Отворите главни мени

Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Написао ге је Свети Сава 1200. године након писања Карејског типика. Свети Сава је типиком одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[1]

Није сачуван оригинал, већ рани препис у облику пергаментног кодекса у Хиландару и вероватно потиче из двадесетих година XIII века.[2]

СадржајУреди

Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске улоге: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бирали су краљ и Архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњевековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Мојсиловић Игор, МАНАСТИР ХИЛАНДАР, Приступљено 23. 1. 2014.
  2. ^ Свети Сава:Сабрани преписи, Приступљено 28. 1. 2014.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди