Хронологија радничког покрета и КПЈ 1922.

претходна целина:
◄ до 1919.
следећа целина:
1930—1939. ►


Worker.jpg

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Раднички покрет Југославије и Комунистичку партију Југославије (КПЈ), као и општа политичка дешавања која су се догодила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца током 1922. године.


1922. годинаУреди

КалендарУреди

Јануар ’22 Фебруар ’22 Март ’22 Април ’22 Мај ’22 Јун ’22
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
1
1
2
3
4
5
1
2
3
4
5
1
2
1
2
3
4
5
6
7
1
2
3
4
2
3
4
5
6
7
8
6
7
8
9
10
11
12
6
7
8
9
10
11
12
3
4
5
6
7
8
9
8
9
10
11
12
13
14
5
6
7
8
9
10
11
9
10
11
12
13
14
15
13
14
15
16
17
18
19
13
14
15
16
17
18
19
10
11
12
13
14
15
16
15
16
17
18
19
20
21
12
13
14
15
16
17
18
16
17
18
19
20
21
22
20
21
22
23
24
25
26
20
21
22
23
24
25
26
17
18
19
20
21
22
23
22
23
24
25
26
27
28
19
20
21
22
23
24
25
23
24
25
26
27
28
29
27
28
27
28
29
30
31
24
25
26
27
28
29
30
29
30
31
26
27
28
29
30
30
31
Јул ’22 Август ’22 Септембар ’22 Октобар ’22 Новембар ’22 Децембар ’22
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
П
У
С
Ч
П
С
Н
1
2
1
2
3
4
5
6
1
2
3
1
1
2
3
4
5
1
2
3
3
4
5
6
7
8
9
7
8
9
10
11
12
13
4
5
6
7
8
9
10
2
3
4
5
6
7
8
6
7
8
9
10
11
12
4
5
6
7
8
9
10
10
11
12
13
14
15
16
14
15
16
17
18
19
20
11
12
13
14
15
16
17
9
10
11
12
13
14
15
13
14
15
16
17
18
19
11
12
13
14
15
16
17
17
18
19
20
21
22
23
21
22
23
24
25
26
27
18
19
20
21
22
23
24
16
17
18
19
20
21
22
20
21
22
23
24
25
26
18
19
20
21
22
23
24
24
25
26
27
28
29
30
28
29
30
31
25
26
27
28
29
30
23
24
25
26
27
28
29
27
28
29
30
25
26
27
28
29
30
31
31
30
31

ДогађајиУреди


Јануар
Уреди

 
Подела Краљевине СХС на 33 области

7. јануарУреди

  • У Београду 7. и 8. јануара одржана Земаљска конференција представника свих реформистичких синдиката Југославије, којој је присуствовало 65 делегата и на којој су се Главни раднички савез Србије из Београда, Главни раднички савез Босне и Херцеговине из Сарајева, Опћи раднички савет за Хрватску и Славонију из Загреба, Опћи раднички савет за Босну и Херцеговину из Сарајева и Струковна комисија Словенија из Љубљане ујединили у Главни раднички савез Југославије (ГРСЈ). Овом уједињењу претходиле су дуге организационе и идејне припреме и оштра борба између центрумаша и десних социјалиста за првенство и власт у југословенском социјалреформистичком покрету. На Конференцији је усвојена „Резолуција о уједињењу“, која је предвиђала учлањење ГРСЈ у Амстердамску синдикалну интернационалу, као и Привремена правила ГРСЈ. Такође је и изабрано руководство ГРСЈ са средиштем у Београду.[1]

8. јануарУреди

  • У Загребу одржана Оснивачка конференција Међусавезног сндикалног одбора за Хрватску и Славонију, уз учешће 41 делегата — представника организација транспортних и саобраћајних радника и службеника, грађевинских, дрводељских, кожарско-прерађивачких, живежарских, металских, монополских, каванских, шивачко-одјевних и графичких радника. На Конференцији је донесен Правилник и изабран Извршни одбор (1923. је променио назив у Одбор Независних синдиката за Хрватску и Славонију и све до забране његовог деловања 1929. године имао је водећу улогу у организовању радничких акција и штрајкова).[1]

11. јануарУреди

  • У Тузли од 11. новембра до 16. фебруара вођен судски процес против 20 учесника (тужилац је првобитно подигао оптужницу против 350 лица) генералног штрајка рудара познатог као „Хусинска буна“. На овом процесу је Јуро Керошевић (1900) из Хусина, који је био оптужен за убиство жандарама, осуђен на смрт (после капмање, који је предводила илегална КПЈ и великог притиска јавности, 4. децембра смртна казна му је замењена за 20 година затвора). Међу осуђенима на временске казне у овом процесу су били — Осман Ђуловић (1893) из Босанског Петровца, осуђен на 15 месеци тешког затвора; Карло Железник (1880) из Загорја на Сави, осуђен на годину дана тешког затвора; Симо Топаловић (1897), на 15 месеци затвора; Фрањо Марић (1882), из Хусина и Мијо Томић (1892) из Љубаца, на годину дана затвора; Иван Брацун (1882) из Копривнице, код Брежица и Марко Фидлер (1884) из Местиније, код Цеља на десет месеци затвора и др.[1]

25. јануарУреди

Фебруар
Уреди

3. фебруарУреди

  • У Сарајеву покренут лист „Радничко јединство“, орган Међусавезног синдикалног одбора за Босну и Херцеговину. Лист је излазио до 15. јуна 1923. године и до тада је изашао 61 број. Излазио је у тиражу од око 2.000 примерака и поред територије Босне и Херцеговине, лист је растуран и међу радништвом на територији: Славоније, Хрватске, Далмације и Србије. Одговорни уредник листа био је Данило Поњарац, а један од чланова редкције био је и Ђуро Ђаковић.[2]

19. фебруарУреди

28. фебруарУреди

  • Влада Краљевине СХС усвојила „Закон о заштити радника“, који је на снагу ступио 14. јуна исте године. Овим законом регулисана су радничка права (више у корист послодаваца) — радно време, хигијенско-технички услови рада, право синдикалног организовања, избор и деловање радничких повереника и радничких комора и др. У складу са овим законом основане су и Државне берзе рада, које су биле самосталне установе са задатком да регулишу однос између понуде и потражње радне снаге, запошљавају раднике и пружају помоћ незапосленима. Поред месних берзи рада, које су биле основане у свим привредно развијеним местима, основана је и Средишна берза рада, са седиштем у Београду и она је била помоћни орган Министарства социјалне политике.[2]


Март
Уреди

 
Споменик револуционару Алији Алијагићу у Делницама.

8. мартУреди

  • У Загребу извршена смртна казна вешањем над Алијом Алијагићем (1896—1922), чланом КПЈ и организације „Црвена правда“, који је 21. јула 1921. у Делницама убио Милорада Драшковића, министра унутрашњих послова Краљевине СХС и једног од твораца „Обзнане“. Он је истог дана сахрањен на гробљу Мирогој (касније су његови посмртни остаци пренети у село Турију, код Бихаћа), а сахрани је поред његовог брата Мухарема, присуствовао и велики број омладине. Током вечери је дошло до сукоба комуниста-демонстраната који су певајући револуционарне песме протестовали против Алијагићевог убиства и том приликом је ухапшено троје демонстраната.

19. мартУреди

  • У Сплиту одржана Оснивачка конференција Међусавезног синдикалног савеза за Далмацију, на којој је донет Правилник и изабрано руководство.[3]

Април
Уреди

1. априлУреди

  • У Београду отпочео штрајк млинарских и пекарских радника на којем су радници тражили увођење осмочасовног радног времена и повећање надница за 50%. После 17 дана штрајка, послодавци су усвојили тражено рдано време и повећање надница за 20%.[3]

26. априлУреди

Мај
Уреди

1. мајУреди

7. мајУреди

  • У Загребу, у згради Типографског дома одржан Прв конгрес Савеза графичких радника Југославије. Од овог Конгреса је радничка јавност очекивала да се Савез графичара одлучи да ли ће приступити прокомунистичком Међусавезном синдикалном одбору или реформистичком Главном радничком савезу Југославије. Међутим, Савез графичара је на Конгресу донео одлуку о својој неутралности и чланству у стручној интернационали графичара (Савез је током читавог међуратног периода остао неутралан, иако су многе његове подружнице сарађивале са организацијама КПЈ).[4]

14. мајУреди

  • Влада Краљевине СХС усвојила је „Закон о осигурању радника“, који је ступио на снагу 30. маја исте године. Овај Закон био је допуњена „Уредбе о осигурању радника за случај болести и несреће на послу“, која је донета 27. јуна 1921. године. Као допуна ове Уредбе, нашле су се одредбе о осигурању у случају изнемоглости, страости и смрти, с тим што су ове одредбе ступиле на снагу тек у јулу 1925. године. Осигурање радника обављали су Окружни уреди за осигурање радника, којима је руководио Средишни уред за осигурање радника у Загребу (рудари и железничари су били посебно осигурани).[4]

