Википедија

Хегемонија

Хегемонија је политички, културни или економски утицај или доминација (надмоћ) једне нације, друштва или групе над другима.[1][2][3][4] Хегемонија се у прошлим временима постизала најчешће употребом силе. Данас се она чешће односи на снажан економски и културни утицај механизмима глобализације.

Античка Грчка под хегемонијом Тебе, 371–362. п. н. е.

У старој Грчкој (8. век п. н. е. – 6. век), хегемонија је означавала политичко-војну доминацију хегемонског града-државе над другим градовима-државама.[5] У 19. веку, хегемонија је означавала „друштвену или културну превласт или надмоћ; превласт једне групе у друштву или средини“ и „групу или режим који врши непримерен утицај унутар друштва“.[6]

У културном империјализму, водећа држава диктира унутрашњу политику и друштвени карактер подређених држава које чине хегемонистичку сферу утицаја, било од стране унутрашње, спонзорисане владе или од стране екстерне, инсталиране владе. Термин хегемонизам означавао је геополитичку и културну превагу једне земље над другим земљама, нпр. хегемонија великих сила успостављена европским колонијализмом у Африци, Азији и Латинској Америци.[7]

У марксистичкој филозофији, Антонио Грамши је дефинисао културну хегемонију као манипулацију владајуће класе система вредности и обичаја друштва, тако да је перспектива владајуће класе поглед на свет друштва;[7] стога, у односима међу друштвеним класама у друштву. Термин хегемонија описује културну доминацију владајуће класе, која приморава на потчињавање других друштвених класа.[8]

Политичке наукеУреди

 
На земље НАТО-а отпада преко 70% глобалних војних расхода,[9] а само на Сједињене Државе отпадало 43% глобалних војних расхода у 2009. години.[10]

У историјском писању 19. века, ознака хегемоније се проширила да опише превласт једне земље над другим земљама; и, шире, хегемонизам је означавао политику великих сила (током 1880-их – 1914) за успостављање хегемоније (индиректне империјалне владавине), што онда води ка дефиницији империјализма (директна страна владавина). Почетком 20. века, у области међународних односа, италијански марксистички филозоф Антонио Грамши развио је теорију културне доминације (анализу економске класе) да би укључио друштвену класу; стога је филозофска и социолошка теорија културне хегемоније анализирала друштвене норме које су успоставиле друштвене структуре (друштвене и економске класе) са којима владајућа класа успоставља и врши културну доминацију како би наметнула свој Weltanschauung (поглед на свет) – оправдавајући друштвени, политички, и економски статус кво – као природан, неизбежан и користан за сваку друштвену класу, пре него као вештачка друштвена конструкција од користи искључиво владајућој класи.[5][7][11]

Из Грамшијеве анализе изведена је политолошка ознака хегемоније као вођства; дакле, историјски пример Пруске као војно и културно преовлађујуће покрајине Немачког царства (1871–1918); и лична и интелектуална превласт Наполеона Бонапарте над Француским конзулатом (1799–1804).[12] У данашње време, у Хегемонији и социјалистичкој стратегији (1985), Ернесто Лаклау и Шантал Муф дефинишу хегемонију као политички однос моћи у коме подређено друштво (колектив) обавља друштвене задатке који су културолошки неприродни и нису им од користи, али који су од искључиве користи за империјалне интересе хегемона, супериорне, ординатне власти; хегемонија је војни, политички и економски однос који се јавља као артикулација унутар политичког дискурса.[13] Бејер је анализирао савремену хегемонију Сједињених Држава на примеру Глобалног рата против тероризма и представио механизме и процесе америчког вршења власти у „хегемонистичком управљању“.[14]

Међународни односиУреди

Научници се разликују у томе да ли ће биполарност или униполарност вероватно произвести најстабилније и најмирније исходе. Кенет Валц и Џон Миршајмер су међу онима који тврде да биполарност има тенденцију да генерише релативно већу стабилност,[15][16] док су Џон Ајкенбери и Вилијам Волфорт међу онима који се залажу за стабилизацијски утицај униполарности. Неки научници, као што су Карл Дојч и Џ. Дејвид Сингер, тврдили су да је мултиполарност најстабилнија структура.[17]

