Хронологија Народноослободилачке борбе мај 1941.

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Народноослободилачку борбу народа Југославије, који су се десили током мај месеца 1941. године:

Партизанска споменица 1941.
Партизанска споменица 1941.
← април Хронологија Народноослободилачке борбе у 1941. години јун →
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31

1. мај

уреди
  • Поводом Празника рада, Централни комитет КП Југославије издао „Првомајски проглас радном народу Југославије“, у коме се — објашњавају узроци априлског слома, не признаје распарчавање Југославије, позива радничка класа на јединство и истиче да ће КПЈ, као и до сада, стајати у првим редовима народне борбе и још упорније организовати и водити борбу против окупатора и његових слугу, против распиривања шовинизма, за братство народа Југославије, за срећнију будућност. Аутор овог Прогласа био је Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ, а написао га је уочи Првог маја.[1]

3. мај

уреди

4. мај

уреди
  • У Загребу одржано Мајско саветовање Централног комитета КП Југославије, на коме су присуствовали руководиоци и делегати ЦК КП Словеније и Хрватске и свих Покрајинских комитета (изузев из Македоније). На саветовању је Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ поднео Реферат у ком је анализирао Априлски рат и окупацију Југославије и истако задатке КПЈ и карактер будућег рата. На саветовању је наглашено да КПЈ не признаје окупациону поделу Југославије, да комунисти треба да стану на чело ослободилачке борбе и да све партијске организације формирају Војне комитете који ће водити припреме за оружани устанак (прикупљање оружја, борбене обуке и припрема људства).[3]


Почетак маја

уреди

6. мај

уреди
  • У Марибору, под руководством др Сигфрида Иберајтера шефа цивилне управе за Доњу Штајерску, одржан састанак представника разних немачких бироа и начелства из Берлина, Граца, Марибора и Београда на којем је донета одлуку о депортацији једног дела југословенског становништва. Основна намера је била „национално чишћење области“ (пресељење Срба из НДХ у Србију) и „ослобођење простора за насељавање немачког становништва“ (пресељење Словенаца у Немачку, Хрватску и Србију). Упоредо са овим депортацијама, вршене су и депортације Јевреја и Рома, ради њиховог потпуног уништења. Првобитни план је предвиђао да се око 250.000 Словенаца пресели у Србију, али је потом решено да се они преселе на подручја НДХ, са којих је претога требало протерати и побити Србе. У току рата Немци су успели да депортују око 63.000 Словенаца, од чега — 43.000 у Немачку, 9.793 у Хрватску и 7.177 у Србију. Овој цифри треба додати и око 17.000 Словенаца, који су избегли хапшења и депортацију, бекством у зону под италијанском окупацијом. Депортација Срба, вршена је не само са подручја НДХ, него и са територија под мађарском, италијанском и бугарском окупацијом, као и из Баната. У току рата на подручје окупиране Србије избегло је око 325.000 регистрованих избеглица, али је укупан број знатно виши.[6]
  • У Кијевској гори, у околини Санског Моста, мештани села Кијево и Трамошња се сукобили са усташама, који су дошли у намери да пљачкају и убијају и одбили их од својих села. После овога дигли су се и мештани околиних села - Козице, Хазића, Стратинске, Обровца и др. На сељаке, који су устали да бране своје домове, кренуле су тада јаке усташке снаге, помогнуте једним немачким одељењем из Првог дивизиона 132. пука, стационираног у Приједору. У свитање 8. маја Немци су успели да разбију положаје побуњених сељака, без чврсте и јединствене команде. Немци су потом за своје убијене (однос 10 Срба за једног Немца) стрељали 30 Срба у Санском Мосту и затим њихова тела обесили у Градском парку, као застрашујући пример и опомену. Овај догађај, који се назива као „Мајска“ или „Ђурђевданска побуна“, усташе су искористиле да пооштре терор над Србима.
  • У селима у околини Вељун, код Слуња, на Кордуну, усташе отпочеле масовне покоље Срба, током кога је убијено 530 људи. Повод за овај покољ било је убиство угледног политичара, бившег народног посланика ХСС и млинара Јосипа Јосе Мравунца (1901—1941) и читаве његове породице, које су извршиле усташе, а потом оптужиле Србе из Вељуна за овај злочин. Тада су из Загреба, у Благај стигла два камиона усташа, под командом Ивана Шарића, који су, уз подршку усташа из Хрватског Благаја и Слуња, извршили хапшење и убијање локалних Срба. Хапшења су вршена у селима — Вељун, Спаредњак, Стојмерић, Бандино Село, Црно Врело, Вељунска Глина, Цвијановић Брдо, Лаповац, Доњи Полој, Точак и Шљивњак, као и у селу Боговоља, код Цетинграда. Пошто су хапшења, вршена на превару, под изговором да се ухапшени упућују на рад у Немачку, од укупно ухапшених 625 мушкараца, њих 95, претежно стараца, пуштено је кућама. Остали ухапшени су одведени у Хрватски Благај, где су убијени и бачени у Попову јаму. Међу убијенима је био и 18 чланова КПЈ, а међу њима и Никола Кукић (1914—1941), секретар Среског комитета КПХ за Слуњ, који је после рата проглашен за народног хероја.[7][6]


8. мај

уреди

10. мај

уреди
  • У Загребу Анте Павелић издао наредбу о формирању посебних усташких војних снага — Усташке војнице, која се налазила ван Војске НДХ и била је потчињена директно Павелићу. Усташка војница је била страначка војска, састављена према политичком критеријуму од најчешће добровољаца и била је веома чврсто организована. До краја 1941. године било је формирано 12 војно способних бојни (бригада), а број припадника је био око 15.000.

11. мај

уреди

13. мај

уреди
  • У Загребу министар унутрашњих послова НДХ Андрија Артуковић прописао Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред и сигурност. Ово „Равнатељство“ је као одељење Министарства унутрашњих послова представљало „ударну песницу“ Артуковића и усташке власти у политици истребљивања Срба, Јевреја, Рома и других антифашитса у НДХ.[10]


Средина маја

уреди
  • У Београду се Јосип Броз Тито састао са члановима ЦК КПЈ — Александром Ранковићем, Иваном Милутиновићем, Милованом Ђиласом, Ивом Лолом Рибаром и Светозаром Вукмановићем Темпом. Тито тада доноси одлуку да у Македонију упути Лазара Колишевског, који ће Покрајинском комитету КПЈ за Македонију однети документа ЦК КПЈ и утврдити зашто секретар ПК КПЈ за Македонију Методије Шаторов није присуствовао Мајском саветовању у Загребу и зашто је прекинуо све везе са ЦК КПЈ.
  • У Београду одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Србију, на коме је формиран Војни комитет при ПК КПЈ за Србију, његови чланови су били — Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића и Бранко Крсмановић. Одмах потом приступило се формирању војних комитета при окружним комитетима КПЈ, чији је задатак био да стварају илегалне групе и организују њихову војну обуку. Организовани су и санитетски курсеви на којима су се омладинци оспособљавали за пружање прве помоћи.
  • У Сарајеву одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, коме су присуствовали — Иса Јовановић, секретар и Ђуро Пуцар, Угљеша Даниловић, Бориша Ковачевић, Пашага Манџић, Авдо Хумо, Васо Мискин и Лепа Перовић, чланови ПК. На састанку су пренети закључци са Мајског саветовања КПЈ, одржаног у Загребу и одлучено је да се одрже обласна партијска саветовања, ради упознавања чланова КПЈ са закључцима ЦК КПЈ и да се формирају обласни војни комитети. Тада је и формиран Војни комитет при ПК КПЈ за БиХ, чији су чланови били — Угљеша Даниловић, Махмут Бушатлија, Слободан Принцип Сељо и Војо Љујић.
  • По налогу Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак отпочело формирање припремних ударних група за оружану борбу против окупатора. Групе су се формирале конспиративно и имале су различит састав од 10 до 30 и више људи. У њих су укључивани чланови КПЈ, СКОЈ-а и блиски симпатизери. Овај процес је трајао све до почетка устанка.
  • У близини Петроврада, одржан састанак непотпуног Бироа Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, на коме су разрађене директиве са Мајског саветовања КПЈ. У том циљу је формиран Војни комитет од осам чланова, на чијем је челу био Радивој Ћирпанов. На састанку је разматрано даље активирање маса на прикупљању оружја, као и формирање војних десетина и диверзантских група, организовање рада на војном образовању и отварање курсева прве помоћи.[10]
  • Одржан састанак Месног комитета КПЈ за Пљевља, на коме је присуствовао секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак Рифат Бурџовић. На састанку је поднет извештај о раду Месног комитета и читаве партијске организације и као један од најважнијих задатака, постављено проширивање партијске организације и повезивање с народом.

