Херцеговина
Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве.[1] Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук.[2] Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).
| Херцеговина | |
|---|---|
 Положај Херцеговине на карти БиХ | |
| Највећи градови | Мостар Требиње |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Регион | Федерација Босне и Херцеговине Република Српска |
| Административна јединица | Херцеговачко-неретвански кантон Западнохерцеговачки кантон Источна Херцеговина |
| Језик | српски, херцеговачко наречје |
Савремена Херцеговина у ужем смислу означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и Горњег Подриња, као и Боку которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве (нем. Herzog — „војвода”), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.
Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.
Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.
Географија уреди
Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини део Динарских планина. Типични су предели карста у којима се повремено појављују плодне равнице — поља. Клима је медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просек за овај тип климе. Зиме су благе, и за разлику од суседне Босне, снега у долинама Херцеговине има веома ретко. Лета су сува и врела, посебно у јулу и августу.
Највиши врх је Маглић на 2.386 м, затим Волујак 2.336 м код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница (2.226 м код Посушја и Прењ (2.226 м код Мостара. Значајна планина је и Вран — природна граница између Херцеговине и Босне.
Једина већа река је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 км пролази кроз централни део регије. Јужни део Херцеговине припада сливу реке Требишњица, дуге 96,5 км, која извире код Билеће, а понире код Хутова.
Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици које је највеће вештачко језеро Балкана.
Границе уреди
Данас је територија Херцеговине подељена на више делова, иако је и те како живо сећање херцеговачког народа о јединству тих територија. Херцеговина се дели на Источну и Западну Херцеговину, као део Босне и Херцеговине, и Стару Херцеговину у Црној Гори, део око Пријепоља у Србији, и Конавле у Хрватској.
Изразита је географска граница између Босне и Херцеговине чини планински низ Вран–Радуша–Враница–Битовња–Бјелашница–Трескавица–Зеленгора–Маглић.
Источна Херцеговина већином припада Републици Српској, а њен остатак Федерацији БиХ, с тим да се Западна Херцеговина подудара са Западнохерцеговачким кантоном, а њен централни дио (неумска, чапљинска, столачка, мостарска, јабланичка и коњичка регија) се подудара са Херцеговачко-неретванским кантоном.
У географском смислу, од наведених општина северни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Томиславград и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у целини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови река Неретве и Требишњице.
Историјска Стара Херцеговина је саставни део Црне Горе, тј. њен северни, планински део (Пива, Никшић, Шавник, Жабљак, (Засада (Бобово)) и Бококоторски залив. У Стару Херцеговину спадају и области око Фоче, Горажда у Босни, Пријепоља у Србији, и област Конавле у Хрватској.
Историја уреди
Херцеговина је своје име добила по великом српском војводи Стефану Вукчићу Косачи, који је владао тим подручјем средином 15. века. Он се 1448. крунисао титулом херцега од Светога Саве у манастиру Милешева[тражи се извор]. Позната је још и као Војводство Светог Саве, зато што је овај српски просветитељ био владар у Хумској земљи, а потом и организатор српске православне Митрополије захумско-херцеговачке[тражи се извор]. Територија којом је владао простирала се од Лима до Цетине и од Раме до Которског залива.
У својој повељи Сплићанима, издатој управо у вријеме владавине Хумском земљом принца Растка Немањића, око 1190—1192. године, Стефан Немања, „сабиратељ свих Српских Земаља”, међу којима су биле и Травунија и Хум, или Захолмије (Захумље) — данашња Херцеговина, каже:
Ја велики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вукана у Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда не догоди.
Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве.[тражи се извор]
Средњовековна Херцеговина уреди
Херцеговина је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве.[1] Тадашња Херцеговина Светог Саве је заузимала пространу територију од Полимља на истоку[тражи се извор], до реке Цетине на западу, и од Горњег Подриња на северу до Херцег-Новог на југу.
-
Ширење босанске државе u 14. веку. -
Херцеговина пре турских освајања. -
Војводство С. В. Косаче, 1440. године. -
Упад војводе С. В. Косаче у Зету (15. век).
