У Београду типографски радници Државне штампарије ступили у штрајк захтевајући повољније услове рада (према досадашњим истраживањима ово је био први раднички штрајк у Србији).[1]
Национални револуционарни покрети, који су отпочели устанком у Италији, пренели су се на неколико земаља Европе — Француску, Немачку и Аустроугарка. Иако су ове револуције у основи биле буржоаско-демократског типа, у неким земљама је у њима учествовао и раднички покрет. После ових револуција, код јужнословенских народа долази до јачања идеје о стварању заједничке јужнословенске државе.
У Лондону основано Међународно удружење радника — прва међународна револуционарна организација пролетаријата позната и под називом Прва интернационала. Ово удружење постојало је до 1876. и имало је великог утицаја на јужнословенске народе, где се под његовим утицајем јављају први социјалисти, покрећу се први социјалистички листови и преводи марксистичке литературе.[1]
У Марибору основано Радничко образовно друштво (прво у Словенији). Ово друштво је било под утицајем из радничког друштва из Граца и било је социјалдемократски оријентисано.[2]
У Будимпешти покренут недељни лист „Типографија“, гласило типографских радника. У листу су сарађивали и типографски радници са територије Војводине. Под утицајем овог часописа и у Војводини су се почели организовати штампарски радници.[3]
У Ријеци радници ковачких, постоларских и столарских радионица ступили у штрајк. Штрајкачи су тражили да им се смањи радно време (које је тада трајало 13 часова) и Градском већу су упутили захтев да посредује између радника и послодаваца.[3]
У Будимпешти основана „Општа радничко-болесничка и инвалидска каса“ која је деловала у оквир Општег радничког друштва са циљем да на основу узајамности пружи помоћ својим члановима у случају болести или инвалидитета. У почетку чланови су били само радници из Будимпеште, а од 1874. се отварају испоставе и у Белој Цркви, Вршцу, Панчеву, Великом Бечкереку (данас Зрењанин), Великој Кикинди, Суботици и др.[3]
У Загребу одржана скупштина типографских радника на којој је основано „Типографичко друштво за међусобно подупирање и наображење“, која је обухватала све графичке раднике у Хрватској и Славонији.[4]
У Осијеку кројачки помоћници ступили су у штрајк тражећи повећање зараде и ограничење радног времена на 10 сати. Због претње полиције, део штрајкача се после три дана вратио на посао, услед чега је штрајк пропао.[4]
У Београду на радничком збору донета одлука о оснивању Општег радничког друштва. Тада су била усвојена и правила друштва, која власти нису хтеле да потврде.[4]
У току француско-пруског рата у Паризу избила побуна радника у којој је град ослобођен и створена „Париска комуна“. Ова краткотрајна држава била је прва „радничка држава“ на свету у којој је спроведен низ друштвених реформи која су касније имале доста утицаја на даљи ток развитка социјалистичке идеологије. Снаге одане француској влади, уз пруску помоћ, су успеле да угуше револуцију. У току тзв „крваве недеље“ од 21. до 28. маја убијено је преко 30.000 Парижана.[4]
У Љубљану дошао Јохан Мост, један од вођа аустријског радничког покрета. Он је требало да одржи говор на радничком збору, али су власти тај скуп забраниле.[4]
У Марибору одржан раднички збор на ком је говорио Јохан Мост. Мариборско образовно радничко друштво се тада, после поделе у аустријском радничком покрету (на умерене и радикале) нашло у рукама радикалне струје, коју је предводио Мост.[4]
У Београду објављен огледни број листа Раденик — првог социјалистичког листа у Србији и на Балкану. Лист је редовно почео излазити 13. јуна (1. јуна по с.к.) исте године, као гласило социјалистичке групе Светозара Марковића. Због оштре критике власти, лист је забрањен 29. маја (17. маја по с.к.) 1872. године.[5]
У Загребу избио штрајк столара. Полиција је у циљу заустављања штрајка најпре ухапсила вође штрајка, а потом су следећег ухапшени и остали штрајкачи. Убрзо су сви пуштени на слободу.[5]
У Вршцу основано Вршачко опште радничко друштво чији је циљ био стручно и културно образовање радника, као и одржавање слободних конференција и других активности. Због политичких говора, који су били чести на радничким зборовима, друштво је 1875. године било забрањено.[5]
У Љубљани избио штрајк радница фабрике бомбона и слаткиша. Уз помоћ полиције, штрајк је био угушен, а две раднице, које су биле организаторке штрајка, су отпуштене.[5]
У Загребу избио штрајк типографских радника, који је окончан 21. јануара. У току штрајка Градско поглаварство је забранило рад Типографског друштва и запленило његову имовину. Типографи су потом примали новачну помоћ од типографских друштава из Беча, Новог Места, Граца, Прага, Брна, Пеште и Печуја.[5]
У Загребу одржана Оснивачка скупштина Загребачког радничког друштва. Скупштина, којој је присуствовало око 200 радника, усвојила је правила друштва, која су била одобрена од Земаљске владе.[6]
У Земуну покренут први социјалистички педагошки часопис Учитељ. Овај први број је изашао под уредништвом Мите Нешковића. Други број под уредништвом Николе Брашована штампан је у Вршцу. Генерална команда у Загребу је 18. јануара 1874. донела одлуку о забрани часописа.[6]
У Загребу изашао први број листа Раднички пријатељ. Оснивачи листа су били загребачки социјалисти, а циљ листа је био политичко образовање радничког сталежа и ширење друштвеног живота. Лист је излазио два пута месечно, пола на хрватском, а пола на немачком језику. Последњи број листа изашао је 25. априла 1875. године.[6]
У Загребу Земаљска влада одобрила правила „Друштва тискарах и словарах у Хрватској, Славонији и Далмацији“, чиме је ово друштво проширило своје деловање на целу Хравтску и истовремено постало претеча Савеза струковних организација типографа.[6]
У Београду објављен први број теоријског, књижевног и научног часописа Рад. Лист је био покренула социјалистичка група Светозара Марковића и излазио је до 5. априла 1875. (5. јуна по с.к.).[6]
У Загребу Загребачко радничко друштво, користећи нови „Закон о слободи састајања“, организовало прву јавну радничку скупштину у просторијама градске пиваре на којој је присуствовало око 300 радница.[6]
У Београду Влада Кнежевине Србије потврдила правила Дружине типографских радника. Ово друштво је у почетку имало само просветно-потпорни карактер, а од 1896. дефинитивно је прерасло у синдикалну организацију.[7]
У Крагујевцу одржане демонстрације радника и следбеника Светозара Марковића. Ове демонстрације познате су у историографији као „Црвено барјаче“ — у Крагујевцу су на општинским изборима 13. новембра1875. (1. новембар по с.к.) победили социјалисти, а власти су да би спречили предају општинске власти социјалистима за 27. фебруар (15. фебруар по с.к.) сазвале збор грађана, у нади да ће на њему дођи до изражавања неповерења грађана према социјалистима. Заказани збор, је уз масовно учешће радника изгласао поверење општинском одбору. Ова победа обележена је масовним радничким демонстрацијама. Поворка демонстраната, на челу са црвеном заставом, на којој је била исписана реч „Самоуправа“ и уз звуке „Марсељезе“ продефиловала је централним крагујевачким улицама.[7]
Започела аустроугарска окупација Босне и Херцеговине. Током уласка аустријске војске у Босну и Херцеговину у многим местима су јој Турци, упркос забране султана, пружали отпор (окупација је трајала до 1908. када је извршена анексија).
1842. 