17. мај

уреди


18. мај

уреди

19. мај

уреди
Логор Стара Градишка

24. мај

уреди

25. мај

уреди
  • У Ужицу, у присуству Петра Стамболића, делегата ПК КПЈ за Србију, одржано Окружно партијско саветовање на коме су размотрена новонастала ситуација и предстојећа активност комуниста, укључујући и оружани отпор.
  • У Панчеву одржано Окружно партијско саветовање за јужни Банат, на коме је члан ЦК КПЈ и политички секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину Жарко Зрењанин пренео задатке које су постављени на Мајском саветовању КПЈ.
  • На Тушњу, код Тузле, одржана Обласна партијска конференција КПЈ за Тузлу, којој је присуствовао Иса Јовановић, секретар Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Он је присутне упознао са Мајским саветовањем КПЈ и донетим одлукама, а потом је било формирано Обласно војно руководство, у које су били изабрани — Пашага Манџић, Цвијетин Мијатовић, Тодор Вујасиновић и Јосип Јовановић. Задатак овог војног руководства је био рад на прикупљању оружја и војне опреме, стварање борбених група и њихово обучавање оружјем, као и изградња система курирских мрежа.[11]


27. мај

уреди

29. мај

уреди

30. мај

уреди
  • У Београду Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ се уселио у вилу инжењра Мирка и Вере Ненадовић, на Дедињу. Пошто су Ненадовићи били симпатизери КПЈ, у њиховој кући је још раније било изграђено илегално склониште. Из ове куће Тито је руководио КПЈ и оружаном борбом, све до 16. септембра, када је отишао на слободну територију западне Србије. Током његовог боравка у овој кући, нико од његових сарадника није знао где се налази, а састанке са њима је одржавао углавном у вили Владислава Рибникара, у непосредној близини. Једине особе које су знале место Титовог боравка, биле су — Милентије Поповић, који му је и обезбедио овај смештај, Титова секретарица Даворјанка Пауновић и Љубинка Ђурђевић, сестра Вере Ненадовић и чланица КПЈ. Преко Даворјанке и Љубинке, Тито је курирским путем одржавао контакте са другим партијским пунктовима.[8]
  • У Загребу, у парку Дотршћина, усташе стрељале Душана Зеленбабу (1912—1941), кувара у хотелу „Еспланада“, због оружаног окршаја са усташком патролом на Трешевици, 26. маја. Он је био ухапшен 27. маја и потом од стране преког суда осуђен на смрт. Био је прва жртва стрељана на Дотршћини, масовном стратишту на коме је током окупације Загреба, стрељано око 7.000 родољуба. Сутрадан, 31. јула објављен је Оглас о његовом стрељању и ово је био први јавни оглас о извршеној одмазди у Загребу.[12]

31. мај

уреди
  • У Мостару усташе отпочеле прва хапшења, када су ухапсила петорицу мушкараца. У ноћи између 31. маја и 1. јуна, усташе на челу са Иваном Хочеваром и Станком Шарцем, извршиле су ликвидацију ухапшеника, код села Ортијеш. Међу ухапшенима је био и лекар Феодор Лукач, који је успео да се спасе скоком са високе литицу у Неретву.

Крај маја

уреди
  • У Загребу одржана проширена седница ЦК КП Хрватске на којој су, у духу Мајског саветовања, донесени закључци о припремама устанка у Хрватској.
  • У Пећи одржан састанак Бироа Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију на коме је одлучено да се већина чланова Обласног комитета и неколико других познатијих комуниста привремено склони на територију Црне Горе, јер окупаторске власти припремају хапшење и ликвидацију свих познатијих комуниста. За то време, рад Обласног комитета је обављало Привремено партијско руководство, на чијем је челу био Рамиз Садику. После 15-20 дана, проведених у Црној Гори, на интервенцију ЦК КПЈ, Обласни комитет се вратио у Пећ. За то време, секретар Обласног комитета Миладин Поповић је боравио у Београду, где се упознао са директивама ЦК КПЈ, донетим на Мајском саветовању.[13]


Референце

уреди
  1. ^ Hronologija 2 1980, стр. 17.
  2. ^ а б в Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 37.
  3. ^ Hronologija 2 1980, стр. 18.
  4. ^ Хронологија Јосипа Броза Тита 1978, стр. 39.
  5. ^ Хронологија ослободилачке борбе 1964, стр. 39.
  6. ^ а б Hronologija 2 1980, стр. 19.
  7. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 435.
  8. ^ а б Hronologija Tito 1978, стр. 39.
  9. ^ а б Hronologija NOB 1964, стр. 37.
  10. ^ а б в Hronologija 2 1980, стр. 20.
  11. ^ Hronologija 2 1980, стр. 21.
  12. ^ Hronologija NOB 1964, стр. 39.
  13. ^ Hronologija 2 1980, стр. 22.

Литература

уреди
  • Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojnoistorijski institut. 1963.  COBISS.SR 50018311
  • Преглед историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Институт за изучавање радничког покрета. 1963.  COBISS.SR 54157575
  • Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita. Beograd: Export-press. 1978.  COBISS.SR 50094343
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom II 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 49272583
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
  • Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
  • Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар „Комунист”; Народна књига; Рад. 1985.  COBISS.SR 68649479