остварењима Бели, бели свет (2010), Тамарин изостанак (2011), Непослушни (2014), Име: Добрица, презиме: непознато (2016) и Пула то је рај (2017).[12][13][14]

У марту 2019. године Хана Селимовић је предложена као кандидаткиња за награду „Петар Банићевић“, коју додељује Народно позориште у Београду, тако да исту дели са колегиницом Сузаном Лукић. Хана Селимовић је одбила да прихвати награду, уз образложење да јој позориште није омогућило да постане стална чланица ансамбла те куће и одрекла се свог дела признања.[15][16]

УлогеУреди

Позоришне представеУреди

Представа Улога Текст Драматургија
/адаптација/
Режија Позориште Премијера
Фигарова женидба и развод гђа доктор Бомарше, Хорват, Моцарт Славко Милановић
Маја Пелевић
Слободан Унковски Народно позориште у Београду 16. новембар 2008.[17]
Нова Страдија Анђео, Посланица, Попокап Светислав Басара Бранислава Илић Кокан Младеновић 12. март 2009.[18]
Код куће / Кабул Присила Силинг Тони Кушнер Славко Милановић Жељко Ђукић 29. октобар 2009.[19]
Отац на службеном путу Мајка, Сена Зољ Абдулах Сидран Јелена Мијовић Оливер Фрљић Атеље 212 27. март 2011.[20]
Вишњик Дуњаша Антон Павлович Чехов Дејан Мијач Југословенско драмско позориште 4. октобар 2011.[21]
Код вечите славине Тета Тина Момчило Настасијевић Молина Удовички Фотез
Слободан Обрадовић
Mилан Нешковић Народно позориште у Београду 16. април 2014.[22]
Чехов је Толстоју
рекао збогом
Олга Миро Гавран Ирфан Менсур Битеф театар 4. децембар 2014.[23]
Чудо у Шаргану Цмиља Љубомир Симовић Славко Милановић Егон Савин Народно позориште у Београду 20. фебруар 2015.[24]
Палилулски роман Јула Бранислав Нушић Егон Савин Београдско драмско позориште 12. јун 2015.[25]
Иванов Саша, кћи Лебедевих Антон Павлович Чехов Татјана Мандић Ригонат Народно позориште у Београду 12. октобар 2016.[26]
Царство мрака Анисја Лав Толстој Тијана Грумић
Молина Удовички Фотез
Игор Вук Торбица 24. март 2017.[27]
Царство небеско Матиц Старина Јернеј Лоренци Народно позориште у Београду
Битеф театар
26. септембар 2017.[28]
Војцек Мери Георг Бихнер Јелена Ковачић Аница Томић Народно казалиште Иван Зајц 12. јануар 2018.[29]
Тартиф Дорина Молијер Игор Вук Торбица Народно позориште Сомбор
Српско народно позориште
8. фебруар 2019.[30]

ФилмографијаУреди

Год. Назив Улога
2000.-те
2004. Пољупци Мила
2008. Између сна и сна
2010.-те
2010. Бели, бели свет Роса
2011. Тамарин изостанак Тамара
2014. Непослушни Лени
2015. Сизиф К. Танатос
2016. Име: Добрица, презиме: непознато Марина
2018. Београдска трилогија Сања
2018–2019. Беса (серија) Дивна Дукић
2019. Из Љубави Сања
2020.-те
2020. Тајкун Јована Несторовић
2020. Апсурдни експеримент

Награде и признањаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Prelević, Milica (2. 1. 2017). „Hana Selimović: Nepoverljiva sam prema životu (FOTO)”. espreso.rs. Приступљено 30. 11. 2017. 
  2. ^ Писарев, Настасја (17. 1. 2016). „Женски лик: Увек бити изванредан”. Дневник холдинг. Приступљено 30. 11. 2017. 
  3. ^ Стругар, В. (17. 11. 2011). „Хана Селимовић: Без кривудања - у центар”. Вечерње новости. Приступљено 30. 11. 2017. 
  4. ^ „Hana Selimović diplomirala u predstavi Narodnog pozorišta”. Академија уметности Београд. 2009. Приступљено 31. 3. 2020. 
  5. ^ „ПАМТИЋУ У 2014: Хана Селимовић”. Политика. 23. 12. 2014. Приступљено 30. 11. 2017. 
  6. ^ „Studenti Akademije dočekani ovacijama na Sterijinom pozorju”. Академија уметности Београд. 1. 6. 2008. Приступљено 31. 3. 2020. 
  7. ^ Ječmenica, Taja (10. 9. 2015). „Glumica Hana Selimović - biografija”. sinemanija.com. Приступљено 30. 11. 2017. 
  8. ^ „Hana Selimović”. biografija.org. 7. 6. 2017. Приступљено 30. 11. 2017. 
  9. 9,0 9,1 „Hani Selimović nagrada na „Danima satire“ u Zagrebu”. bizlife.rs. 20. 6. 2011. Приступљено 30. 11. 2017. 
  10. ^ „Додељена награда “Зоран Радмиловић. Радио-телевизија Србије. 22. 10. 2012. Приступљено 30. 11. 2017. 
  11. ^ „Hana Selimović - intevju”. grazia.rs. 8. 12. 2012. Приступљено 30. 11. 2017. 
  12. ^ „Hana Selimović: Prećutkivanje ne znači nužno mudrost”. Недељник. 8. 2. 2017. Приступљено 30. 11. 2017. 
  13. ^ Božović, Milojko/Dostanić, Dafina (2. 11. 2016). „SUDBINA TALENTOVANIH GLUMICA Zašto Hane Selimović nema više na filmu?”. Блиц. Приступљено 30. 11. 2017. 
  14. ^ Đukić, Deana (17. 6. 2016). „Hana Selimović: Pored glume najviše uživam u ljubavi”. hellomagazin.rs. Приступљено 30. 11. 2017. 
  15. ^ D, K. (5. 3. 2019). „Hana Selimović odbila da primi nagradu Narodnog pozorišta”. Данас. Приступљено 7. 3. 2019. 
  16. ^ Стругар, В. (14. 3. 2019). „Лукићева сама на позорници”. Вечерње новости. Приступљено 31. 3. 2020. 
  17. ^ „Фигарова женидба и развод”. Народно позориште у Београду. 16. 11. 2008. Приступљено 31. 3. 2020. 
  18. ^ „Представа “Нова Страдија” одиграна последњи пут”. Народно позориште у Београду. 26. 6. 2012. Приступљено 31. 3. 2020. 
  19. ^ Markovinović, Nina; Kerenac, Vesna (мај 2011). „Godišnjak pozorišta Srbije 2009/2010.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 43. Приступљено 31. 3. 2020. 
  20. ^ „Otac na službenom putu”. Атеље 212. 27. 3. 2011. Приступљено 31. 3. 2020. 
  21. ^ Markovinović, Nina; Kerenac, Vesna (мај 2013). „Godišnjak pozorišta Srbije 2011/2012.” (PDF). Стеријино позорје. стр. 26. Приступљено 31. 3. 2020. 
  22. ^ „Код вечите славине”. Народно позориште у Београду. 16. 4. 2014. Приступљено 31. 3. 2020. 
  23. ^ „Чехов је Толстоју рекао збогом”. Народно Позориште Стерија. 4. 12. 2014. Приступљено 10. 2. 2018. 
  24. ^ „Чудо у Шаргану”. Народно позориште у Београду. 20. 2. 2015. Приступљено 31. 3. 2020. 
  25. ^ „Palilulski roman”. hocupozoriste.rs. 12. 6. 2015. Приступљено 31. 3. 2020. 
  26. ^ „Иванов”. Народно позориште у Београду. 12. 10. 2016. Приступљено 31. 3. 2020. 
  27. ^ „Царство мрака”. Народно позориште у Београду. 24. 3. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 
  28. ^ „Царство небеско”. Народно позориште у Београду. 26. 11. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 
  29. ^ „Premijera Woyzeck”. Народно казалиште Иван Зајц (на језику: хрватски). 12. 1. 2018. Приступљено 31. 3. 2020. 
  30. ^ „Народно позориште Сомбор”. Народно позориште Сомбор. 8. 2. 2019. Приступљено 31. 3. 2020. 
  31. ^ „Hana Selimović – dobitnik ovogodišnje Sterijine nagrade za glumu”. Атеље 212. 2. 6. 2012. Приступљено 31. 3. 2020. 
  32. ^ Симић, Ј. (3. 6. 2012). „Хана Селимовић: Свака награда степеник”. Вечерње новости. Приступљено 31. 3. 2020. 
  33. ^ „Завршено Стеријино позорје”. Радио-телевизија Србије. 3. 6. 2012. Приступљено 31. 3. 2020. 
  34. ^ „Хана Селимовић најбоља глумица XVIII Театар феста "Петар Кочић" У Бањалуци”. Народно позориште у Београду. 25. 5. 2015. Приступљено 31. 3. 2020. 
  35. ^ „XXII Глумачке свечаности "Миливоје Живановић" - 2017.”. Центар за културу Пожаревац. 6. 4. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 
  36. ^ „Велики успех Народног позоришта на Међународном позоришном фестивалу класике „Вршачка позоришна јесен“: награде Игору Вуку Торбици, Хани Селимовић, Николи Ристановском, Ивану Ђорђевићу и "Иванову". Народно позориште у Београду. 28. 10. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 
  37. ^ „На Великој сцени уручене Награде „Ардалион. Народно позориште у Београду. 24. 12. 2017. Приступљено 31. 3. 2020. 

Спољашње везеУреди