Отворите главни мени

Хуан Карлос I од Бурбона (шп. Juan Carlos Alfonso Víctor María de Borbón y Borbón-Dos Sicilias; Рим, 5. јануар 1938) је бивши шпански краљ који је после смрти диктатора Франсиска Франка (20. новембра 1975.) имао пресудну улогу у успостављању демократског поретка у Шпанији. Био је проглашен за краља 1975. године, након Франкове смрти, а касније је био признат за краља и симбол националног јединства као и легитимног наследника историјске династије, у складу са Уставом који је потврђен на народном референдуму 6. децембра 1978. године, а ступио на снагу 27. децембра исте године. Током Франкове болести, вршио је дужност шефа државе.
Дана 2. јуна 2014. године најавио је абдикацију у корист сина Фелипеа после 39 година владавине. Повукао се из јавног живота 2019. године.[1]

Хуан Карлос I
Busto de Juan Carlos I de España (2009).jpg
Хуан Карлос I
Пуно имеХуан Карлос Алфонсо Виктор Марија од Бурбона и Бурбона — Две Сицилије
Датум рођења(1938-01-05)5. јануар 1938.(81 год.)
Место рођењаРим
 Краљевина Италија
ДинастијаGrand Royal Coat of Arms of France.svg Бурбони
ОтацХуан
МајкаМарија де лас Мерседес од Борбона и Орлеана
СупружникСофија од Грчке
ПотомствоЕлена од Бурбона и Грчке, Кристина од Бурбона и Грчке, Филип VI од Шпаније
Краљ Шпаније
Период22. новембар 1975. — 19. јун 2014.
ПретходникФрансиско Франко (Шеф државе)
Алфонсо XIII
НаследникФилип VI
ПотписJuan Carlos I of Spain Signature.svg
Royal Monogram of Juan Carlos I of Spain.svg
Монограм шпанског краља Хуана Карлоса Првог
Coat of Arms of Juan Carlos I of Spain.svg
Грб шпанског краља Хуана Карлоса Првог

Садржај

Младост и добијање титуле Принца од АстуријеУреди

 
Хуан Карлос, 1971. године

Хуан Карлос је унук Алфонса XIII и син Дон Хуана од Борбона и Батенберга (шп. Don Juan de Borbón y Battenberg) и Марије де лас Мерседес од Борбона и Орлеана (шп. Doña María de las Mercedes de Borbón y Orleans), принцезе две Сицилије, будућих грофова од Барселоне[2]. Краљ је рођен у Риму, у току изгнанства краљевске породице која није живела у Шпанији од проглашења друге Републике 1931. године[3]. Крстио га је кардинал секретар Ватикана, монсињор Еугенио Пачели, будући папа Пије XII[2]. Када је Хуан Карлос имао три године, његов отац, дон Хуан, постао је шеф краљевске куће након што се свргнути краљ, Алфонсо XIII, одрекао својих династичких права непосредно пред своју смрт[2].

Краљевска породица је живела прво у Риму, а затим у Лозани у Швајцарској да би се коначно 1946. након завршетка Другог светског рата трајно настанили у Есторилу, у Португалији[2]. Принц Хуан је имао велику жељу да његов син стекне образовање у Шпанији, па је због тога у једном сусрету са генералом Франком успео да постигне дозволу диктатора да Хуан Карлос отпочне школовање у Шпанији. Године 1945. принц Хуан је објавио проглас под називом Манифест из Лозане у ком оштро критикује Франков режим. То је био разлог што је Франко, уместо дон Хуана, прогласио Хуана Карлоса својим наследником након што је прокламовао Закон о наслеђу на месту шефа државе, који је Шпанију дефинисао као краљевство које је било тренутно без краља, и у ком је шеф државе, то јест он, Франсиско Франко био де факто регент[2].

Хуан Карлос је у Шпанију стигао са 10 година и отпочео школовање у Мадриду и Сан Себастијану у школи „Сан Исидро“ коју је завршио 1954, да би касније школовање наставио на Војној академији у Сарагоси (1955—1957), Поморској школи у Понтеведри (1957—1958) и Ваздухопловној академији Сан Хавијер у Мурсији (1958—1959). Школовање младог принца је надгледао генерал Карлос Мартинез де Кампос и Серано, војвода од Тореа (шп. Carlos Martínez de Campos y Serrano, duque de la Torre), према директном Франковом налогу[2][3].

Године 1956. у Есторилу трагично је погинуо млађи брат Хуана Карлоса погођен залуталим метком из пиштоља који је према званичном саопштењу краљевске куће, чистио Хуан Карлос, који је тад био на одсуству[2][3].

Године 1961. дипломирао је међународно право и економију на Универзитету Комплутенсе у Мадриду, а 14. маја 1962. године у Атини склопио је брак са грчком принцезом, Софијом Олденберг и Гелф (шп. Sofía Oldenburg y Guelph)[2]. Након свадбеног путовања, пар се настанио у мадридској палати Зарзуела у којој и данас живи краљевска породица.

Дана 22. јула 1969. године Кортеси су прогласили Хуана Карлоса Франковим наследником на месту шефа државе у звању краља и са привременом титулом принца Шпаније. Следећег дана Хуан Карлос је положио заклетву на верност шефу државе, тј. диктатору Франку, и добио је чинове бригадног генерала пешадије и ваздухопловства, као и контраадмирал морнарице[2].

Дана 15. јуна 1971. године био је проглашен замеником шефа државе у случају болести или одсуства. Франко је постављање Хуана Карлоса на место шефа државе објанио као „успостављање“ а не као „рестаурацију“ бурбонске монархије, јер је сматрао да ће после његове смрти Хуан Карлос наставити политичко-правну шему режима који је успостављен војним пучем од 18. јула 1936. Да би јасно раздвојио франкистичку монархију од либералне, Франко је Хуану Карлосу доделио титулу принца Шпаније уместо традиционалне титуле принца од Астурије коју су носили а и дан данас носе наследници шпанског престола[2].

Овај период је био најтежи период у животу Хуана Карлоса. С једне стране, демократска опозиција у Шпанији, којој су припадале и присталице његовог оца, презрела га је јер га је сматрала Франковом марионетом, а с друге стране је навукао мржњу најтврђе линије франкиста који су сумњали (и не без разлога) да млади принц гаји тајне планове за рестаурацију либералне монархије. Како би поткопала углед Хуана Карлоса, екстремна десница је почела да подржава принчевог брата од стрица, Алфонса од Бурбона и Дампијеа, који је уједно био и муж Франкове унуке, Марије дел Кармен Мартинез Бордиу[2].

ВладавинаУреди

Франко је именовао Хуана Карлоса као свог наследника на месту шефа државе. Ту функцију Хуан Карлос је вршио привремено у два наврата, због Франкове болести, између 19. јула и 2. септембра 1974. и од 30. октобра до 20. новембра 1975. године[2]. Након Франкове смрти (20. новембра 1975), положио је заклетву да ће поштовати Принципе народног покрета, којима се гарантовало одржање политичког система које је успоставио Франко. Међутим, он је искористио те законе како би промовисао референдум о политичкој реформи на ком се 94 % гласача изјаснило за политичке реформе, чиме је отпочео процес Шпанске транзиције ка демократији. Шпански кортеси су га прогласили краљем Шпаније као Хуана Карлоса I од Шпаније, 22. новембра 1975. године[3], а на престо је ступио 27. новембра исте године[2]. Дана 14. маја 1977. Хуан Карлосов отац, гроф од Барселоне, пренео је на свог сина династичка права и управу над Краљевском кућом, након што се Хуан Карлос обавезао да ће поново успоставити демократију у Шпанији[2]. На тај начин је поново успостављена историјска краљевска династија у Шпанији, а Хуан Карлосово најмлађе дете, Фелипе, 1. новембра 1977. постао је наследник круне и носилац титуле принца од Астурије, према закону из 1830. године по ком традиционално право на наслеђе престола има мушко дете иако има старије пунолетне сестре.

Таком његове владавине, проглашен је нови шпански Устав који дефинише краљеве функције, и према ком је Шпанија парламентарна монархија са западноевропским моделом скупштине. Устав је одобрен референдумом од 6. децембра 1978. године, а који је краљ одобрио 27. децембра исте године.

Један од најтежих момената с којима се суочио краљ Хуан Карлос био је неуспели покушај војног пуча 23. фебруара 1981. године, познат као „23-Ф“. Тог дана, током проглашења кандидата за место председника владе, Леополда Калва Сотела, цивилна гарда (шпанска жандармерија) упала је у скупштину и заузела је под вођством потпуковника Антонија Техера (шп. Antonio Tejero). У исто време, у Валенсији, генерал-пуковник Хајме Миланс дел Боск (шп. Jaime Milans del Bosch) извео је тенкове на улицу, а било је и других инцидената, као заузимање студија шпанске ТВЕ у месту крај Мадрида, Прадо дел Реј.

Иако су се пучисти јасно изјашњавали да све што раде раде у име краља, краљ се појавио на телевизији и јасно се оградио од превратника, што је веома подигло углед самог краља међу оним политичким секторима који су до тада сумњичаво гледали на монархију као вид владавине. Сантијаго Кариљо, тадашњи генерални секретар Комунистичке партије Шпаније, следећег дана је изјавио: „Данас смо сви монархисти!“ Након овог инцидента, монархија се коначно консолидовала у Шпанији.


Председници владе Шпаније у току владавине Хуана Карлоса IУреди

  1. Карлос Аријас Наваро (шп. Carlos Arias Navarro; 1974—1976)
  2. Адолфо Суарез (шп. Adolfo Suárez González; 1976—1981)
  3. Леополдо Калво-Сотело (шп. Leopoldo Calvo-Sotelo y Bustelo; 1981—1982):
  4. Фелипе Гонзалез шп. Felipe González Márquez; 1982—1996)
  5. Хосе Марија Аснар (шп. José María Aznar López; 1996—2004):
  6. Хосе Луис Родригез Запатеро (шп. José Luis Rodríguez Zapatero; 2004-2011)
  7. Маријано Рахој Бреј (шп. Mariano Rajoy Brey; од 2011. до данас)

ТитулеУреди

Краљ Хуан Карлос I је директни потомак многих познатих европских владара из различитих земаља, као на пример цара Светог римског царства, Карла V, француског краља Луја XIV и краљице Уједињеног Краљевства, Викторије.

Садашњи Устав Шпаније помиње монархију као „Круну Шпаније“ (шп. Corona de España), а уставна титула монарха је „краљ/краљица Шпаније“ (шп. rey/reina de España). Међутим, Устав такође дозвољава употребу других, историјских титула које припадају шпанској монархији, али не спецификује које. Супротно уобичајеном мишљењу, дуга листа титула која садржи преко 20 краљевстава и других ентитета није у званичној употреби нити се користи у шпанској дипломатији. Заправо, никад није ни била у употреби у овој форми, с обзиром да реч „Шпанија“ никад није била део те листе пре франкистичког периода када је та листа била у званичној употреби.

Шпанија, која се није помињала међу титулама више од три века, симболизована је дугом листом која је почињала „Краљ Кастиље, Леона, Арагона...". Овај феудални стил је последњи пут званично употребљен 1936. године именовањем титула Изабеле II од Шпаније пре него што је постала уставни монарх.

Списак титула:

  1. Краљ Шпаније, Кастиље, Леона, Арагона, две Сицилије (односи се на Напуљ и Сицилију), Јерусалима, Наваре, Гранаде, Толеда, Валенсије, Галиције, Мајорке, Севиље, Сардиније, Кордобе, Корсеге, Мурсије, Менорке, Хаена, Алгарвеса, Алжира, Гибралтара, Канарских острва, Источних и Западних Индија, острва и копна океана.
  2. Надвојвода од Аустрије
  3. Војвода од Бургундије, Брабантеа, Милана, Атине и Неопатрије.
  4. Гроф од Хабзбурга, Фландрије, Тирола, Русијона и Барселоне.
  5. итд.[4]

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Алфонсо XIII од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Хуан од Бурбона и Батенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Викторија Еухенија од Батенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Хуан Карлос I од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Карлос од Бурбона-Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Мерседес од Бурбона-Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Лујза од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Франсиско де Асис од Борбона
 
 
 
 
 
 
 
8. Алфонсо XII од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Изабела II од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
4. Алфонсо XIII од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Карл Фердинанд, надвојвода од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија Кристина од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Елизабета Франсиска, надвојвоткиња од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
2. Принц Хуан, гроф од Барселоне
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Принц Александар фон Хесен-Дармштат
 
 
 
 
 
 
 
10. Принц Хајнрих од Батенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Јулија фон Хауке
 
 
 
 
 
 
 
5. Викторија Еугенија од Батенберга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Алберт фон Сакс-Кобург и Гота
 
 
 
 
 
 
 
11. Принцеза Беатриз од Велике Британије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Викторија од Велике Британије
 
 
 
 
 
 
 
1. Хуан Карлос I од Шпаније
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Фернандо II од Бурбона
 
 
 
 
 
 
 
12. Принц Алфонсо, гроф од Касерте
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Марија Тереза од Хабзбурга и Лотариније
 
 
 
 
 
 
 
6. Принц Карлос од Бурбона и Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Принц Франсиско, гроф од Трапанија
 
 
 
 
 
 
 
13. Принцеза Антоњета од Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Надвојвоткиња Марија Изабела од Аустрије
 
 
 
 
 
 
 
3. Марија Мерседес од Бурбона и Две Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Фердинанд Филип од Бурбона, гроф Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
14. Принц Филип, гроф од Париза
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Грофица Хелена од Мекленбурга-Шверина
 
 
 
 
 
 
 
7. Принцеза Лиуза од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Антоан, војвода од Монпенсјеа
 
 
 
 
 
 
 
15. Принцеза Марија Изабела од Орлеана
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Принцеза Луиса Фернанда од Шпаније
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

  1. ^ Краљ срцеломац повлачи се из јавног живота („Вечерње новости”, 16. јун 2019)
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 Fundación CIDOB. Biografía de don Juan Carlos I, Приступљено 8. 4. 2013. Архивирано на сајту Wayback Machine (март 7, 2008) (на језику: енглески)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Званичан сајт Шпанске краљевске куће. Биографија Хуана Карлоса I, Приступљено 8. 4. 2013. Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 10, 2012) (на језику: енглески)
  4. ^ Овде су наведене само најважније титуле. Остале титуле су:
    Краљ Мађарске, Далмације и Хрватске
    Војвода од Лимбурга, Лотарингије, Луксембурга, Хелдерланда, Штајерске, Крањске, Корушке и Виртемберга
    Landgrave de Alsacia
    Príncipe de Suabia
    Conde de Artois, Borgoña Palatinado, Hainaut, Namur, Gorizia, Ferrete y Kyburgo
    Marqués de Oristán y Gociano
    Margrave del Sacro Imperio Romano y Burgau
    Señor de Salins, Malinas, la Marca Eslovena, Pordenone y Trípoli.

Види јошУреди

Спољашње везеУреди