Отворите главни мени

Џејмс Харолд Вилсон, барон Вилсон од Ривоа (енгл. James Harold Wilson; Хадерсфилд, 11. март 1916Лондон, 24. мај 1995) био је британски премијер од 1964. до 1970, и од 1974. до 1976. године.

Џејмс Харолд Вилсон
Harold Wilson 1 Allan Warren.jpg
Биографија
Име при рођењуЏејмс Харолд Вилсон
Датум рођења11. март 1916.
Место рођењаХадерсфилд, Западни Јоркшир, Уједињено Краљевство
Датум смрти24. мај 1995.(1995-05-24) (79 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
СупружникМери Балвин
ДецаРобин Вилсон
Џил Вилсон
Професијаакадемик
УниверзитетУниверзитет у Оксфорду
Политичка
партија
Лабуристичка странке
ПотписWilson Harold signature.png
Премијер Уједињеног Краљевства
ПретходникАлек Даглас-Хоум
НаследникЕдвард Хит
Премијер Уједињеног Краљевства
ПретходникЕдвард Хит
НаследникЏејмс Калахан
Лидер опозиције
Вођа Лабуристичке странке
Председник одбора за трговину
Секретар за поморску трговину
Парламентарни секретар Министарства послова
Члан Парламента

Рођен је у Хадерсфилду, у Западним Јоркширу, а образовао се на Универзитету у Оксфорду, где је касније добио звање професора економије. Ушао је у Парламент 1945. године и успео да наследи Хјуа Гејтксела као вођа Лабуристичке странке 1963. године победивши на општим изборима следеће године.

Као британски премијер, Вилсон је спровео социјалне реформе у образовању, здравству, пензијама и контроли цена, радио је на родној равноправности, провизијама за децу и особе са инвалидитетом.[1]

БиографијаУреди

Харолд Вилсон је рођен у Хадерсфилду 1916. године. Потиче из породице која је ценила и бавила се политиком. Његов отац Џејмс Херберт Вилсон је био хемичар и активан члан Либералне партије, а касније је постао присталица Лабуристичке партије. Његова мајка Етел је пре него што се удала била учитељица, након чега се посветила породичном животу.

Харолд се школовао на Универзитету Оксфорд, где је био под утицајем свог ментора историје, Г. Д. Х. Кола. Радио је као истраживач асистент код Вилијама Бевериџа на Лондонској школи за економију, пре него што је постао предавач економије на Оксфорду. Током Другог светског рата био је директор економије и статистике у Министарству горива и енергије.[1]

Вилсон је први пут изабран за премијера 15. октобра 1964. Основна идеја му је била да модернизује земљу. Залагао се за либерализацију закона о цензурисању, разводима и хомосексуалости. Његов мандат је запамћен по укидању смртне казне 1965. године, девелвацији фунте 1967. године, као и по увођењу заједничког образовања за дечаке и девојчице. Креирао је Отворен универзитет и радио је на смањењу дискриминације против жена и етничких мањина. Иако је успешно спровео своје замисли и развио социјалну политику земље, од када је дошао на власт, порези највећих потрошача су порасли чак на 83%, незапосленост није била решена и број људи без посла је прелазио милион.

За разлику од унутрашње политике, Вилсон се није показао либералан на пољу спољашње политике. Желео је да одржава улогу Велике Британије као водећу у свету и на томе је радио тако што би задржао уједињен Комонвелт и одржавао савез између Енглеске и Америке. Успео је да балансира између интереса Британије и ставова Америке. Филип Зиглер га је описао као искреног брокера. С једне стране допринео је Вијетнамском рату, а како би контролисао немире и појачано насиље у Северној Ирској 1969. године, тамо је послао британске трупе. Покушавао је да реши спорове између националиста и унијата у Северној Ирској, али је на крају сваки његов покушај испао потпуно неуспешан.

Међутим, морао је потпуно да промени британску улогу у свету након што је направљен дефицит од 400 милиона фунти и војска је била врло велика што држава није могла да издржава. Да би решио ова два повезана проблема, Вилсон је издао Преглед одбране 1965. и формирао Департман за економска питања.

Године 1975, у Британији је одржан први референдум на коме је већина гласала у корист приступања Европској заједници, чиме је окончан период поделе унутар лабуристичке странке.

На спољнополитичком плану Вилсон је покушао да реши проблем који је настао када је белачка влада у Родезији прогласила независност. Предузео је све што је било у његовој моћи - и преговоре и увођење економских санкција, али није имао успеха. Изгубио је на изборима 1970. године.

Године 1974. је постао премијер, а у марту 1976. године неочекивано је поднео оставку. Следећег месеца добио је титулу витеза, а 1983. и титулу племића, која се наслеђује. Наследио га је Џејмс Калахан.

Харолд Вилсон је преминуо 24. маја 1995. у Лондону. [2][3]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Историја: Бивши премијери, приступљено: 20.4.2014.
  2. ^ Харолд Вилсон, Чланови парламента 1920-1960, Британска историја Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 20, 2013) (на језику: енглески), Spartacus Educational, spartacus.schoolnet.co.uk, приступљено: 20.4.2014.
  3. ^ Харолд Вилсон, Britannia Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 29, 2013) (на језику: енглески), .britannia.com, Приступљено: 20.4.2014.