Отворите главни мени
Страдање светих мученика Хрисанта и Дарије

Хрисант и Дарија су хришћански свеци и мученици из 3. века.

Хрисант је био јединац син великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант је стекао велико образовање. Али „светска мудрост“ га је збунила и оставила у неизвесности, шта је истина. И он је туговао због тога. Али до руку младога Хрисанта дошло је Јеванђеље и дела апостолска. Када је прочитао то тражио је учитеља. За учитеља је изабрао Карпофора, свештеника, који га је упутио у хришћанство и крстио. Али то се није допало његовом оцу. Отац га је најпре хтео развратити затварајући га самог са проституткама. Када то није успело отац га је приморао да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Али Хрисант је саветовао Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му је отац умро, Хрисант је почео слободно исповедати Христа и живети хришћанским животом, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана он и Дарија су страшно мучени због вере. Али и сам мучитељ Клавдије, видвши стрпљење ових мученика и чудеса која су се пројавила при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато је и Клавдије био утопљен у воду, оба сина су му посечена, а жена му је на губилишту, очитавши молитву преминула. Дарија је била толико истрајна у мукама, да су незнабошци викали: Дарија је богиња! Најзад је наређено да Хрисанта и Дарију засују камењем у једном дубоком рову (на том месту касније је подигнута црква). Близу тога рова била је нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако усмртише те хришћане, међу којима су били и Диодор свештеник и Маријан, ђакон. Сви ови пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

Српска православна црква слави их 19. марта по црквеном, а 1. априла по грегоријанском календару.

Спољашње везеУреди

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.