Хапкикван (од кор. hap — хармонија, ki — снага, унутрашња енергија, и kwan — школа) је борилачка вештина коју је 1994. основао проф. др Борис Кривокапић.[1]

Хапкикван
Znak HKK novi 2011.jpg
Земља пореклаСрбија
Оснивач/иБорис Кривокапић
Званични веб-сајтwww.hapkikwan.com
Оснивач хапкидоа Ђи Хан Ђе (Ji Han Jae) и оснивач хапкиквана, Борис Кривокапић, 2010

Настанак и развојУреди

 
Ведран Ристић, 1. дан, 2011

Хапкикван је настао из корејског хапкидоа, те би се могао назвати и једном школом хапкидоа, мада донекле излази из тих оквира.[1]

Ближе гледајући основа хапкиквана су Мулимвон Хапкидо (Moo Lim Won Hapkido) који је Борис Кривокапић вежбао у Кореји 1994, као лични ученик оснивача те школе Чои Санг Хеума (Choi Sang Heum) и Hoshinkido Hapkido, у коме под велемајстором Сержом Бобилем (Serge Baubil, 10. дан)[2] има 9. дан. Обе школе су проистекле из једне од најчвршћих и најдиректнијих школа хапкидоа — Бумму Хапкидоа (Bum Moo Hapkido) коју је још 1968. године развио Ким Јун Сик. Борис Кривокапић је и 9. дан хапкидоа Европске Хапкидо уније (European Hapkido Union).[3]

Полазећи од те основе, а имајући већ тада иза себе више од 20 година вежбања разних борилачких система (џудо, џијуџицу, карате, теквондо), Борис Кривокапић је 1994. створио хапкикван, као вештину прилагођену савременом човеку.

Смањио је број техника (традиционални хапкидо инсистира на десетинама начина одбране од истог напада и око 4.000 техника, што је превише за обичног вежбача), избацио нека за градског човека егзотична оружја (копље, хелебарда, лепеза и др.), а са друге стране додао је одређене комплементарне технике из других борилачких вештина које је претходно вежбао, као и разне технике, тактике и системе вежбања које је сам развио, увео 6 врста спаринга (традиционални хапкидо нема спаринг), нека нова оружја (пиштољ, свакодневни предмети, козачка сабља — шашка итд.) и др.

У наредним годинама хапкикван се стално усавршавао, све док није добио садашњи облик.

ОснивачУреди

 
Борис Кривокапић, 10. дан (2018)

Проф. др Борис Кривокапић рођен је у Београду 16. новембра 1958. Академик је, редовни професор универзитета (у Србији и Русији) и истакнути међународни стручњак за Међународно јавно право и Људска права.

Борилачким вештинама бави се од 1974. године. Од 1974. до 1983. вежбао је јапанске (џудо, џу-џицу, карате), а од 1983. посветио се у потпуности корејским борилачким системима. Поред осталог, био је по 5 пута првак Југославије и Србије у теквондоу (форме) и вице првак државе у борбама (тадашња категорија — 83 кг).[4] Био је 5 пута (1994, 2009—2012) у Јужој Кореји где је учио од врхунских корејских велемастора. Први пут је био пуна 2 месеца, а касније по десетак дана.

Велемајстор је хапкиквана 10. дан (признат и сертификован у Јужној Кореји од стране Светске уније борилачких вештина — World Martial Arts Union, Chungju, Korea) и хапкидоа 9. дан (серттификован од Европске Хапкидо уније, International Hoshinkido Hapkido Federation и низа других међународних хапкидо федерација).

Има и високе мајсторске појасеве у другим борилачким вештинама (џуџицу, теквондо и др.). Члан је неколико клућа славних (у САД, Немачкој, Пакистану итд.). За изутезне разултате у борилачким вештинама добитник је низа међународних признања од федерација из Јужне Кореје, САД, Немачке, Француске, Италије, Хрватске, Индије, Пакистана, Узбекистана, Азербајџана, Костарике итд.

Технике и принципиУреди

Хапкикван је свеобухватна борилачка вештина у оквиру које се, по строго утврђеном програму, вежбају:

  • вежбе дисања (за развој животне енергије, једна врста јоге);
  • вежбе истезања и снаге;
  • све врсте удараца рукама и ногама (укључујући и двоструке и троструке ударце у скоку);
  • напади на виталне (акупресурне) тачке;,
  • бацања условно речено Џудо и Аикидо типа;
  • полуге на рукама, ногама и врату; гушења;
  • одбрана од свега тога;
  • борба у партеру (гушења, полуге на рукама, полугње на ногама, контре, захвати држања);
  • одбрана од разних оружја: нож, штап, палица, пиштољ и др.;
  • коришћење оружја: нож; мини, кратки, средњи и дуги штап; нунчаку; конопац; сабља; плочица; пиштољ; и др.,
  • коришћење свакодневних предмета за одбрану: кишобран, оловка, торба, кајш, камење итд.

Посебна пажња ставља се на ефикасност и реалност техника и њихову примењивост у пракси.

Смисао вежбањаУреди

 
Ирена Јовановић, 3. дан, ломљење 2 даске бочним удацем ногом у скоку, 2011

Смисао вежбања су овладавање супериорном вештином самоодбране и складан духовни и физички развој, а не спортска борба.[1]

За полагање за више појасеве (4.1 куш, 1—4 дан) ради се чак 6 врста слободне борбе (спаринг) по другачијим правилима и са заштитном опремом, тако да нема повреда.

