Хронологија Народноослободилачке борбе август 1941.

Партизанска споменица 1941.

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Народноослободилачку борбу народа Југославије, који су се десили током августа месеца 1941. године:

Russian Air Force roundel (low visibility).svg ← јул  · Хронологија Народноослободилачке борбе у 1941. години  · септембар → Russian Air Force roundel (low visibility).svg

Five-pointed star.svg 1  · 2  · 3  · 4  · 5  · 6  · 7  · 8  · 9  · 10  · 11  · 12  · 13  · 14  · 15  · 16  · 17  · 18  · 19  · 21  · 22  · 23  · 24  · 25  · 26  · 27  · 28  · 29  · 30  · 31 Five-pointed star.svg

1. августУреди

Кућа у Улици Рајка Митића бр. 16, у којој се од 1941. до 1943. налазила илегална штампарија ЦК КПЈ, а касније Музеј илегалних штампарија
Споменик код хотела „Парк“, у Нишу, поводом бомбашког напада 2. августа 1941. године

2. августУреди

  • У близини села Липовац, код Алексинца, Окружни комитет КПЈ за Ниш формирао Озренски партизански одред. За команданта одреда је одређен Димитрије Драговић, а за политичког комесара Иван Вуковић.[2]
  • Члан СКОЈ-а и омладинских ударних група Александар Војиновић, бацио две бомбе на немачке официре у велику салу хотелу „Парку“ у Нишу, где су се иначе хранили немачки официри. Према немачким извештајима тада је погинуо један и рањено пет припадника Вермахта. Овај подвиг сбажно је одјекнуо у народу с подручја југоисточне Србије.[2]
  • Устаничке снаге из среза Доњи Лапац заузеле усташко упориште Боричевац. Као одмазду за усташке злочине над Србима, у којима је на територији среза Доњи Лапац, у периоду од 10. јуна до 27. јула, убијено око 900 људи, устаници су село разорили и до темеља спалили, а део затечених становника — њих 38 бацили у јаму Бротињу. Највећи део становништва из Боричевца, је у ноћи 1/2. август побегао у Кулен Вакуф.
  • У Санском Мосту, у житном магацину и на пољу „Шушњар“, чета Загребачког усташког батаљона стрељала око 800 талаца, са подручја среза Сански Мост. Покољ је настављен и идућих дана, тако да је у овом срезу убијено око 3.000 Срба.[3]
  • Усташе и домобрани, јачине једног батаљона, из Требиња покушали да се пробију у народни збег на планини Видуши. Потискујући делове Видушког одреда народне војске, они су преко Беговић Куле, сутрадан избили на Змијинац, али су тамо противнападом устаника били разбијени.[3]
  • Усташе организовале препад на село Пребиловци, код Чапљине, из кога је успело побећи око 200 мушкараца, јер је владало уверење да усташе хапсе само мушкарце. Када су ушли у село и видели да нема већине мушкараца, усташе су отпочеле дводневно злостављање становништва, праћено пљачком и силовањима, као и убиством неколико дестина људи. Потом су похватали 414 људи, углавном жена и деце и 4. августа их спровели у село Тасовчиће, где су настављена иживљавања. У току 5. и 6. августа усташе су бацањем у каму Голубинка, у близини села Шурманици, код Међугорја, побили све похватане мештане Пребиловаца. Наредних дана су настављена убиства у околини Пребиловаца, хватањем појединих мештана који су успели да избегну пре уласка усташа у селу, чиме број убијених у овом месту током августа 1941. године износи укупно 601 лице. У овом покољу учествовале су усташе из Чапљине и околиних села, као и усташе из Шурманаца.[3]



3. августУреди

4. августУреди

Спомен-плоча код Ботаничког врта, где је извршен напад на усташку свеучилишну сантију
Споменик борцима Кикиндског партизанског одреда на Симићевом Салашу, код Кикинде
  • У Загребу, у близини Ботаничке баште, омладинска ударна група од 12 чланова СКОЈ-а, у којој су се налазила и три народна херојаСлавко Комар, Иво Глухак и Крешо Ракић, извршила напад бомбама на одред припадника 13. јуришне сантије хрватских свеучилиштараца односно „Усташку свеучилишну сантију“. Том приликом убијена су двојица усташа, а њих 18 је било рањено. Тројица омладинаца су била ухваћена на лицу места, а четворица су накнадно ухапшена и сви су убијени. Као одмазду за ову акцију, усташе су у наредних неколико дана у Загребу стрељале 185 талаца, углавном Јевреја и лица ухапшених под сумњом да су комунисти.[5]
  • На Симићевом Салашу, у оклини Кикинде, немачке потерне јединице откриле логор Кикиндског партизанског одреда, који је био формиран крајем јула. После трочасовне борбе, Кикиндски одред је био разбијен, а у борби је погинуло 17 партизана, међу којима су били командант Угљеша Терзин (1909—1941) и политички комесар Радован Трнић (1912—1941), народни херој.[2][7]
  • У Глини, усташе у цркви Пресвете Богородице извршиле други велики покољ Срба са територије котара Вргинмост. Усташе су најпре 2. августа разгласиле да се наређује свим српским мушкарцима, старијим од 16 година, да се сутрадан сакупе у Вргинмосту ради прекрштавања у католичку веру. Позиву се одазвао знатан број мушкараца, застрашен претходним догађајима и нестанаком многих Срба на подручју Топуског и Глине. Истог дана, 3. августа у Вргинмост је стигла група усташа из Глине и Топуског, која је заробила све приспеле Србе и депортовала их у Глину. У току 4. августа и ноћи 4/5. августа усташе су у глинској православној цркви побили већи део доведених Срба, док је један део побијен на локацији Латиново, између Маринброда и Новог Села Глинског. Укупан број тада побијених Срба износи 1.038 особа, а овај злочин су извеле усташе из Глине и околине, предвођење усташким таборником из Глине Николом Видаковићем. Број убијених био би и већи, да припадници партизанске чете из села Стипан, на челу са Николом Видовићем, нису забранили сељацима Стипана и Острожина да се одазову на покрштавање и да иду у правцу Вргинмоста.[5]
  • У село Опличићи, код Чапљине упале усташе из Стоца и околине, на челу ројником Стојаном Рагужом. Они су тада похватали око 350 становника, свих узраста и повели их у село Домановиће, где су жене и деца пуштни кућама. Мушкарци су потом спроведени на Бивоље брдо, где је њих 38 бачено у јаму, док је њих 10 одведено преко Неретве и убијено у близини Широког Бријега. Истог дана, извршен је накнадни претрес села, када је ухваћено још 14 мушкараца, који су убијени у близини Аладинића.[3]



