Хвостанска епархија
Хвостанска епархија је древна епархија Српске православне цркве, која је постојала у периоду од почетка 13. до краја 17. века. Обухватала је Хвосно (северни део Метохије). Основана је 1219. године од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Све до тада, хвостанска област потпадала је под Призренску епархију. Седиште хвостанских епископа било је у манастиру Богородице Хвостанске (Мала Студеница) североисточно од Пећи, у области званој Подгора. Након проглашења Српске патријаршије (1346), хвостански епископи су добили и почасни наслов митрополита.[1][2][3]
Након коначног турског освајања хвостанске области 1455. године, епархијско подручје је укључено у састав Призренског санџака, од чијег је северног дела касније образован Пећки санџак, који је обухватао и Хвосно. Опстанак епархијског катедралног манастира Богородице Хвостанске посведочен је османским пописом из 1485. године. Након обнављања Српске патријаршије (1557) у њеном саставу се налазила и Хвостанска епархија, која је тешко пострадала крајем 17. века у време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем III, а њено подручје је након тога прикључено средишњој (патријаршијској) епархији са седиштем у Пећком манастиру.[4][5][6]
У спомен на историјску Хвостанску епархију, Српска православна црква је у 20. веку обновила њен помен у виду именовања титуларних епископа хвостанских, који се постављају на службу викарних епископа.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
- ^ Јанковић 1985, стр. 26, 30, 98, 130, 151, 175, 195, 198.
- ^ Јањић 2009, стр. 183-194.
- ^ Тричковић 1980, стр. 118-119.
- ^ Зиројевић 1984, стр. 130.
- ^ Самарџић 1993.
Литература
уреди- Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85.
- Андрејић, Живојин Р. (2018). „Натписи епископалне цркве Богородице Хвостанске као извори за историју Жупе и земље Хвосно” (PDF). Баштина. 44: 99—120.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Бубало, Ђорђе (2004). „О преписима повеље краља Уроша I храму Светог Николе у Хвосну (1276/77): Прилог познавању настанка збирке Monumenta Serbica Франца Миклошича”. Стари српски архив. 3: 169—183.
- Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт; Народна књига.
- Ивановић, Милан (2013). Метохија: споменици и разарања. Нови Сад; Београд: Прометеј; Службени гласник.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт.
- Јањић, Драгана (2009). „Подаци за историју Хвостанске епархије” (PDF). Баштина. 26: 183—194.
- Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
- Копривица, Марија (2017). „Записи и печати хвостанских митрополита у рукописној књизи Дечанских хрисовуља”. Натписи и записи. 3: 45—52.
- Кораћ, Војислав (1976). Студеница хвостанска. Београд: Институт за историју уметности.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—102.
- Синдик, Душан (1972). „Ко је аутор оснивачке повеље храма св. Николе у Хвосну?”. Историјски часопис. 19: 67—77.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Шкриванић, Гавро А. (1970). „Хвостно у средњем веку”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 331—336.