.jpg)
Херцеговина под турском влашћу уреди
Османлије су први почели ту регију називати Херцеговина у ствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи. Херцеговина је и под Османлијама задржавала облик самоуправе у виду Херцеговачког пашалука. Херцеговина је држава која је дуго одолијевала нападима Турака, а по освајању нису престајали са устанцима и бунама, највећи је устанак Невесињска пушка који је Херцеговини требало да донесе коначну слободу и обнову независности а потом и уједињења са осталим српским државама.
Херцеговина под аустрогарском влашћу уреди
Аустроугарска је анектирала Херцеговину након Берлинског конгреса. Само дио Херцеговине је ослобођен али као дио Црне Горе у којој је остао до дана данас. Херцеговина је задржала неку врсту аутономије и у Аустроугарској. Херцеговци се опет највише истичу у борби против окупатора и делују у виду организације Млада Босна.
Херцеговина у првој Југославији уреди
Херцеговина тада по први пут губи своје име и своју територију и бива подељена на Зетску и Приморску бановину. Приморска бановина после постаје дио Хрватске бановине па тако и дио Херцеговине.
Херцеговина није доживела развој у периоду између два светска рата и остала је по свим параметрима неразвијен регион. Миграције из Херцеговине у друге крајеве биле су честе.[3]
Херцеговина у Другом светском рату уреди
Источни Херцеговци су се и тада истицали и борили против злочиначког окупатора многобројним устанцима у којима су поразили злочиначку јединицу озлоглашеног усташе Мија Бабића-Ђованија, десне руке Анте Павелића. Херцеговачки устаници су усташку јединицу поразили а Мија усмртили.
Херцеговина у другој Југославији уреди
Стварањем СФР Југославије, Херцеговина се по први пут присаједињује са Босном у једну федералну јединицу — СР Босна и Херцеговина, задржава своје име али не добија федералну јединицу засебно, што су многи сматрали неправдом узевши у обзир да је добила Македонија, Словенија, Црна Гора, па и Војводина и Косово и Метохија који су имали велики степен аутономије.
Распад Југославије уреди
У време распада СФР Југославије, септембра 1991. године, проглашена је Српска аутономна област Херцеговина (САО Херцеговина). Област је постала део Српске Републике Босне и Херцеговине 1992. године.
-
САО Херцеговина у септембру 1991. -
САО Херцеговина у новембру 1991.
Херцеговина данас уреди
Градови и општине које обухвата Херцеговина су:
- Источна Херцеговина: Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча, Калиновик и Требиње.
- Северна Херцеговина: Коњиц, Јабланица и Прозор-Рама.
- Средишња Херцеговина: Мостар.
- Западна Херцеговина: Груде, Љубушки, Посушје, Широки Бријег и Читлук
- Јужна Херцеговина: Чапљина, Неум, Равно, Столац, Берковићи, Љубиње.
Херцеговина данас обухвата око 20% територије и око 10% становништва данашње Босне и Херцеговине. Обухвата Источну Херцеговину (регију у РС), Херцеговачко-неретванску жупанију (кантон у ФБиХ) и Западнохерцеговачки кантон (кантон у ФБиХ).
Знаменити Херцеговци уреди
- Стефан Вукчић Косача, оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине (1404—1466)
- Теодор Љубавић, монах и први херцеговачки штампар (штампарија радила од 1519. до 1523)
- Грдан Никшић, војвода и устанички првак Херцеговине (15??-1612)
- Свети Василије Тврдошки и Острошки, митрополит (1610—1671)
- Бајо Пивљанин, хајдучки харамбаша (16??-1685)
- Сава Владиславић Рагузински, дипломата и књижевник (1660—1738)
- Нектарије Зотовић, митрополит (1694—1712)
- Арсеније Гаговић, архимандрит пивски (17??-1817)
- Тешан Подруговић, казивач народних пјесама (1782—1820)
- Стојан Чупић, српски јунак из Пиве (17??-1815)
- Прокопије Чокорило, монах-љетописац (1802—1866)
- Јоаникије Памучина, архимандрит мостарски (1810—1870)
- Богдан Зимоњић, војвода херцеговачки (1813—1909)
- Стојан Ковачевић, хајдучки харамбаша (1821—1911)
- Продан Рупар, вођа устаника у Херцеговини — Невесињска пушка
- Лука Вукаловић, војвода и вођа Херцеговачког устанка (1823—1873)
- Серафим Перовић, митрополит (1827—1903)
- Нићифор Дучић, архимандрит и књижевник (1832—1900)
- Леонтије Радуловић, митрополит (1835—1888)
- Мићо Љубибратић, војвода и устанички првак (1839—1889)
- Стеван Зимоњић, сакупљач народних умотворина (1843—1937)
- Максим Баћовић, војвода и устанички првак (1848—1876)
- Лука Ћеловић, добротвор и привредник (1854—1929)
- Лука Грђић Бјелокосић, научник — етнолог (1857—1918)
- Петар Зимоњић, митрополит и свештеномученик (1866—1941)
- Алекса Шантић, пјесник (1868—1924)
- Ристо Јеремић, научник и љекар (1869—1952)
- Томо Братић, етнограф и сакупљач народног блага (1871—1929)
- Јован Дучић, пјесник и дипломата (1871—1943)
- Светозар Ћоровић, књижевник (1871—1919)
- Васиљ Грђић, публициста и јавни радник (1875—1934)
- Јевто Дедијер, научник и професор универзитета (1879—1918)
- Нектарије Круљ, митрополит (1879—1966)
- Владимир Ћоровић, историчар (1885—1941)
- Богдан Жерајић, револуционар (1886—1910)
- Ристо Жерајић, санитетски мајор (1874–1915)
- Милан Жерајић, санитетски бригадни генерал (1865–1935)
- Васиљ Поповић, историчар (1887—1941)
- Перо Слијепчевић, научник и књижевник (1888—1964)
- Владимир Гаћиновић, публициста и јавни радник (1890—1917)
- Мустафа Голубић, револуционар и совјетски обавештајац (1889—1941)
- Жарко Дангубић, боксер, књижевник и добротвор (1953—2015)
- Душан Баранин, књижевник (1902—1972)
- Благоје Паровић, учесник Шпанског грађанског рата (1903—1937)
- Ђоко Слијепчевић, црквени историчар (1908—1993)
- Радован Самарџић, историчар (1922—1994)
- Јован Деретић, историчар књижевности (1934—2002)
- Вук Драшковић, књижевник и политичар (рођ. 1946)
- Обрен Ђурић Козић, етнолог
- Андрија Лубурић, етнолог
- Петар Шобајић, етнолог
- Новак Мандић Студо, историчар и књижевник
Галерија уреди
.svg)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Ћирковић 1964b.
- ^ Šabanović 1959.
- ^ Терзић 2017, стр. 121.
Литература уреди
- Алексић, Будимир Р. (2011). „Херцеговина у плановима Црне Горе и асимилација херцеговачких Срба у црногорском државном оквиру (1878–1918)” (PDF). Радови Филозофског факултета на Палама. 13 (2): 43—53. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 09. 2018. г. Приступљено 09. 03. 2019.
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Берић, Душан М. (1994). Устанак у Херцеговини 1852-1862 (1. изд.). Београд: САНУ.
- Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848–1878). Београд: Гутенбергова галаксија.
- Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Мастиловић, Драга В. (2009). Херцеговина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929). Београд: Филип Вишњић.
- Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
- Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
- Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220.
- Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32.
- Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
- Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325—339.
- Радосављевић, Недељко В. (2016). „Мостарска црквено-школска општина и промене на херцеговачком митрополијском трону (1888–1889)” (PDF). Историјски часопис. 65: 307—330. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 07. 05. 2019.
- Радосављевић, Недељко В. (2018). „Српска православна црквеношколска општина у Мостару”. Глас САНУ. 428 (18): 329—350.
- Самарџић, Радован (1986). „Босна и Херцеговина у XVIII веку”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 432—497.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
- Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964b). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
- Ћирковић, Сима (1964c). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ћоровић, Владимир (1920). Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918 (1. изд.). Београд-Сарајево.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
- Терзић, Славенко, ур. (1995). Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ, Православна реч. ISBN 86-7743-007-5.
