Отворите главни мени

Хаџе Насирудин Туси

Абу Џафар Мухамад ибн Мухамад ибн Хасан Туси (перс. حسن طوسی‎‎, 18. фебруар 120126. јун 1274), познат и као Хаџе Насирудин Туси, био је персијски полихистор, архитекта, филозоф, лекар, научник и теолог.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Он се сматра креатором тригонометрије као самосталне математичке дисциплине.[11][12][13] Хаџе је био дванаестнички муслиман.[14] Мулимански учењак Ибн Халдун (1332–1406) је сматрао Тусија највећим међу касним персијским учењацима.[15]

Хаџе Насирудин Туси
Nasir al-Din Tusi.jpg
Иранска поштанска маркица за 700. годишњицу његове смрти
Пуно имеАбу Џафар Мухамад ибн Мухамад ибн Хасан Туси
Датум рођења(1201-02-18)18. фебруар 1201.
Место рођењаТус
Велики Хорасан
Датум смрти26. јун 1274.(1274-06-26) (73 год.)
Место смртиБагдад
Илканат
РелигијаИслам
Школа филозофијеилуминативна филозофија и доктринарна гноза
Интересовањамедицина, астрономија, филозофија, теологија, метафизика, логика, математика, поезија, јуриспруденција

Умро је, након једномесечне болести, у Багдаду 1274. године. Рано је почео да студира јуриспруденцију, методологију јуриспруденције и основе рационалних наука. У Тусу се упознао са одређеним делима из логике, природних наука и матефизике, касније завршава највише степене стручног традиционалног образовања, теологије, филозофије и математике. [16]

Живот и политички утицајУреди

У 13. веку, исламска филозофија је још једном добила неоспорив друштвени значај захваљујући неуморном раду и брилијантним резултатима научног живота Насирудина Тусија, познатог по имену Хаџе или Хаџе-Насир. Хаџе је маестрално познавао бројне дисциплине традионалних наука и његово име неодољиво подсећа на доба поновног живота и свестраног процвата исламских наука. Rођен је у граду Тус, у северозападном делу данашњег Ирана, 1201. године. У свом завичају, пред својим оцем који је био познати јурист, изузетно рано је почео да студира јуриспруденцију, методологију јуриспруденције и основе рационалних наука. Највероватније у Тусу упознао се и са одређеним делима из логике, природних наука и метафизике. Након тога, он одлази у утицајне центре ондашње учености, у оближњи град Нишапур и касније у Багдад, где ће завршити највише степене стручног традиционалног образовања и одлично савладати значајна дела из теологије (калам), филозофије и математике. Хаџе је филозофију учио код Фаридудина Дамада Нишабурија, који је припадао четвртој генерацији ученика Ибн Сине. Пред њим је детаљно изучио текст познате Ибн Синине филозофске књиге ал-Ишарат. Медицину је, на основу текста, такође Ибн Синине, књиге Канон, учио пред Кутбудином ал-Мисријем, а математику углавном код гласовитог Кемалудина ибн Јунуса.

Хаџе је живео у једном од најсуровијих периода у историји муслиманских друштава. Тужне године нове судбине и патње почињу онда када се Великом Хорасану приближавала немилосрдна монголска војска из централне Азије и рушила и палила све пред собом. Нестали су, један за другим, велелепни симболи исламске цивилизације и учености. Бројне школе и библиотеке од непроцењивог значаја потпуно су изгорели. У целом том крају, једино су исмаилитска војна утврђења остала заштићена и релативно мирна. По захтеву ондашњег заповедника исмаилита, Хаџе се склања у њихове тврђаве где, као изврсни научник, добија посебан углед и друштвени утицај. Моћни монголски владар Хулагу-кан (12171265) свргнуо је исмаилите с власти 1256. и запосео све северне пределе данашњег Ирана. Но, и он је показивао изразито поштовање према науци и астрономији, што је било узрок да Хаџе можда неочекивано постане њихов угледни помоћник и научни саветник. Уз подршку Хулагуа, Хаџе је 1259. основао спектакуларну опсерваторију (rasad-hane) у граду Марага, у данашњем иранском Азербејџану. Опсерваторија је била опремљена најбољим инструментима од којих су неки били конструисани први пут.

За време Хулагуове владавине, као и за време владавине његовог наследника Абаке, Хаџе је био изузетно угледан и утицајан политичар. умро је, након једномесечне болести, у Багдаду 1274. године. [16]

