Хипогликемија је пад шећера у крви услед слабог функционисања јетре, дужег неуношења хране, као и превеликог физичког и психичког замора или снажне анксиозности. Хипогликемија се манифестује у виду отежаног дисања, бледила, знојења, осећања глади и помућења свести.[1][2]

Хипогликемија
Мерач глукозе
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностендокринологија
ургентна медицина
Patient UKХипогликемија

Било који разлог да је у питању, сваки понаособ захтева посебан приступ и разматрање појаве хипогликемије уз клиничку слику пацијента. Када се говори о доњој граници концентрације глукозе у крви не постоје специфична и строга ограничења. Сматра се да је концентрација глукозе ниска уколико износи мање од 50 мг/дл (18 мг/дл = 1 ммол/л).[3]

Хипогликемија се сматра главним и ограничавајућим фактором у лечењу гликемије типа 1 и дијабетеса типа 2.

Етиопатогенеза

уреди

Хипогликемија је један од чешћих узрок губитка свести и по правилу се јавља код инсулин зависног облика шећернe болести, као једна од компликација примене инсулина.[4]

 
Дијаграм метаболизма глукозе

Спектар клиничких знакова и сисптома у хипогликемији зависи од облика хипогликемије. Болесник, на почетку развоја (до губитка свести) може сам да препозна почетак хипогликемије и на тај начин правовремено спречи њен даљи развој. Такав облик хипогликемије не захтева помоћ другог лица.

Хипогликемије која доводи до пуног губитка свести захтева помоћ другог лица. Овај облик хипогликемије може довести до „мирне“ коме и хипогликемије са провоцираним епилептичким нападом.[5]

Класификација хипогликемије

уреди
Гликемијски критеријуми/опис хипогликемије[6]
Нивои Вредности глукозе
Први ниво <70 mg/dL (3,9 mmol/L) до ≥54 mg/dL (3,0 mmol/L)
Други ниво 54 mg/dL (3,0 mmol/L)
Трећи ниво Тешки облик који се карактерише измењеним менталним и/или физичким статусом који захтева лечење хипогликемије.

Клиничка слика

уреди

Класичну клиничку слику хипогликемије карактеришу следећи симптоми:

  • Профузно презнојавање и осећајем хладноће
  • Замагљење вида и несвестица,
  • Неуобичајено понашање (конфузија, поремећајем говора, тремор)
  • Периоралне парестезије,
  • Општа слабост,
  • Палпитације, страх и осећај глади.

У случају наставка хипогликемије долази до узнемирености, конфузије, а потом губитка свести и повремених провоцираних (акутних симптоматских) епилептичних напада.

Терапија

уреди

Примена глукозе доводи до брзог опоравка свести и повлачења симптома.[4]

Исход

уреди

Губитак свести изазван хипогликемијом најчешће је транзиторан, због брзог активирања глуконеогенетског система рефлексима симпатикуса, којих доводе до пораста гликемије и опоравка свести.

Међутим код болесника са учесталим хипогликемијама, рефлекс симпатикуса временом слаби, тако да се може настати стање продужене коме са смањеном тенденцијом ка активацији глуконеогенетског пута, која доводи у опасност живот болесника, због трајног оштећења мозга, изазваног продуженим трајањем хипогликемијских кома.[7]

У поређењу са синкопом и епилепсијом, хипогликемија представља ређи узрок пролазног губитка свести.[4]

Извори

уреди
  1. ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  2. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  3. ^ BioDiagnostica (2023-11-20). „Hipoglikemija”. BioDiagnostica (на језику: српски). Приступљено 2024-01-15. 
  4. ^ а б в Leckie AM, Graham MK, Grant JB, Ritchie PJ. Frier BM. (2005). „Frequency, severity, and morbidity of hypoglycemia occurring in the workplace in people with insulin-treated diabetes.”. Diabetes Care. 28: 1333—1338. .
  5. ^ Donnelly LA, Morris AD, Frier BM, Ellis JD, Donnan PT, Durrant R, Band MM, Reekie G, Leese GP;DARTS/MEMO Collaboration. „Frequency and predictors of hypoglycaemia in Type 1 and insulin-treated Type 2 diabetes: a population-based study.”. Diabet Med. 22: 749—755. 2005. .
  6. ^ Agiostratidou G, Anhalt H, Ball D, et al. Standardizing clinically meaningful outcome measures beyond HbA1c for type 1 diabetes: a consensus report of the American Association of Clinical Endocrinologists, the American Association of Diabetes Educators, the American Diabetes Association, the Endocrine Society, JDRF International, The Leona M. and Harry B. „Helmsley Charitable Trust, the Pediatric Endocrine Society, and the T1D Exchange”. Diabetes Care. 40: 1622—1630. 2017. 
  7. ^ Imanaka S, Matsuda S, Ito K; et al. (1986). „Medical treatment for inoperable insulinoma: clinical usefulness of diphenylhydantoin and diltiazem”. Jpn JClin Oncol. 16: 65—71.  line feed character у |title= на позицији 33 (помоћ).

Спољашње везе

уреди
Класификација
Спољашњи ресурси



 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).