Спаринг служи усавршавању технике (посебно стицању навике повезивања техника), развоју тактике, осећаја за борбу, навикавању на рад под психичким оптерећењем и друго, а не спортском надметању. Ни други елементи се не вежбају ради такмичења.[1]

И поред тога, постоји и такмичарска екипа која повремено учествује на првенствима у хапкидоу и дугим такмичењима. Поред осталог, такмичари хапкикван екипе су на Првом отвореном првенству Хрватске у хапкидоу (Загреб, 28. фебруар 2010. у конкуренцији 16 екипа из 6 држава освојили мноштво златних и других медаља и заузели 2. екипно место у генералном пласману.[5] На International Combat Union Boot Camp-у (такмичење у борбеном фитнесу, Београд, 19. март 2011) освојили су екипно 1. место, исто као и на Првом српском комбат фитнес кампу (Београд, 6. новембар 2011). Па ипак, и када се вежбачи хапкиквана појављују на разним спортским надметањима, по разним правилима, није императив освајање првог места. Такмичење се не схвата као сврха вежбања већ као вид ситуационог тренинга у којем се ради под притиском, као прилика да се види, проба и доживи нешто ново и тако рашире видици и стекну нова искуства.

Хапкиван је створен пре свега за професионалце — командосе (припаднике специјалних јединица), телохранитеље, полицајце, раднике служби обезбеђења и слично.

Ипак, у нешто другачијем облику, вештина је прилагођена свим узрастима, сем што је најбоље да деца почну да се баве њом тек од 10 године живота. Ово зато што захтева концентрацију коју мања деца обично немају.

Ко може да се бави хапкикваномУреди

Пошто почива на техници и умешности, а не снази, одличне резултате постижу девојке. Заправо оне ничим не уступају мушкарцима.

Такође, пошто није спорт, хапкидоом се могу бавити и старија лица, без обзира на године, под јединим условом да су здрави. Као и за децу, за њих постоји нешто другачији програм, примерен узрасту.

Међународно признањеУреди

Хапкикван и Борис Кривокапић као његов оснивач и велемајстор 10. дан признати су од стране Хапкидо и других међународних борилачких савеза из око 50 земаља, са свих континената.

Поред осталог, званично су признати од стране: International Hoshinkido Hapkido Federation, European Hapkido Union, Union Hapkido, World Moosul Kwan Association, World Hapkido Alliance, American Jae Mu Kwan Hapkido Association,World Black Belt Brotherhood Elite, United Sokeship Alliance, итд.

Од посебног значаја је чињеница да је Хапкикван 2009. признат и примљен у пуноправно чланство Светске уније борилачких вештина (World Martial Arts Union - WoMAU)[6] из Јужне Кореје, која ради под патронатом корејске владе и као партнер Унеско. Тиме је хапкикван постао део породице светски признатих вештина, раме уз раме са корејским текјоном, теквондоом и др; јапанским каратеом и јаи доом; кинеским кунг фуом и таичи чуаном; руским самбом; француским саватеом; бразилском капоером, виетводаоом, тајландским боксом, монголским рвањем, пенћак силатом итд.

У граду Чунђу у Јужној Кореји налази се велики Светски музеј борилачких вештина. Он функционише у сарадњи са Светском унијом борилачких вештина, локалним универзитетом и Светском текјон федерацијом, а уз финансијску и другу помоћ корејске владе и управе града на челу са градоначелником. Међу светски признатим вештинама на зидовима музеја уклесан је и хапкикван, заједно са заставом Србије.

Појасеви у хапкиквануУреди

Као и увећини других борилачких вештина, и у Хапкиквану постоје ученички („"обојени”) и црни појасеви. Заправо, постоје рангови, с тим да се (уважавајући крејску традицију) ученички појасеви зову „Куп”, а црни „Дан”.[7]

Ученичких појасева је укупно десет: 10. — 1. куп. Постоје по два (нижи и виши) жута, зелена, плава, црвена и браон појаса. Црних појасева је исто десет: 1—10 дан, с тим да је 10. дан само један, тезервисан за Оснивача вештине односно када њега више не буде, за његовог наследника.[7]

Сваки појас има свој посебан програм који садржи прецизно утврђене захтеве, односно научене одбране и друге технике. Просечном почетнику потребно је 5—6 година редовног тренинга да би полагао за први црни појас.[7]

Види јошУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „세계무술연맹”. womau.org. Приступљено 21. 4. 2020. 
  2. ^ „Hoshinkido – International Federation”. hoshinkidohapkido.com. Приступљено 27. 2. 2020. 
  3. ^ „European Hapkido Union”. europeanhapkido.com. Приступљено 27. 2. 2020. 
  4. ^ „Boris Krivokapic, Golden Martial Arts Legend Award”. International Martial Arts Hall of Fame. 2010. стр. 6. Приступљено 21. 4. 2020. 
  5. ^ „Осмислио прву српску борилачку вештину”. Блиц. Београд. 21. 3. 2010. стр. 10. Приступљено 21. 4. 2020. 
  6. ^ „WoMAU”. womau.org. Приступљено 27. 2. 2020. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Pojasevi u Hapkikwanu”. www.hapkikwan.com. Приступљено 21. 4. 2020. 

Спољашње везеУреди