Херберт Спенсер

Енглески филозоф и политички теоретичар (1820–1903)

Херберт Спенсер (енгл. Herbert Spencer; Дарби, 27. април 1820Брајтон, 8. децембар 1903) био је енглески филозоф и теоретичар социологије. Допринео је у многим научним областима, укључујући етику, религију, политику, филозофију, биологију, социологију и психологију.

Херберт Спенсер
Херберт Спенсер
Лични подаци
Датум рођења(1820-04-27)27. април 1820.
Место рођењаДарби, Уједињено Краљевство
Датум смрти8. децембар 1903.(1903-12-08) (83 год.)
Место смртиБрајтон, Уједињено Краљевство

Најпознатији је по томе што је створио израз опстанак најприлагођенијих који је објаснио у свом делу Принципи биологије (1864), након што је прочитао књигу Чарлса Дарвина Порекло врста (израз који сам по себи подразумева природну селекцију).

Биографија уреди

 
Херберт Спенсер

Херберт Спенсер је рођен 27. априла 1820. у Дарбију у Енглеској, као син Џорџа Спенсера. Био је најстарији од деветоро деце и једини који је преживео.[1] Хербертов отац је био верски преобраћеник који је из методистичке цркве прешао у квекерску, и изгледа да је на сина пренео инстинкт отпора према свакој врсти власти.

Спенсер је био болешљиво и слабашано дете па није редовно похађао школу, а отац га је онда подучавао код куће. Емпиријским наукама га је подучио његов отац. Са тринаест година преселио се код свог стрица да би добио даље образовање. Његов стриц, свештеник Томас Спенсер употпунио је Спенсерово ограничено формално образовање подучавајући га математици, физици и преводу једноставнијих текстова са латинског језика.

Преко чланова Филозофског друштва Дарбија упознао се и са предарвинистичким концептом биолошке еволуције (поготово са учењима Еразмуса Дарвина и Жан Баптист Ламарка).

Водио је школу засновану на напредним наставним методама Јохана Хајнриха Песталоција а такође је био и секретар Филозофском друштва Дарбија, научног друштва које је око 1790. основао Еразмус Дарвин, Чарлсов деда.

Током пет година рада за часопис Економист (Economist) Спенсер је остварио познанства у свету лондонског напредног новинарства. Упознао је издавача Џона Чапмана (John Chapman), радикалног писца Г. Х. Ливса (G. H. Lewes) и његову будућу супругу Мери Ен Еванс (која је писала под псеудонимом Џорџ Елиот). Убрзо након тога упознао је и истакнутог научника Томаса Хакслија (Thomas Huxley) и Џона Тиндала (John Tyndall), који су од тада постали његови блиски пријатељи.[1]

Педагошки погледи и васпитање уреди

Позитивистичка филозофија, доживела је у педагогији највише теоретско остварење у педагошким погледима чувеног енглеског социолога, филозофа-позитивисте и педагога Херберта[2]. Његов рад спада, углавном, у другу половину XIX веку. Спенсер, изразити представник, гласник и заговорник капиталистичког света. Основно учење Спенсерово јесте, да се све на свету развија од нерашчлањене једноврсности ка разноврсности. Једна од његових основних грешака је што не разликује друштвени живот од живота организма, тј. не разликује социолошке законе од биолошких. Социјализам је, по Спенсеру неприхватљив, због тога што би било штетно када би између људи престала борба за опстанак. Спенсер је одлучно био против социјализма и комунизма.” Друштво се развија постепено”- тако је он мислио - дакле, еволуцијом[мртва веза]. Педагошки погледи - између науке и религије, нема суротности. О васпитању - написао је књигу: “ О умном, моралном и физичком васпитању.” Васпитању је приписивао велики значај. Циљ васпитања је у томе да нас припреми за потпуни живот и животну борбу. Васпитање треба прилагодити природним, развојним законитостима. Умно васпитање -  Спенсер отклања у настави све што нема практичне вредности, све што у животу не користи. Предлаже наставу из “природне историје” друштва. Ако знање треба човека да користи, онда нека учи оно што је у складу са основним врстама његове активности.  Према Спенсеру те активности су:

  •  Активности које човека непосредно физички одржавају (знања из анатомије, физиологије, хигијене);
  • Активности које човека посебно лично одржавају у животу (логика ради радних односа, геометрија ради архитектуре, геологија ради рударства);
  • Активности које одржавају врсту и породицу (физиологија, педагогија, психологија);
  • Активности које се тичу друштвених и политичких односа које се тичу извршавања наших социјалних обавеза;
  • Активности којима испуњавамо свој одмор и задовољавамо свој укус и своја осећања (уметничко васпитање, музика, сликарство итд.).

Спенсер је изванредно велики значај приписивао реалном васпитању. Методика - Дете треба да стиче искуства о свету и о ефектима својих сопствених активности. Само нека што више учи. Спенсер је подвукао важност принципа постепености. Поставио је следећа правила: од једноставног ка сложеном, од неодређеног ка одређеном, од конкретног ка апстрактном и од емпиријског ка рационалном. Према његовом схватању, основна наставна метода требало би да буде индуктивно истраживачка. Био је против наставног формализма и догматизма. Морално васпитање - Спенсер је замишљао морални развој као процес који иде од егоизма преко алтруизма до равнотеже између егоизма и алтруизма. Нарочито је истицао егоизам. Треба поменути његове методе за васпитање дисциплине. Васпитач треба да буде активан, треба да васпита иницијативно енергичне људе, људе “јаког карактера”. За васпитача је веома значајно уколико постигне, да дете на сопственој кожи осети последице рђавог поступка[3]. Спенсер је отклањао телесну казну. Врховни принцип који га руководи у његовом моралу  и моралном васпитању, јесте његов буржоаски идеал личне користи и вечите борбе за лични опстанак. Физичко васпитање - Спенсер се залаже за довољну исхрану, довољну и одговарајућу одећу. Наглашава потребу да се деца што више крећу и да своје дечије потребе за активношћу, задовољавају у игри и спорту. Проглашава методу учвршћивања  штетном и погрешном. Нарочиту пажњу је Спенсер посвећивао претераном душевном напрезању. Био је против преоптерећености ученика али и пренатрпаности наставних планова. Протествује против учења напамет. Здравље и природни развој треба да постану главни циљ нашег поступања са омладином. Однос према радничком образовању - Био је одлучан противник радничког образовања и у исто време одлучан противник радничких захтева да се школство подржави. Спенсер изграђује педагогију на систему позитивних наука.

Утицај уреди

Спенсеров социјал-дарвинизам је посебно утицао на ране еволуционе економисте као што је Торштајн Веблен (Thorstein Veblen) али су га усвојили и Американци Вилијам Грејем Самнер (William Graham Sumner) и Симон Нелсон Патен (Simon Nelson Patten) [4].

Дела уреди

Књиге уреди

Есеји уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Herbert Spencer 1820-1903 Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2007), Приступљено 29. 4. 2013.
  2. ^ Жлебник, Леон (1970). Општа историја школства и педагошких идеја. Драгослав Јоковић. 
  3. ^ Ценић, Петровић, Стојан, Јелена (2005). Васпитање кроз историјске епохе. Учитељски факултет - Врање, "Едука" - Београд. 
  4. ^ Herbert Spencer, 1820-1903. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2007), Приступљено 29. 4. 2013.

Литература уреди

Спољашње везе уреди