5. августУреди

  • У близини Шавника, у рејону Меких долова, чета Језерског батаљона и мањи делови Дробњачког и Ускочког батаљона напали механизовану колону италијанске дивизије „Алпски ловци“ (Kačatori dele Alpi) од око 100 камиона и 15 тенкова, која се од Никшића кретала према Шавнику. Борба се продужила и следећег дана, али су Италијани на крају успели да заузму Шавник. Због претрпљених губитка, Италијани су спалили села Крушевице и Мокро.[8]
  • У село Ријека Пиперска, код Подгорице ушла казнена експедиција од око 100 добро наоружаних војника са циљем да казни становништово, због уништења италијснке патроле претходног дана у овом селу. Одмах по уласку у село, група герилаца им је пружила отпор, а током борбе герилцима су притекли у помоћ герилци из суседних пиперских села и Љешкопољског герилског батаљона. Италијански војници су се повукли према једној пећини на обали Мораче, где су савладани. У овој борби је погинуло или се утопило у Морачи 79 италијаских војника, а један официр и један војник су заробљени. Заплењено је и већа количина наоружања и опреме.[8]
  • Око 50 устаника из околине Шековића, под командом Милоша Зекића, команданта Среског војног штаба за Бирач, напало и уништило жандармеријску станицу у Шековићима. Повод за напад, био је ослобођење ухапшених сељака, који су били узети за таоце. У ослобођене Шеховиће, истог дана је дошао и Обласни војни штаб за тузланску област, по чијем је наређењу формирана Команда места, а политички комесар Обласног војног штаба Цвијетин Мијатовић се обратио окупљеном народу. Ослобођење Шековића је представљало почетак масовног устанка у подручију Бирача.[3]
  • На планини Јеловици, од Јесеничке и Јеловишке партизанске чете формиран Горењски партизански батаљон (називан и Цанкарев батаљон). Одред је формирао Стане Жагар, члан Врховног заповедништва словеначких партизанских чета, за команданта је био одређен Јоже Грегорчич, а за политичког комесара Иван Бертонцељ. Овај батаљон је био главна партизанска јединица у западном делу Горењске и језгро за окупљање нових јединица у 1942. години.[9]
  • Лички усташки здруг, под командом Ивана Девчића Пивца, извршио препад на збег становника из села Дивосела и Читлук, код Госпића, који се налазио на локацији Крушковаче, изнад Дивосела. Током препада један део цивила је успео се спасе бекством, али су усташе у Крушковачама убиле око 300 лица, од којих су већина били жене, деца и старци. Истог дана, усташе су упале у Дивосело, где су извршили пљачку и паљење села и убили 17 мештана. Сутрадан, 6. августа, усташе су ухватиле 53 становника Дивосела, који су успели побећи из усташког обруча на Крушковачама и све их побацали у Јарчју јаму на Велебиту.[5]

Почетак августаУреди

  • У Велесу Лазар Колишевски одржао састанак са привременим Месним комитетом КПЈ за Велес и упознао га са писмом ЦК КПЈ, од 24. јула о антипартијској активности секретара ПК КПЈ за Македонију Методија Шаторова и његових истомишљеника. Одлучено да се са овим упозна целокупно чланство КПЈ у Велесу и настави извођење диверзантских и саботажних акција. Овом приликом је и формиран нови Месни комитет КПЈ за Велес.[6]

6. августУреди

  • У Зеници, уз помоћ једног усташког агента који се убацио у партијску организацију, усташе и полиција ухапсиле преко 20 чланова КПЈ. Међу ухапшенима су били чланови Месног комитета КПЈ за Зеницу и припадника ударне групе, који су имала задатак, да по директвиви Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, изврше рушење „Сименс-Мартинових пећи“ у зеничкој железари. Приликом покушаја извођења диверзије, у сукобу са усташама погинуо је члан Месног комитета КПЈ за Зеницу Ибрахим Первиз (1902—1941), народни херој.[3][10]
  • У селу Млаква, код Перушића усташе позвале српско становништво на покатоличавање, а затим њих око 300, повезаних жицом, одвели у заселак Косу и тамо их побили, а лешеве спалили у једној кући. Пре овог злочина, усташе су 2. августа убили 20 становника Млкаве бацањем у јаму Света Ана, код села Горњи Косињ.[5]
  • У Јајцу, усташе ухапсиле делегата Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину Ивицу Мажара (1915—1941), народног хероја, који је у том крају требало да организује устанак и формира партизанску чету. Пошто су откриле његов идентитет, у страху да не бих дошло до његове отмице из затвора, усташе су га пребациле у Бањалуку, а потом у логор Госпић, где је мучен и испитиван и 2. септембра стрељан. Непосредно пре хапшења, Мажар је успео да партијској организацији у Јајцу пренесе одлуку ОК КПЈ за Босанску крајину, којом су у Штаб за руковођењем борбе на сектору Јајца, одређени Немања Влатковић, Радомир Митрић, Есад Адемовић, Максо Дакић и др.[3][11]
  • У логору Крушчица, код Травника дошло до побуне заточеника у којој је убијено 29 логораша, док је 41 логораш одмах потом осуђен на смрт од стране преког суда и осуђен на смрт и погубљен. Убијени логораши су већином била са Пала, а мањи део из Зенице.[3]
  • У близини села Мокрина, код Кикинде припадници Кикиндско-мокринског партизанског одреда спалили 70 јутара пшенице.[2]



7. августУреди

  • Група од 37 бораца Мачванског партизанског одреда ушла у Богатић и извршила акцију разоружавања жандармеријске станице, чиме је град био заузет. Том приликом из затвора је ослобођено око 80 затвореника и талаца, а убијени су срески начелник Јован Станисављевић, један фолксдојчер и још неколико сарадника окупатора. Спаљена је архива Пореске управе и демолирана пошта и сви телефонски и телеграфски уређаји у њој. С обзиром да је тог дана био пијачни дан у Богатићу, командант Одреда Небојша Јерковић је одржао говор окупљеном народу и позвао га у борбу. Истог дана Одреду се прикључило 50 нових бораца, а после пар часова, Одред се повукао ка планини Церу.[2]
  • У Сплит из Загреба допутовали делегати Централног комитета КП Хрватске Павле Пап Шиља и Мирко Ковачевић. Одмах по њиховом доласку одржан је састанак Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију, на коме су делегати донели писмо ЦК КПХ у коме се критикује досадашњи рад Покрајинског комитета и његовог секретара Вицка Крстуловића, због активности која је била усмерена на штрајкове и диверзије, уместо на формирање партизанских одреда. Они су тада Покрајинском комитету дали рок од три дана да се отпочне са организовањем партизанских одреда иако је ово изазвало противљење делова чланова Покрајинског комитета, који су сматрали да је то кратак временски период, али су они остали према првобитној одлуци. Они су одмах потом формирали Штаб НОП одреда Далмације и отпочели активно да раде на организацији партизанских одреда у Далмацији, али су обојица убрзо страдала — Ковачевић 13. августа у околини Сплита, а Пап 15. августа у околини Шибеника.[5][12]
  • У Марибору, у Колодворској улици, на основу дојаве Гестапо упао у стан Маре Чепић, који је служио са састанке илегалаца и похапсио све укућане, а потом направио заседу. Тог дана у стану је требало да се одржи састанак Славка Шландера, секретара Покрајинског комитета КПС за Штајерску и његове сараднице Славе Клаворе, која је била секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Марибор. Пошто је Слава прва стигла била је ухапшена. У тренутку док су Гестаповци изводили Славу из куће, наишао је Славку Шландер, који је покушао да је спасе, али је и сам био ухапшен. Обоје су стрељани у Марибору 24. августа.[9]
  • У Јосипдолу усташе убиле 24 мештанина српске националности, који су били ухапшени претходног дана. Истог дана, усташе су упале у село Тројврх, где је убијено око 80 људи. У селима Војновац и Вајин Врх усташе су ухапсиле 76 лица, које су одведели у Јосипдол, где су двојица пребијена на смрт, док је покољ осталих ухапшеника спречен интервенцијом италијанских официра.[8]
  • У ноћи 7/8. август Колубарска чета Ваљевског партизанског одреда, под командом Радивоја Јовановића, извршила напад на Љиг, у коме је разоружала жандармеријску станицу и заузела место. Сутрадан, 8. августа, чета је заузела железничку станицу Латковић, зауставила воз и побила немачке војнике који су се налазили у њему.[2]

8. августУреди



9. августУреди

  • Јединице италијанске дивизије „Пустерија“ заузеле Бијело Поље.[8]
  • У селу Миострах, између Босанске Крупе и Цазина, усташе похватале око 200 становника српске националности, међу којима је био велики број жена и деце и побиле их на стратишту Дурџић гај. Овај злочин извеле су усташе из Миостраха, које је предводио локални хоџа Бећир Борић.[3]
  • У току ноћи 9/10. август у близини села Раковица, на путу СарајевоКисељак, борци Семизовачке партизанске чете напали камион са суташама и том приликом убили 6, а ранили тројицу усташа. У знак одмазде за ову акцију, сутрадан су усташе из Сарајева и Травника упале у село Раковицу, где су убили 125 мештана и у село Блажуј, где су убили 25 мештана.[3]

10. августУреди

  • У Москви одржан Први свесловенски конгрес, којим је председавао Алексеј Толстој. Конгрес је осудио фашистичку агресију и позвао све словенске народе у борбу. Конгрес је изабрао и Свесловенски комитет, а као југословенски представници на Конгресу су учествовали Божидар Масларић и Дмитар Влахов. Представник југословенске избегличке Владе у Москви, није се одазвао позиву да присуствује конгресу.[6]
  • У Београду, у илегалној штампарији ЦК КПЈ, отпочело штампање првог броја „Билтена Главног штаба НОПО Југославије“. Први број Билтена написао је и уредио командант Главног штаба Јосип Броз Тито, а у уводнику овог броја штампан је текст „Задатак народноослободилачких партизанских одреда“, у коме је датао упутство о формацији и задацима партизанских одреда. Штампање је завршено до 15. августа и тада је преко партијских веза отпочела дистрибуција око 5.000 примерака широм земље, који су на терену били додатно умножавани. До краја рата изашло је укупно 47 бројева Билтена.[2]
  • У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ, којој су присуствовали Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Благоје Паровић. На седници је проучен извештај Благоја Паровића, који је у име ЦК КПЈ, заједно са Владом Поповићем и Едвардом Кардељем, од 23. до 28. јула у Загребу, водио истрагу о сукобу руководства ЦК КП Хрватске са Јосипом Копиничем, шефом Коминтерниног одсека за везу у Загребу. Након анализе догађаја у ЦК КПХ, донета је одлука — о партијским казнама, које су изречене појединим члановима ЦК КПХ и ЦК КПЈ (један од кажњених био је Павле Пап); о распуштању Месног комитета КПХ за Загреб (још пре доношења ове долуке ЦК КПХ је половином јула формирао нови МК КПХ за Загреб) и о захтеву Коминтерни да Јосипа Копинича смени са дужности шефа пункта за везу и стави га на распологање КПЈ (до овога није дошло и Копинич је наставио да обавља своју дужност све до распуштања Коминтерне, маја 1943).[2][16]
  • Герилски одреди Среског војног штаба за Бирач и четничке групе под командом Аћима Бабића извршили поновни напад на Власеницу (први неуспели напад је извршен 9. августа). Напад је извршен према плану политичког комесара Обласног војног штаба за тузланску област Цвијетина Мијатовића, који је током напада руководио координацијом борбе. После вишечасовне борбе усташко-домобранска посада је била приморана на предају и Власеница је била ослобођена. Том приликом погинуло је 50, рањено 30, а заробљено 150 непријатељских војника, док је већи део њих успео да се извуче ка Зворнику. Такође је и заплењена велика количина наоружања, муниције и друге војне опреме. Власеница је била прво среско место ослобођено на подручију источне и централне Босне.[17]
  • Јединице италијанске дивизије „Пуље“ заузеле Беране.[8]
  • На планини Кукавици, у присуству Драгог Стаменковића члана Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, формиран Кукавички партизански одред. За команданта одреда је одређен Милош Манојловић, а за политичког комесара Власта Стојановић.[2]
  • У току ноћи 10/11. август део Мачванског партизанског одреда, предвођен командантом Одреда Небојшом Јерковићем напао и поново заузео Богатић. У току ноћи, велики број становника се окупио у централној градској улици где име је Небојша Јерковић одржао говор. Том приликом је у Одред ступило неколико десетина нових бораца. Готово истовремено, други део Одреда, предвођен политичким комесаром Миком Митровићем је разоружао жандармеријску станицу у селу Црна Бара, а запалио општинске архиве у селима — Салаш Црнобарски, Баново Поље, Глоговац и Раденковић.[2]



11. августУреди

12. августУреди

  • У околини Шибеника, одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију, формирана још два партизанска одреда — Примоштенски партизански одред и Шибенски партизански одред.[5]
  • На Добрим водама, код Врања формиран Врањски партизански одред. За команданта одреда одређен је Стојан Тројановић.[2]

13. августУреди

  • У Београду у листу „Ново време” објављен „Апел српском народу” у коме је јавно осуђен „комунистички устанак и народ позван на поштовање окупаторског реда и мира”. Аутор Апела био је Велибор Јонић, комесар просвете у Комесарској управи Милана Аћимовића. Да би Апел добио на значењу, одлучено је да га потпишу познате и угледне личности из јавног живота. Апел је потписало 533 личности, од којих је добар део њих потписао под присилом и уценама. Упркос свим притисцима, многе личности су одбиле да потпишу, а најпознатији међу њима су били — Иво Андрић, Милош Ђурић, Исидора Секулић и др.[6][18]
  • У околини Шибеника, одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију, формирана још два партизанска одреда — Водичко-затонски партизански одред, формиран код Водица и Примоштенски партизански одред, формиран код села Гребаштице.[5]
  • На Косовцу, на плани Церу извршена реорганизација Мачванског партизанског одреда. Реорганизација је извршена на основу писма ПК КПЈ за Србију упућеног ОК КПЈ за Шабац у коме је тражено да се прошири Одред, заведе гвоздена дисциплина и формирају НО одбори. У оквиру Одреда, који је тада боројао 360 бораца, било је формирано шест чета и он је променио назив у Подрињски партизански одред. Командант одреда остао је Небојша Јерковић, за политичког комесара је одређен Душан Остојић, а за заменика команданта Милан Беливуковић. У току августа у Одред је био упућен Данило Лекић Шпанац, који је преузео дужност политичког комесара и заменика команданта Одреда. Истог дана, 13. августа, делови одреда су напали и разоружали жандармеријске станице у селима Текериш и Десић. Приликом напада на Текериш, погинуо је Војислав Радосављевић Буђони (1918—1941), који је ток дана био именован за командира Друге чете.[2]
  • Делови Ваљевског партизанског одреда напали немачку посаду у Крупњу и нанели јој губитке.[2]