Научници се не слажу око извора и стабилности униполарности САД. Реалистички научник за међународне односе тврди да је униполарност укорењена у супериорности америчке материјалне моћи од краја Хладног рата.[18][19] Научник либералних међународних односа Џон Ајкенбери приписује америчку хегемонију делом, како каже, обавезама и самоограниченошћу које су Сједињене Државе успоставиле кроз стварање међународних институција (као што су Уједињене нације, Међународни монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација).[20] Конструктивистичка научница Марта Финемор тврди да су озакоњење и институционализација кључне компоненте униполарности.[21]

РеференцеУреди

  1. ^ „Hegemony”. OREIS. Oxford University Press and International Studies Association, LLC. 2019. 
  2. ^ „Hegemony”. Oxford Advanced American Dictionary. Dictionary.com, LLC. 2014. Архивирано из оригинала на датум 03. 02. 2014. Приступљено 08. 11. 2019. 
  3. ^ „Hegemony”. Merriam-Webster Online. Merriam-Webster, Inc. 2014. Приступљено 2016-02-24. 
  4. ^ „Hegemony”. American Heritage Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 2016-02-24. 
  5. ^ а б Chernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ур. (1994). The Columbia Encyclopedia (Fifth изд.). New York: Columbia University Press. стр. 1215. ISBN 0-231-08098-0. 
  6. ^ „hegemony”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.) (Definitions 2a and 2b)
  7. ^ а б в Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ур. (1999). The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). London: HarperCollins. стр. 387—388. ISBN 0-00-255871-8. 
  8. ^ Flint, C.; Taylor, P. J. (2018). Political Geography: world-economy, nation-state, and locality (7 изд.). Routledge. ISBN 9781138058262. 
  9. ^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Архивирано из оригинала на датум 28. 3. 2010. Приступљено 2010-08-22. 
  10. ^ „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Архивирано из оригинала на датум 2010-03-28. Приступљено 2010-08-22. 
  11. ^ Holsti, K. J. (1985). The Dividing Discipline: Hegemony and Diversity in International Theory . Boston: Allen & Unwin. ISBN 0-04-327077-8. 
  12. ^ Cook, Chris (1983). Dictionary of Historical Terms. London: MacMillan. стр. 142. ISBN 0-333-44972-X. 
  13. ^ Laclau, Ernest; Mouffe, Chantal (2001). Hegemony and Socialist Strategy  (Second изд.). London: Verso. стр. 40–59, 125–44. ISBN 1-85984-330-1. 
  14. ^ Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-892-1. 
  15. ^ Waltz 1979.
  16. ^ Mearsheimer, John (2001). The Tragedy of Great Power Politics. W.W. Norton. стр. 44—45. 
  17. ^ Deutsch, Karl W.; Singer, J. David (1964). „Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics. 16 (3): 390—406. ISSN 0043-8871. JSTOR 2009578. S2CID 53540403. doi:10.2307/2009578. 
  18. ^ Wohlforth, William C. (1999). „The Stability of a Unipolar World”. International Security. 24 (1): 5—41. ISSN 0162-2889. JSTOR 2539346. S2CID 57568539. doi:10.1162/016228899560031. 
  19. ^ Norrlof, Carla (2010). America's Global Advantage: US Hegemony and International Cooperation (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48680-4. 
  20. ^ Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”. International Security. 23 (3): 43—78. JSTOR 2539338. S2CID 57566810. doi:10.1162/isec.23.3.43. 
  21. ^ Martha Finnemore (2009). „Legitimacy, Hypocrisy, and the Social Structure of Unipolarity: Why Being a Unipole Isn't All It's Cracked Up to Be”. World Politics. 61 (1): 58—85. ISSN 1086-3338. doi:10.1353/wp.0.0027. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

 
Хегемонија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хегемонија&oldid=25521235”