29. мајУреди

  • На Загребачком свеучилишту, група либералних студената и група студената комуниста основале Галилејев клуб „Ипак се окреће“ (итал. Eppur is muove). Овај клуб, који се у основи бавио проблемима социологије, је временом постао замена за „Обзнаном“ распуштени Клуб студената комуниста и легално се бавио пропагирањем ставова КПЈ и СКОЈ-а међу студентском и радничком омладином. Почетком 1923. године је био забрањен од полиције, али је убрзо потом основан нови студентски клуб — Клуб студената марксиста, који је био иста организација само са новим називом и мало другачијим друштвеним правилима. Овај нови студентски клуб постојао је све до увођења „шестојануарске диктатуре“, 1929. године.[4]


Јун
Уреди

15. јунУреди

19. јунУреди

  • У Софији, од 19. до 21. јуна, одржан Оснивачки конгрес Балканске комунистичке омладинске федерације, којој су присуствовали делегати омладинских организација само две балканске комунистичке партије — КП Румуније (Савез комунистичке омладине) и КП Бугарске (Бугарски комунистички омладински савез). На Конгресу нису учествовали представници омладинских организација КП Грчке (омладинска организација формирана је тек у новембру) и КП Југославије (СКОЈ се налазио у веома тешком стању после доношења „Обзнане“). У име Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) Конгресу је присуствовао делегат КПЈ, који се у Софији налазио на Четвртој конференцији Балканске комунистичке федерације.[4]

Јул
Уреди

3. јулУреди

5. јулУреди

  • У Сарајеву, од 5. до 8. јула, пред Окружним судом, вођен судски процес против Ђуре Ђаковића, бившег народног посланика са листе КПЈ. Он је по Закону о заштити државе, осуђен на десет месеци затвора, због комунистичке агитацију у периоду после доношења „Обзнане“, дељења летака комунистичког садржаја и илегалног прелажења границе приликом путовања у Москву.[6]

9. јулУреди

  • У Београду, у башти хотела „Таково“ одржан је, на позив Међусавезног синдикалног одбора, велики протестни митинг на којем је осуђено насиље полиције над радницима, прогон и гажење радничких права и тражена амнестија за осуђене рударске раднике на челу са Јуром Керошевићем.[6]


Август
Уреди

4. августУреди

  • У Београду отпочео штрајк 456 радника Бродарске радионице. Борба мирним путем, ових радника за повећање зарада отпочела је у јуну, али пошто нису наишли на разумевање својих послодаваца одлучили су се на штрајк. После седам дана штрајка успели су да остваре повећање надница и додатка на скупоћу.[7]

20. августУреди

  • У Љубљани, од 20. до 23. августа, одржана Прва земаљска конференција Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), којој је присуствовало 17 делегата и један представник Извршног одбора КПЈ. На Конференцији је донета одлука да се активније ради на обнови скојевских организација и да се што више ради на легализацији ових организација. Ова Конференција је имала велики значај на изградњу илегалних скојевских организација, као и легалних просветно-борбених организација. Легализован је лист „Млади радник“. Такође, на Конференцији је усвојена сугестија Комунистичке омладинске интернационале да се спроводи тактика јединственог фронта са другим радничким и левичарским организацијама. На Конференцији је био потврђен избор Драгољуба Милановића за секретара Централне управе СКОЈ-а, кога је Централно партијско веће КПЈ децембра 1921. именовало на ову функцију. После ове конференције Централна управа СКОЈ-а је почела да ради на остваривању новог курса и проналажењу нових форми легалног рада. Због значаја ове Конференције, она се често назива и као „Љубљански конгрес СКОЈ-а”.[8][7]

23. августУреди

  • Основан Савез радничке омладине Југославије (СРОЈ) који је био легална организација СКОЈ-а и који је кроз форму културне, просветне, спортске и друге активности утицао на васпитавање омладине у револуционарном духу. Одлука о основању СРОЈ-а донета је на Првој конференцији СКОЈ-а и потом је Акциони одбор за оснивање СРОЈ-а упутио позив свим члановима СКОЈ-а да у свом месту оснују месне организације СРОЈ-а. До краја 1922. године формирани су месни одбори у Београду, Ваљеву, Шапцу, Крушевцу, Чачку, Нишу и Славонском Броду, а у СРОЈ је ушао Савез младих радника у Босни, који је имао одборе у Сарајеву, Зеници и Дервенти, као и организација „Искра“ у Словенији.[7]