14. августУреди

  • У селу Кошуте, код Сиња јаке италијанске и усташко-домобранске снаге из Сиња напале Сплитски партизански одред, који је на путу из Сплита ка Динари, овде заноћио. У вишечасовној борби, погинуло је шест од укупно 44 партизана, међу којима Мирко Ковачевић (1916—1941), командант Одреда и делегат ЦК КПХ у Далмацији. Увече се преостали део одреда, у мањим групама одлучио за пробијање. Због не познавања терена и умора од тродневног марша, Италијани и усташе су успеле да заробе 24 партизана, која су потом спровели у Сињ и 26. августа стрељали на Радуши, код Сиња. Преостали део бораца је успео да се илегално врати у Сплит.[5][19]
  • Усташко-домобранске снаге јачине 22 батаљона, уз подршку делова немачке 718. пешадијске дивизије, отпочеле нападе на устаничка подручја у Босанској крајини, са циљем угушења устанка у овом крају. У почетним дејствима окупаторско-квинслишке снаге су успеле да одбаце устаничке од комуникација и деблокирају нека већа места. Услед распламсавања устанка у средњој и источној Босни, као и због пораза код Оштреља, 26. августа, операција је била обустављена. Већ првог дана операције, два домобранска батаљона ојачана тенковима, успела су да изврше деблокаду Босанског Петровца, кога су герилски одреди држали у блокади десет дана.[3]
  • У селу Скели, код Обреновца, борци Прве чете Посавског партизанског одреда, на дојаву сељака из Скеле, извршила заседу и у аутомобилу убила четворицу припадника „Гестапоа“, на челу са поручником Ерхманом (сељаци који су партизанима дојавили овај немачки аутомобил, мислили су да се у њему налази командант Шапца). У знак одмазде, Немци су сутрадан, 15. августа извршили масовно стрељање у Скели.[2]
  • Из Тузле усташка полиција почела депортацију Срба и Јевреја у концентрационе логоре. У првом транспорту налазио се Митар Трифуновић Учо (1880—1941), једна од водећих личности радничког покрета и КПЈ у Босни и Херцеговини између два рата. У логору Јасеновац, убијен је у току новембра.[3][20]
  • У току ноћи 14/15. августа Колубарска чета Ваљевског партизанског одреда, под командом Радивоја Јовановића Брадоње извршила напад на Лајковац, кога је бранило око 100 немачких војника и 30 жандарма. Овом приликом биле су онеспособљене ложионица и железничка станица, а погинуло је и рањено око 40 немачких војника и жандара. Због овог подвига, Колубарска чета и њен командант, као и његов заменик Стева Филиповић су били похваљени од стране команданта Главног штаба НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита.[2]

15. августУреди

Плакат о одмазди у селу Скела, код Обреновца
  • У селу Скела, код Обреновца, наредбом војног команданта у Србији генерала Хајнриха Данкелмана, у знак одмазде за акцију Посавског партизанског одреда извдену 14. августа, Немци стрељали 67 талаца — 42 талаца Бањичког логора и 15 мештана Скеле (према првобитном плану требало је стрељати 50 талаца са Бањице, али је 8 доведених издвојено, јер над њима није било завршено ислеђивање). Пре стрељања, Немци су одлучили да спале неколико кућа у близини изведене акције, а пошто се у неким запаљеним шталама чула експолозија скривене муниције, одлучили су да спале читаво село и том приликом је изгорело око 350 кућа. Тела стрељаних су потом била обешена у селу и остављена да висе читав дан. Међу стрељаним таоцима са Бањичког логора, налазили су се углавном ухапшени београдски комунисти, а неки од њих су били — Мате Видаковић (1907—1941), шпански добровољац, др Милутин Зечевић (1910—1941), лекар и Јован Јоца Јовановић (1906—1941), новинар.[2][21]
  • У Скрадину, код Шибеника, Италијани стрељали делегата ЦК КПХ у Далмацији Павла Папа Шиљу (1914—1941), народног хероја и далматинског револуционара и члана КПЈ Пашка Трлају. Они су били ухапшени у току ноћи 14/15. август, у близини села Ваћана, када су се кретали ка Буковици, где је требало да раде на формирању партизанског одреда. Потом су били спроведени у Скрадин, где је испитивани. Италијани су одмах индентификовали Трлају, који је био осумњичен за саботажу изведену 31. јула у једној фабрици у Шибенику, када је динамитом оштетио пумпу за хлађење. Током истраге, Павле Пап није хтео ништа признати, па чак ни своје право име, тако да је стрељан под именом Вјекослав Магдалинић, лекар из Загреба, јер су му лажне исправе гласиле на то име.[5][22]
  • У селу Међувођу, код Босанске Дубице, под руководством др Младена Стојановића члана Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину, одржано саветовање двадесетак руководилаца устанка у срезовима Приједор, Босански Нови и Босанска Дубица. На саветовању је претресено стање у одредима и резултати првих борби; критикована је тактика фронтова и невршење диверзија; формирано је јединствено руководство — Штаб Друге (козарске) партизанске чете за Босанску крајину (у саставу Младен Стојановић командант и Осман Карабеговић политички комесар) и постављени задаци — формирање више ударних одреда (група) по угледу на већ формирану ударну десетину, брже наоружање и др.[3]
  • У селу Медаку, код Госпића под руководством Јакова Блажевића секретара Окружног комитета КПХ за Лику, одржан састанак представника устаничких села из среза Госпић и образовано војно руководство, односно Штаб за госпићки срез.[5]
  • Друга чета Крагујевачког партизанског одреда савладала жандармеријску посаду у Книћу и заузела ово место.[2]



Средина августаУреди

16. августУреди

  • У ослобођеном Дрвару, у оквиру реорганизације устаничких снага из југозападне Босне, Лике и Далмације формирана „Бригада герилских одреда за ослобођене крајеве Босне и Лике“ познатија као Дрварска бригада. Ова реорганизација извршена је одлуком Марка Орешковића, члана ЦК КПЈ, а Штаб герилских одреда за Босанско Грахово, у саставу командант Милутин Морача и политички комесар Никола Котла, је преименован у Штаб бригаде. Остали срески штабови су током идућих дана преименовани у штабове батаљона, а устанички одреди су реорганизовани у чете, које су још неко време називане одредима.[3][24]
  • У Београду одржан састанак војног команданта у Србији генерала Хајнриха Данкелмана и шефа Гестапоа СС-мајора Карла Крауса на коме је анализиран ефекат у јавности одмазде у селу Скела, код Обреновца. После констатације да се у Београду врше непрекидне акције против окупаторских и квинслишких јединица, одлучено је да се изведе акција јавног вешања у центру града, која би на адекватан начин застрашила становништво Београда. После овог састанка, шеф Гестапоа се састао са Драгим Јовановићем, управником града Београда и на њему су одређена имена петорице комуниста, који ће бити стрељани и јавно обешени сутрадан, 17. августа.[6]

17. августУреди

Споменик обешеним родољубима на Теразијама, Београд



18. августУреди

19. августУреди

21. августУреди

  • У ослобођеном Дрвару, на иницијативу члана ЦК КПЈ Марка Орешковића и Штаба Дрварске бригаде, одржана Конференција жена из дрварско среза и околине, на којој је говорено о улози жена у породици и њиховој помоћи фронту, као и афирмацији братства и јединства народа Југославије. Са Конференције је упућено писмо борцима да истрају у борби против окупатора и да се уздрже од освете.[3]
  • На Ублима, код Билеће одржано војно-партијско саветовање среских штабова народне војске Билеће, Невесиња и Гацка на коме је донета одлука о „општем устанку“, разрађен је план напада на непријатељска упоришта и решено је да пограничне црногорске партизанске јединице, чији су представници такође присуствовали саветовању, помогну устанак у Херцеговини.[3]

22. августУреди



23. августУреди

  • Генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, преко Коминтерниног пункта за везу у Загребу, којим је руководио Јосип Копинич, послао депешу Коминтерни у којој је детаљно известио о догађајима у Југославији. Тито је писао о ширењу партизанског устанка у Србији, о репресалијама Немаца, о масовном устанку Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, о злочинима усташа и великој италијанској офанзиви у Црној Гори. Такође Тито је у овој депеши питао за могућност да Совјетски Савез упути партизанима помоћ у оружју.[6][33]
  • Партизански одреди Штаба озренског сектора, заједно са народом добојског среза, извршили напад и заузели Добој, изузев тврђаве. Они су овом приликом заробили велике количине муниције и хране и друге војне опреме. Пошто је Добој био један од најважнијих железничких чворова у Босни и Херцеговини, партизани су порушили пругу која од Добоја води према Славонском Броду, до Которског; према Сарајеву до Маглаја; према Тузли до Босанског Петровог Села и према Теслићу, до Тешањке, укупно око 50 километара пруге. Такође уништили су и неколико железничких станица, као и неколико стотина вагона у железничким станицама Баре и Усора. После дводневних борби, 25. августа, јаке немачке снаге помогнуте усташко-домобранским снагама су заузеле Добој и поново овладале добојским железничким чвором.[3]
  • Трнавска чета Чачанског партизанског одреда на путу Чачак—Краљево извршила напад на колону камиона са нечаким војницима. Том приликом је убијено и рањено 40 Немаца и уништен један камион.[2]