РеференцеУреди

  1. ^ Bennison, Amira K. (2009). The great caliphs : the golden age of the 'Abbasid Empire. New Haven: Yale University Press. стр. 204. ISBN 978-0-300-15227-2. »Hulegu killed the last ‘Abbasid caliph but also patronized the foundation of a new observatory at Maragha in Azerbayjan at the instigation of the Persian Shi‘i polymath Nasir al-Din Tusi.« 
  2. ^ Goldschmidt, Arthur; Boum, Aomar (2015). A Concise History of the Middle East. Avalon Publishing. ISBN 978-0-8133-4963-3. »Hulegu, contrite at the damage he had wrought, patronized the great Persian scholar, Nasiruddin Tusi (died 1274), who saved the lives of many other scientists and artists, accumulated a library of 400000 volumes, and built an astronomical ...« 
  3. ^ Hebraeus, Bar; Joosse, Nanne Pieter George (2004). A Syriac Encyclopaedia of Aristotelian Philosophy: Barhebraeus (13th C.), Butyrum Sapientiae, Books of Ethics, Economy, and Politics : a Critical Edition, with Introduction, Translation, Commentary, and Glossaries. Brill. стр. 11. ISBN 978-90-04-14133-9. »the Persian scholar Naṣīr al-Dīn al-Ṭūsī« 
  4. ^ Seyyed Hossein Nasr (2006). Islamic Philosophy from Its Origin to the Present: Philosophy in the Land of Prophecy. State University of New York Press. стр. 167. ISBN 978-0-7914-6800-5. »In fact it was common among Persian Islamic philosophers to write few quatrains on the side often in the spirit of some of the poems of Khayyam singing about the impermanence of the world and its transience and similar themes. One needs to only recall the names of Ibn Sina, Suhrawardi, Nasir al-Din Tusi and Mulla Sadra, who wrote poems along with extensive prose works.« 
  5. ^ Rodney Collomb, "The rise and fall of the Arab Empire and the founding of Western pre-eminence", Published by Spellmount, 2006. "Khawaja Nasr ed-Din Tusi, the Persian, Khorasani, former chief scholar and scientist of"
  6. ^ Seyyed Hossein Nasr, Islamic Philosophy from Its Origin to the Present: Philosophy in the Land of Prophecy. SUNY Press.2006.. ISBN 978-0-7914-6799-2. стр. 127.. page 199
  7. ^ Seyyed H. Badakhchani. Contemplation and Action: The Spiritual Autobiography of a Muslim Scholar: Nasir al-Din Tusi (In Association With the Institute of Ismaili Studies. I. B. Tauris (December 3). 1999. ISBN 978-1-86064-523-5.. page.1: ""Nasir al-Din Abu Ja`far Muhammad b. Muhammad b. Hasan Tusi:, the renowned Persian astronomer, philosopher and theologian"
  8. ^ Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith (2005). Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia. Psychology Press. ISBN 978-0-415-96930-7. »drawn by the Persian cosmographer al-Tusi.« 
  9. ^ Laet, Sigfried J. de (1994). History of Humanity: From the seventh to the sixteenth century. UNESCO. стр. 908. ISBN 978-92-3-102813-7. »the Persian astronomer and philosopher Nasir al-Din Tusi.« 
  10. ^ Mirchandani, Vinnie (2010). The New Polymath: Profiles in Compound-Technology Innovations. John Wiley & Sons. стр. 300. ISBN 978-0-470-76845-7. »Nasir. al-Din. al-Tusi: Stay. Humble. Nasir al-Din al-Tusi, the Persian polymath, talked about humility: “Anyone who does not know and does not know that he does not know is stuck forever in double ...« 
  11. ^ „Al-Tusi_Nasir biography”. www-history.mcs.st-andrews.ac.uk. Приступљено 5. 8. 2018. »One of al-Tusi's most important mathematical contributions was the creation of trigonometry as a mathematical discipline in its own right rather than as just a tool for astronomical applications. In Treatise on the quadrilateral al-Tusi gave the first extant exposition of the whole system of plane and spherical trigonometry. This work is really the first in history on trigonometry as an independent branch of pure mathematics and the first in which all six cases for a right-angled spherical triangle are set forth.« 
  12. ^ „the cambridge history of science”. 
  13. ^ electricpulp.com. „ṬUSI, NAṢIR-AL-DIN i. Biography – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org (на језику: енглески). Приступљено 5. 8. 2018. »His major contribution in mathematics (Nasr, 1996, pp. 208-14) is said to be in trigonometry, which for the first time was compiled by him as a new discipline in its own right. Spherical trigonometry also owes its development to his efforts, and this includes the concept of the six fundamental formulas for the solution of spherical right-angled triangles.« 
  14. ^ Ṭūsī, Naṣīr al-Dīn Muḥammad ibn Muḥammad; Badakchani, S. J. (2005), Paradise of Submission: A Medieval Treatise on Ismaili Thought, Ismaili Texts and Translations, 5, London: I.B. Tauris in association with Institute of Ismaili Studies, стр. 2—3, ISBN 978-1-86064-436-8 
  15. ^ James Winston Morris, "An Arab Machiavelli? Rhetoric, Philosophy and Politics in Ibn Khaldun’s Critique of Sufism", Harvard Middle Eastern and Islamic Review 8 (2009), pp. 242–291. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 20, 2010) (на језику: енглески) excerpt from page 286 (footnote 39): "Ibn Khaldun’s own personal opinion is no doubt summarized in his pointed remark (Q 3: 274) that Tusi was better than any other later Iranian scholar". Original Arabic: Muqaddimat Ibn Khaldūn : dirāsah usūlīyah tārīkhīyah / li-Aḥmad Ṣubḥī Manṣūr-al-Qāhirah : Markaz Ibn Khaldūn : Dār al-Amīn,. 1998. ISBN 978-977-19-6070-6.. Excerpt from Ibn Khaldun is found in the section: الفصل الثالث و الأربعون: في أن حملة العلم في الإسلام أكثرهم العجم (On how the majority who carried knowledge forward in Islam were Persians) In this section, see the sentence where he mentions Tusi as more knowledgeable than other later Persian ('Ajam) scholars: . و أما غيره من العجم فلم نر لهم من بعد الإمام ابن الخطيب و نصير الدين الطوسي كلاما يعول على نهايته في الإصابة. فاعتير ذلك و تأمله تر عجبا في أحوال الخليقة. و الله يخلق ما بشاء لا شريك له الملك و له الحمد و هو على كل شيء قدير و حسبنا الله و نعم الوكيل و الحمد لله.
  16. 16,0 16,1 Халиловић, T., Халиловић, С. и Халиловић, M. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди