Хеленистичка уметност

Хеленизам (од грчке речи „helios“ која означава праоца Грка) је у историји уметности и култури епоха источног средоземља и предње Азије од освајања започета 338. п. н. е. македонским владарем Филипом II и његовим сином Александром Великим и настављена је наступајућим државама (Македонија са Грчком, империјом Селеукида, Птолемеја, Бактријско царство, Пергамска империја и др.) све до 30. п. н. е. и самовладе првог римског цара Октавијана Августа, до доба када је последња хеленистичка држава изгубила самосталност, Птолемејски Египат. Образовање, уметност, вредности и уметнички стилови старих Грка примали су ред народа, и у исто време обогаћивали домаће традиције.

Храм Зевса у Атини
Пергамски олтар – реконструкција из Пергамског музеја у Берлину
Лаокоонова група – римска копија, Ватикански музеји у Рим
Нике са Самотраке- 180. п. н. е. Лувр Париз
Афродита, фрагмент римске копије Лувр Париз

Хеленизам се сматра значајним периодом античке културе и уметности и у то доба се утицаји Грчке шире далеко на исток где су се у Азији мешали са елементима оријенталног света. Хеленизам је проникао у земље средоземља не само јужно италијанске већ и на Картагину и Рим. У то се време шири утицај грчког језика и писма.

Најважнија седишта хеленистичке културе су;

Архитектура уреди

Развија се архитектура и грађевинарство пре свега јавних зграда, храмова и светилишта. Долази до слободнијег коришћења традиоционалних стилова грчке архитектуре и понекад комбиновања стилова а нарочито се примењује и усавршава коринтски стил. Изводили су се и грађевине кружних облика као што је Заветни споменик Лизикрата у Атени. У архитектури се развија градња галерија, библиотека и погребних споменика. Нови развој који се карактериче импозантношћу и разноврснођћу, се пошто је све у Александрији у току времена нестало, се налази у Пергаму (Зевсов храм из 180. п. н. е.) у сенату у Милету, у маузолеју у Халикарнасу.

Вајарство уреди

Вајарство 4. веку је много разноврсније него што је архитектура. Настајале су многе наге венере које су се инспирисале Праксителовим и Скопасовим делима. Скулптура се карактерише снажним покретом и сложених је облика, као Лаоконова група (Ватикански музеј, Рим), или прожета снажним осећањима као Нике са Самотраке (Лувр, Париз). Настају и дела које су одливена у бронзи као и мањи радови од теракоте. Неке скулптуре су сачуване до данас, као што је Праксителијева статуа Хермеса који држи дете Диониса које му је поверио Зевс. Скулптура је пронађена 1877. године у рушевинама храма богиње Хере у Олимпији. Као и неке Скопасове главе са тимпанона храма у Тегији, негде око 360. године. Једна од тих глава представља једног ратника с тимпанона у Тегеји, а друга голобрадог Херакла.[1]

Још један велики уметник из 4. века Био је и Лисип. Он је био дворски вајар Александра Македонског и он је за разлику од Пракситела и Скопаса који су радили у мермеру ,радио у бронзи.

Сликарство уреди

Већ са 4. веком п. н. е. вазно сликарство се исцрпљује и упада у кризу. У време Александра Великог велику славу је достигао Аплес, али нису сачувана његова дела која су се изгубила током времена. Његове теме, композиције и мотиви се могу реконструисати захваљујући приказима на керамици и бројним копијама. Сачуван је мозаик који представља Александра Великог у бици код Иса. Сликарство хеленистичког периода је јако утицало на римско сликарство и уметност.

Литература уреди

У литератури је делом проникао реалистички приступ што је приметно у хеленистичкој комедији у којој наступају типови простих људи и повећава се број ликова на сцени. У доба хеленизма се развија научна литература, поезија и наука о језику.

Види још уреди

Литература уреди

  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976.
  • Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.
  • Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.

Спољашње везе уреди

  1. ^ Хеленистичка култура