24. августУреди

25. августУреди

  • По одлуци Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак у гатачки срез упућен један батаљон бораца из никшићког среза. На челу овог батаљона налазио се Сава Ковачевић, секретар Окружног комитета КПЈ за Никшић. У наредних неколико дана, по доласку овог батаљона у гатачком срезу су формирани Срески штаб народне војске и Народно веће среза гатачког (батаљон се у гатачком срезу задржао петнаестак дана).[8]
  • На острву Вису, по одлуци Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију формиран партизански одред од 34 борца. Овај одред се са два рибарска чамца илегално пребацио у околину Сплита, са циљем да оде на Динару. После добијања вести о разбијању првих партизанских одреда при њиховом покушају одласка на Динару, ПК КПЈ за Далмацију је наложио да се сви борци овог одреда врате на Вис.[5]
  • У Славонском Броду, крај моста на Сави, усташе и Немци стрељали око 150 ухапшених људи из дервентског среза и околине Босанског Брода.[5]



26. августУреди

  • На Радуши, код Сиња Италијани стрељали 23 заробљена партизана, који су били 14. августа заробљени као борци Солинског и Сплитског партизанског одреда. Они су истог дана били осуђени на смрт од стране Покретног преког војног суда НДХ у Сињу.[5]
  • Неколико чета народне војске Обласног штаба за Херцеговину извршило напад на усташко-домобранско упориште у селу Берковићи, код Стоца. Зробљено је око 100 домобрана, жандара и усташа, као и велике количне наоружања и муниције.[3]
  • Три чете Романијског партизанског батаљона заузеле Соколац и већим делом заробиле посаду и заплениле веће количне наоружања. Ослобођењем Соколца повезана је ослобођена територија и омогућена боља веза партизанских јединица на Романији са партијском организацијом у Сарајеву, као и Штабом НОП одреда за тузланску област. Романијски батаљон је за ову акцију био похваљен од Врховног штаба НОП одреда Југославије.[3]
  • Батаљон „Слобода“ Дрварске бригаде, после жестоких тродневних борби, успео да сломи напад шест домобранских и усташких батаљона, подржаних артиљеријом, авијацијом и тенковима.[3]

27. августУреди

  • Код села Моско, на путу Требиње—Билећа, неколико чета Среског штаба народне војске за Билећу, уз помоћ два герилска одреда из Бањана, разбило ојачани комбиновани батаљон 14. домобранског пука који је упућен у помоћ угроженом гарнизону у Билећи, а потом заузели жандармеријску сттаницу у селу Јасен, код Требиња, запленивши већу количину наоружања и војне опреме.[3]
  • Чете народне војске из Јања и Пљеве заузеле село Шипово, код Јајца, уништивши домобрански 28. батаљон. Овом приликом је заплењено већа колична наоружања и војне опреме, међу којима и два топа.[3]

28. августУреди

  • У Београд из Скопља дошао Драган Павловић Шиља, делегат ЦК КПЈ у Македонији, који је имао задатак да у Покрајинском комитету КПЈ за Македонију спроведе одлуке ЦК КПЈ о смени и искључењу из КПЈ секретара ПК Методија Шаторова, као и о повратку ПК за Македонију под окриље КПЈ и организовању устанка. Током боравка у Скопљу, Павловић се после Покрајинске конференције, одржане 17. августа, сусрео са представником ЦК Бугарске радничке партије (комуниста) (БРПк) Петром Богадновим, који га је лажно информисао је Коминтерна одобрила и подржала прикључење македонске партијске организације БРП(к). Одмах по доласку у Београд, Павловић је ЦК КПЈ написао опширан извештај о стању у Покрајинском комитету за Македонију и сусрету са представником БРП(к).[6]
  • Две чете Мачванског партизанског одреда, под командом Милана Беловуковића Деве напале Мачванску Митровицу и присилиле вод немачких војника да одступи у Сремску Митровицу. Овом приликом заплењена је већа количина наоружања и друге војне опреме, а посебно одеће и обуће. После заузећа Мачванске Митровице, Одреду је приступило 45 радника из бродоградилишта и преко 100 сељака из околних села.[2]
  • Код манастира Ајдановца, на падинама Јастребца и у селу Бублици, код Прокупља одржани велики народни зборови на којима су руководиоци Топличког партизанског одреда и чланови Окружног комитета КПЈ за Ниш говорили о ситуацији у земљи и свету и позвали народ у борбу против окупатора.[2]
  • Из Ирига, по одлуци Окружног комитета КПЈ за Срем једна десетина бораца стигла на Фрушку гору и прикључила се комунистима ослобођеним из казнионе у Сремској Митровици.[2]
  • У току ноћи 28/29. августа чете народне војске, под руководством Обласног штаба НОП одреда за Херцеговину, уз помоћ црногорског Бањско-вучедолског батаљона заузеле Билећу. Домобранска посада, јачине два батаљона, тада се повукла у добро утврђени војни логор, на који је напад отпочео у зору 29. августа. У току истог дана, један батаљон италијанске дивизије „Качатори деле Алпи“, из правца Вилуса и моторизовани делови италијанске дивизије „Марке“, из правца Требиња су продрле до Билеће и деблокирале домобрански гарнизон.[3]



