Хајнрих IV, цар Светог римског царства

Цар Светог Римског Царства (1050-1106)

Хајнрих IV (нем. Heinrich IV.; 11. новембар 10507. август 1106) је био краљ Немачке (1056—1105) и цар Светог римског царства (1084—1105) из Салијске династије. Током његове власти долази до борбе за инвеституру, око тога ко поставља бискупе и папе. У историји је остао познат покајнички Хајнрихов пут у Каносу. Борба за инвеституру је изазвала 50 година грађанског рата у Немачкој.

Хајнрих IV
Цар Хајнрих IV
Лични подаци
Датум рођења(1050-11-11)11. новембар 1050.
Место рођењаГослар,
Датум смрти7. август 1106.(1106-08-07) (55 год.)
Место смртиЛијеж,
Породица
СупружникБерта Савојска, Еупраксија Кијевска
ПотомствоАгнеса од Немачке, Конрад II од Италије, Хајнрих V, цар Светог римског царства
РодитељиХајнрих III, цар Светог римског царства
Агнеса од Поатјеа
ДинастијаСалијска династија
ПретходникХајнрих III, цар Светог римског царства
НаследникХајнрих V, цар Светог римског царства

Хајнрихов отац Хајнрих III наговорио је племство да обећају да ће његова сина Хајнриха IV признавати као краља. Хајнрих IV је крунисан као трогодишњи дечак 1054. године. Хајнрих III умире 1056, тако да Хајнрих IV постаје једини краљ као шестогодишњак. Хајнрихова мајка је била регент.

Залеђина уреди

Хенри је био трећи монарх из Салијске династије - краљевска кућа која је владала Немачком од 1024. до 1125. године.[1] Немачки краљеви из 11. века такође су владали Италијом и Бургундијом и имали су устаљено право на титулу светог римског цара. Они су били уверени да их је право на царску титулу овлашћивало дао делују као поглавари свих хришћана и да контролишу папске изборе у Риму.[2] Римом су заправо доминирали локални аристократи, Тускулци и Кресценти, који су постављали своје кандидате на папски престо.[3] Њихова ривалства изазвала су скандале, који су кулминирали у три ривалске папе - Папа Бенедикт IX, Папа Силвестар III и Папа Гргур VI - 1045. године.[4][5] Да би окончао раскол, Хенријев отац, Хенри III је отпутовао преко Алпа у Италију и одржао црквени синод на Сутрију, 20. децембра 1046.[1] Синод је свргнуо три папе и заменио их немачким прелатом, бискупом Суидгером из Бамберга, који је преузео име Папа Климент II.[6]

Хенри III је истицао свештеничку природу краљевства, приписујући га помазању краљева светим уљем.[7] Као човек велике личне побожности, сматрао је себе „Христовим намесником“, овлашћен да подједнако управља државом и црквом.[8] Римљани су му доделили наследну титулу патриција, признајући њему и његовим наследницима право да дају први глас на папским изборима.[9] Ова нова титула му је омогућила да обезбеди постављање немачких клерика на папски престо.[10] Трећи немачки папа, Лав IX, дошао је из Лотарингије — покрајине која је била важан центар реформистичких свештеника. Они су желели су да прочисте цркву кроз поновну примену древних (или наводно древних) збирки канонског права и Лав IX је са ентузијазмом унео њихове идеје у Рим. Забранио је симонију — продају црквених канцеларија — и промовисао свештенички целибат.[11] Империјална контрола црквених послова била је дугорочно неспојива са реформистичком идејом „слободе цркве“ која је тврдила да црквене институције могу бити подложне само ауторитету Свете столице. Сукоб између две идеје достигао је свој врхунац током владавине Хенрија IV, прерастајући у конфронтацију познату као Контроверза Инвеституре.[12]

Реформа цркве уреди

Црква је искористила ту одавно чекану и пажљиво планирану ситуацију. Жеље цркве су биле да прекину са традицијом да краљеви постављају бискупе. Тај начин постављања бискупа водио је продаји црквених положаја и избору само краљу лојалних бискупа.

Пошто је краљ још био дете, најпре кардинали на концилу у Риму 1059. доносе одлуку да цареви више неће бирати папе. То је био први дио црквеног плана.

Други дио црквеног плана је била намера да одузме краљевима право да постављају бискупе. Када је Хајнрих одрастао и почео сам водити краљевство, сукобљава се са папом Гргуром VII око права на инвеституру. Папа је тврдио 1075. да је папска власт универзална и да само папа може постављати бискупе.