Септембар
Уреди

3. септембарУреди

  • У Београду на основу одлуке донете на Првој конференцији СКОЈ-а покренут лист „Млади радник“. Он је најпре био додатак листа „Организовани радник“, а од 5. октобра је почео да излази као засебан месечни лист који је био орган Савеза радничке омладине Југославије. Лист је излазио до фебруара 1924. године.[7]

11. септембарУреди

  • У Параћину, од 11. до 14. септембра, у Првој српској фабрици стакла избио штрајк свих запослених, у коме је тражено очување раније договорених плата и услова рада.[7]

17. септембарУреди

  • У Београду покренут дневни лист „Раднички дневник“ (до 15. октобра је излазио под називом „Београдски дневник“). Овај лист су у септембру у име Централног извршног одбора КПЈ купили Моша Пијаде и Рајко Јовановић. Задатак листа је био да код радника популише идеју стварања легалне партије, преко које би могла да делује илегална КПЈ. Лист су уређивали Триша Кацлеровић, Милорад Барајевић, Моша Пијаде и Рајко Јовановић. Због честих полицијских забрана, које су му наносиле велике финансијске губитке лист је обустављен 19. новембра.[7]

19. септембарУреди

23. септембарУреди

  • У Марибору ухапшен Сима Марковић, члан Централног партијског већа КПЈ и бивши народни посланик. Он је био ухапшен у возу, приликом преласка аустријско-југословенске границе, са лажним пасошем. Марковић је почетком 1921. године отишао у Совјетски Савеза, а потом је живео у Бечу. Био један од оптужених на Видовданском процесу (одржан током јануара и фебруара), а суђено му је у децембра, када је био осуђен на две године (као и остали народни посланици КПЈ, који су били суђени на „Видовданском процесу“).

30. септембарУреди

  • У Београду Министарство правде обавестило Врховни суд да је Министарски савет Краљевине СХС сагласан са извршењем смртне казне вешањем над осуђеним рударом Јуром Керошевићем, који је осуђен на смрт 16. фебруара у Тузли (због притиска јавности није дошло до извршења ове смртне казне, а казна му је 4. децембра преиначена у 20 година затвора).


Октобар
Уреди

1. октобарУреди

  • У Београду у башти хотела „Таково“ одржан велики збор радника и сиротиње против скупоће. Скуп су сазвали Међусавезни синдикални одбор Југославије, Удружење ратних инвалида, Савез банкарских, трговинских и индустријских чиновника, Удружење кирајџија и београдска подружница Савеза графичара. На збору усвојена Резолуција против скупоће и осуђен је Главни раднички савез Југославије због одбијања да учествује у заједничкој акцији.[9]

23. октобарУреди

  • У Љубљани почео да излази лист „Струковна борба“ (словен. Strokovna borba), орган Независних синдиката. Лист је излазио до 17. јуна 1924. године, а уређивали су га Иван Базник и Хинко Павлич.[9]

24. октобарУреди

  • У Београду у хали хотела „Славија“ одржан протестни збор против потврде смртне казне рудару Јури Керошевићу. Протест је организовао Међусавезни синдикални одбор, који је своје делегације послао код председника Владе Николе Пашића и министра правде Лазара Марковића са протестом против изрицања смртне казне, али су ови одбили да их приме. Истог дана одржан је и скуп београдских студената који је захтевао да се смртна казна Ђури Керошевићу замени временском.[9]

26. октобарУреди

  • У Љубљани основан Савез радног народа, који је био коалиција — комуниста, социјалистичке фракције око листа „Зора“ и Радничког свеза, који је био огранак Словеначке народне странке. Настао је пред општинске изборе 3. децембра. Чланице Савеза су се споразумела око заједничког комуналног програма, који су предложили комунисти, али су властима постављени захтеви за свестраним самоодлучивањем народа, борбом против Закона о заштити државе и др. Савез је победио на локалним изборима и освојио половину свих одборника у љубљанском општинском већу. Постојао је све до децембра 1923. године, када је група комунистичких одборника формирала свој клуб НДСЈ (Независна радничка партија Југославије). Политика Савеза радног народа је у суштини била слична каснијој политици народног фронта.[9]

29. октобарУреди

  • У Београду одржана Скупштина радничке уметничке рупе „Абрашевић“ на којој је одлучено да се успостави боља сарадња са Међусиндикалним синдикалним одбором.[9]
  • У Београду одржан протест око 3.000 инвалида због нехата власти према решавању њиховог инвалидског питања.[9]

Новембар
Уреди

5. новембарУреди

  • У Москви (Руска СФСР), од 5. новембра до 5. децембра, одржан Четврти конгрес Комунистичке интернационале (Коминтерне). На Конгресу је усвојена теза о „Јединственом фронту радничке класе“, коју је прво била донета на Пленуму у децембру 1921. године. Ова теза је предвиђала укуључивање ширих слојева друштва, посебно сељака у фронт радничке класе. Такође на Конгресу је донет предлог да се из комунистичких партија искључе представници малограђанско-интелектуалних и масонских организација. Током Конгреса образована је и посебна комисија која је дискутовала о сукобима у КПЈ и саопштила да је већина спорова настала на основу личних сукоба, због чега је осудила и леву и десну фракцију. У току Конгреса, 30. новембра, упућен је позив пролетаријату свих земаља да подржи борбу југословенског пролетаријата за помиловање рудара Јуре Керошевића, који је био осуђен на смртну казну.[10]

6. новембарУреди

  • У Београду Акциони одбор студената Београдског универзитета одржао протестни збор, ком је присуствовало око 500 студената. На протесту је осуђен незаконит поступак ректора овог Универзитета Богдана Гавриловића, који је 5. новембра забранио одржавање протестног збора студента против осуде на смрт рудара Јуре Керошевића и донета одлука о дводневном протестном штрајку студената. Са истим циљем — протест против смртне казне рудару Јури Керошевићу, током новембра су одржани протести у Чачку, Крушевцу, Пироту и другим местима.[10]

19. новембарУреди

26. новембарУреди

  • У Београду КПЈ покренула недељни лист „Радник“, који је од марта 1923. године био орган Независне радничке партије Југославије (НРПЈ). Одиграо је значајну улогу током оснивања НРПЈ, а касније је повремено излазио и више пута недељно. После забране рада НРПЈ, јула 1924. године је био привремено обустављен. Обновљен је у августу исте године, али у Земуну. Дефинитивно је престао да излази октобра 1924. године, после изадтих 142 броја. У листу су сарађивали и били „званични“ уредници - Мехемд Жуњић, Лазар Јанчић, Фрањо Ранцигер, Гавра Предојевић, Драгутин Рајковић и Пера Марковић. Незванични илегални уредници овог листа били су Моша Пијаде, од оснивања до маја 1923; Василије Срзентић, од маја до јануара 1924. и Коста Новаковић, од јануара 1924. до гашења листа.[10]

Децембар
Уреди

2. децембарУреди

  • У Београду, на Позоришном тргу (данас Трг Републике) одржан протестни збор око 3.000 ратних инвалида на коме су захтевали побољшање свог материјалног и социјалног положаја.

4. децембарУреди

10. децембарУреди

  • На Београдском универзитету одржан збор поводом одласка делегата на Свесловенски студентски конгрес у Прагу. Током збора је дошло до туче између студената марксиста и националиста.

12. децембарУреди

  • У Београду Варошки суд осудио на две године затвора Симу Марковића, члана Централног партијског већа КПЈ и бившег народног посланика (суђено му је накнадно, пошто је био одсутан у време одржавања „Видовданског процеса“, одржаном у јануару, на коме је осуђена већина високих функционера и народних посланика КПЈ). Марковић је био ухапшен у септембру у Марибору, при покушају да илегално уђе у земљу са лажним пасошем.

16. децембарУреди

18. децембарУреди

  • У Славонском Броду радници Фабрике вагона отпочели штрајк, јер је пословодство фабрике на њихове захтеве за бољим условима реаговало отпуштањем 750 радника. Штрајк је трајао до 31. јануара 1923. године, када је несуспешно завршен. Штрајкачке редове су доста ослабили социјалисти, који су били чланови продржавног Главног радничког савеза.[10]

22. децембарУреди

30. децембарУреди


РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Преглед Историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Институт за изучавање радничког покрета. 1963. ISBN. 
  • 50 година Савеза комуниста Југославије. Београд: НИП „Борба”. 1969. ISBN. 
  • Десет конгреса — од Првог до Десетог конгреса СКЈ 1919—1974. Београд: „Привредни преглед”. 1974. ISBN. 
  • Хронологија револуционарне делатности Јосипа Броза Тита. Београд: НИП „Експорт прес”. 1978. ISBN. 
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том I. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980. ISBN. 
  • Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар „Комунист”. 1985. ISBN.