29. августУреди

30. августУреди

31. августУреди

  • У Београду одржана седница Политбироа ЦК КПЈ, којој су присуствовали Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Иво Лола Рибар. На седници се расправљало о стању у Покрајинском комитету за Македонију и извештају делегата ЦК КПЈ у Македонији Драгана Павловића. Пошто је усвојен извештај делегата ЦК КПЈ, одлучено је да се — упути писмо Централном комитету Бугарске радничке партије (комуниста) (БРПк), о стању у партијској организацији; упути отворено писмо члановима КПЈ у Македонији са позивом на оружану борбу и објашењем о активностима секретара ПК Методија Шаторова; упути писмо Извршном комитету Коминтерне о стању у Македонији и да се у Македонију поново упути Драган Павловић, као делегат ЦК КПЈ и један делегат Главног штаба НОПОЈ који би радили на спровођењу отвореног писма ЦК КПЈ и покретању оружане борбе (телеграм Коминтерни је упућен 4. септембра, а писмо ЦК БРП(к) и отоврено писмо члановима КПЈ у Македонији 6. септембра). На седници је такође, усвојен извештај Иве Лоле Рибара о „СКОЈ-у и омладини“ и одлучено да се новим члановима попуни Биро ЦК СКОЈ-а и формира нови Покрајински комитет СКОЈ-а за Хрватску (јер су сви чланови досадашњег ПК били похапшени). Такође је одлучено да се сазове саветовање Главног штаба НОПОЈ-а са представницима војних руководстава из свих покрајина и да се обнови издавање листа „Пролетер“.[6][38]
  • У ослобођеном Дрвару одржано саветовање војних делегата герилских одреда Дрварске бригаде, коме је присуствовало 30 делегата среских и батаљонских штабова, подштабова и герилских одреда, као и Штаб бригаде и члан ЦК КПЈ Марко Орешковић. Разматрана је ситуација у земљи, а посебно у Босанској крајини и Лици, настала настојањем италијанског окупатора да поцепа устаничке снаге. Донета је Резолуција у којој је изражена спремност за борбу против свих окупатора и домаћих издајника. У том смислу издати су прогласи Србима, Хрватима и Муслиманима, као и италијанским војницима. На саветовању је као најбитнији задатак означено питање организација војске и позадине, а изабран је и Војни суд Дрварске бригаде.[3]
  • Чете народне војске Обласног штаба НОП одреда за Херцеговину отпочеле тродневни напад на усташко-домобрански гарнизон у Љубињу. Међутим, 1. септембра је непријатељу пристигло појачање из Стоца и Дубровника, па је напад, иначе слабо организован, био обустављен 2. септембра.[3]
  • Герилски одреди из околине Ластве, код Требиња, ојачан једним одредом из Грахова, код Никшића, под руководством Саве Ковачевића напао и заузео Ластву. Овом приликом заробљена је комплетна посада и залењена већа колична наоружања и муниције. После два дана устаници су под притиском италијанске војске из Требиња, морали да напусте место.[3]

Крај августаУреди

  • У близини Оштреља, код Босанског Петровца, група националистички настројених припадника устаничких снага, убила и потом бацила у јаму Васу Келечевића (1907—1941), заменика команданта Среског војног штаба за Босански Петровац и народног хероја. Келечевић је као повереник Среског штаба у Оштрељу, по налогу КПЈ, радио на сређивању стања на ослобођеној територији и залагао се за политику братства и једниства међу Србима, Хрватима и Муслиманима, недозвољавајући појединцима у устаничким снагама да пљачкају и убијају припаднике других народа.[3][39]
  • У селу Витомирици, код Пећи одржан састанак Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, коме су присуствовали и делегати из Косовске Митровице, Ђаковице и Пећи. На састанку су констатоване одређене слабости у раду партијске организације и постављени задаци за будући рад. Као један од приоритетних задатака одређено је успостављање редовне везе са ЦК КПЈ.[2]



РеференцеУреди

  1. ^ Приручник за читање града 2013, стр. 156—159.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 85—94.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 72—79.
  4. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 153.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 80—83.
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 71—72.
  7. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 292.
  8. ^ а б в г д ђ е ж Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 79—80.
  9. ^ а б в г Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 84.
  10. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 91.
  11. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 525.
  12. ^ а б Хронологија СКЈ 1980, стр. 47.
  13. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 429.
  14. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 548.
  15. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 26.
  16. ^ а б Хронологија СКЈ 1980, стр. 48.
  17. ^ Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 72—72.
  18. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 49.
  19. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 413.
  20. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 291.
  21. ^ Приручник за читање града 2013, стр. 130—132.
  22. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 69.
  23. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 50.
  24. ^ а б Хронологија СКЈ 1980, стр. 51.
  25. ^ Приручник за читање града 2013, стр. 59—63.
  26. ^ Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 83—84.
  27. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 65.
  28. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 539.
  29. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 63.
  30. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 100.
  31. ^ Револуционарни Загреб 1979, стр. 103.
  32. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 320.
  33. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 52.
  34. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 257.
  35. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 383.
  36. ^ Народни хероји Југославије 2 1982, стр. 331.
  37. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 54.
  38. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 55.
  39. ^ Народни хероји Југославије 1 1982, стр. 375.

ЛитератураУреди

  • Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт. 1964. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. 
  • Хронологија револуционарне делатности Јосипа Броза Тита. Београд: „Експорт прес“. 1978. 
  • Револуционарни Загреб 1918—1945 хронологија. Загреб: „Институт за хисторију радничког покрета“. 1979. 
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том II. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том I. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том II. Београд: „Народна књига”. 1980. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: „Народна књига”. 1982. 
  • Приручник за читање Београда — Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941—1945. Београд. 2013. ISBN.