 
Хајнрих IV и његови пратиоци на вратима Каносе

Хајнрих је екскомунициран уреди

Хајнрих смењује папу 1075. и сазива избор новог папе, због узурпације краљевског права да поставља бискупе. Папа Гргур VII, с друге стране, екскомуницира Хајнриха 1076. и свргава га као краља и цара. Папа и цар су тиме један другога свргли. Долази до тешког сукоба цркве и државе. У прво време Хајнрих је угушио побуну саксонског племства 1075. године.

Пошто краљ Немачке није имао сређену ситуацију код куће, нашао се под притиском два фронта. У Немачкој Хајнрих је суочен и са побуном племства, од којих велики део устаје против Хајнриха у намери да ојачају своје феуде и постигну што већу самосталност. Племство је осетило прилику да приграби царске овласти, па су постигли велику аутономију, а Хајнриху су отежали сукоб са папом. Хајнрих више није могао да се сукобљава на два фронта. Осећао је да је поражен и да ће изгубити царство.

 
Хајнрих IV и Гргур VII у Каноси, слика Карла Емануела

Покајнички пут у Каносу уреди

Кренуо је према папи 1077. да се извини. Папа је помислио да је Хајнрих на њега кренуо војском, па се затворио у Каноси. Хајнрих је настојао да докаже да се покајао. Три дана је пред вратима Каносе чекао бос и у кошуљи од грубе, оштре длаке. Покајнички је замолио папу да му опрости.

Папа је са Хајнриха скинуо екскомуникацију и поставио му одређене захтеве, за које је Хајнрих обећао да ће се придржавати.

Нови сукоби и побуне племства против Хајнриха уреди

Племство није престало са побунама. Изабрали су антикраља, кога је Хајнрих убио 1081. Поново је исте године кренуо на Рим са намером да смени папу Гргура VII и постави лојалног папу. Гргур VII је позвао верне Нормане, који су га спасили од Хајнриха, али су при томе опљачкали Рим и навукли бес народа на папу. Пред народним гневом Гргур VII је побегао Норманима, где је убрзо и умро.

И нове папе су се мешале и потицале побуне у Немачкој. Сукоб се претворио у стање сталног грађанског рата, са кратким паузама с времена на време.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Отон I Карантанијски
 
 
 
 
 
 
 
8. Henry of Speyer
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јудита од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
4. Конрад II, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Richard, Count of Metz
or
Gerhard of Metz
 
 
 
 
 
 
 
9. Adelaide of Metz
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Хајнрих III, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Конрад I Швапски
 
 
 
 
 
 
 
10. Херман II, војвода Швабије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ричлинда од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
5. Гизела Швапска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Конрад Бургундски
 
 
 
 
 
 
 
11. Gerberga of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Матилда од Француске
 
 
 
 
 
 
 
1. Хајнрих IV, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Вилијам III од Аквитаније
 
 
 
 
 
 
 
12. Вилијам IV од Аквитаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Адела од Нормандије
 
 
 
 
 
 
 
6. Вилијам V од Аквитаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Theobald I of Blois
 
 
 
 
 
 
 
13. Emma of Blois
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Лиутгардае of Vermandois
 
 
 
 
 
 
 
3. Агнеса од Поатјеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Adalbert of Italy
 
 
 
 
 
 
 
14. Otto-William, Count of Burgundy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Gerberga of Mâcon
 
 
 
 
 
 
 
7. Агнес од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Renaud of Rheims and Roucy
 
 
 
 
 
 
 
15. Ermentrude of Roucy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Albérade of Hennegau
 
 
 
 
 
 

Референце уреди

  1. ^ а б Schutz 2010, стр. 113.
  2. ^ Barber 2004, стр. 197–198.
  3. ^ Fuhrmann 2001, стр. 43–44.
  4. ^ Fuhrmann 2001, стр. 44.
  5. ^ Blumenthal 2010, стр. 56.
  6. ^ Blumenthal 2010, стр. 57.
  7. ^ Fuhrmann 2001, стр. 39.
  8. ^ Blumenthal 2010, стр. 49.
  9. ^ Schutz 2010, стр. 128.
  10. ^ Fuhrmann 2001, стр. 45.
  11. ^ Blumenthal 2010, стр. 64–65, 70–74.
  12. ^ Barber 2004, стр. 87–91.

Литература уреди

Спољашње везе уреди


Краљ Немачке
(10561105)
цар Светог римског царства
(10841105)