Хуан де Виљануева

Хуан Антонио де Виљануева и де Монтес (шп. Juan Antonio de Villanueva y de Montes; Мадрид, 15. септембар 1739–Мадрид, 22. август 1811) је шпански архитекта, најпознатији као представник шпанског неокласицизма у архитектури.

Хуан де Виљануева
Francisco de Goya - Retrato de Juan de Villanueva - Google Art Project.jpg
Датум рођења1739-09-15
Датум смрти1811-08-22
Занимањеархитекта

ЖивотУреди

Хуан Антонио је био други син вајара Хуана Виљануеве и Барбалеса, (Juan Villanueva y Barbales) и Анхеле де Монтес и Гонсалес (Ángela de Montes y González). Старији брат Дијего де Виљануева (Diego de Villanueva) му је такође био архитекта и у првим годинама стваралаштва му је био учитељ.[1] Са само једанаест година, Хуан је започео школовање у Краљевској академији ликовних уметности у Сан Фернанду (Real Academia de Bellas Artes de San Fernando). Током студија добио је неколико награда, дизајнирао је градско веће Бадајоса, и планирао реформу манастира "Las Descalzas Reales". 1758. године, отпутовао је у Италију у Краљевску академију ликовних уметности да би завршио своје школовање вративши се 1765. у Шпанију. Биографски детаљи овог путовања током којег одлази у Рим, Напуљ, Парму и Еркулано, углавном су непознати. На овом путовању настају његови бројни цртежи. 1764. објавиће Órdenes de Vignola.

Годину дана касније, отпутовао је у Кордобу и Гранаду, заједно са Хосеом де Ермосиљом (José de Hermosilla) и Хуаном Педром Амалом (Juan Pedro Amal) како би нацртао „арапске старине" (цртежи овог путовања су објављени 1804. године).

Именован је за заслужног академика Академије у Сан Фернанду. Краљ Карлос III именовао га је „архитектом принца и племића". Од тада је радио искључиво за краљевски двор. Од 1781. био је задужен на замку Ескоријал. Краљ Карлос IV дао му је титулу старијег мајстора, која је познатија као „старији архитекта".[2]

СтилУреди

Његов озбиљан стил јасних пропорција представља мешавину Ерериног стила и неокласицизма. Заправо се сматра да су његови највећи узори Хуан Баутиста де Толедо (Juan Bautista de Toledo) и Хуан де Ерера (Juan de Herrera).

1771. саградио је Кућу кнежевића (Casa de Infantes) у Арањуесу; 1772. Малу кућу Ариба (Casita de Arriba), са организацијом попут оне у палати и наглашеном пластичношћу у изгледу приступне терасе, за потребе кнежевића Дон Габријела, у оквиру замка Ескоријал.

1768. постављен је за архитекту херонимске заједнице монаха из манастира Ескоријал, где је као задатак имао довршавање једног улаза. Његово прво веће дело, Кућа кнежевића и краљице (La Casa de los Infantes i de la Reina), које се налази поред северне фасаде манастира, започето је 1769. Шеснаест година касније, 1785. дизајнирао је Трећу занатску кућу (La Tercera Casa de los Oficios), у којој се строго држао стила Хуана де Ерере, аутора Прве и Друге куће заната (La Primera y Segunda Casa de los Oficios) из 1587. године.

Међутим, његово ремек-дело је зграда кабинета за природну историју, данас Музеј Прадо, која је преименована у Музеј уметности 1814. године, и једна је од најлепших грађевина шпанског неокласицизма. Данас позната као зграда Виљануева, савршено сажима Виљануевин стил: преовладавање равних линија и строго симетрично уређење архитектонских елемената.[3] Његови најдражи материјали су били гранит и бели камен, којима је градио дела по строго уређеним правилима, по којима хармонија потиче искључиво из комбинације архитектонских форми (стубова, сводова, прозора).

 
Изглед фасаде Музеја Прадо. Овај музеј сматра се Виљануевиним ремек-делом.
 
Краљевски опсерваторијум у Мадриду

1798. у Овиједу је отворено дело Хуана де Виљануеве, споменик Гаспару Мелћору де Ховељаносу (Gaspar Melchor de Jovellanos), који представља први јавни споменик посвећен једном појединцу у Шпанији. Годину дана пре смрти, 1810. ископан је Грото дел Кампо дел Моро, један од његових најновијих дизајна. То је делимично сачуван подземни пролаз који повезује западну фасаду мадридског Краљевског двора и вртова Каса де Кампо (Casa de campo).

Сматран архитектом, који је успео да својим личним стилом, без локалних утицаја, донесе у Шпанију теоријске постулате европског неокласицизма, Виљануева је био изузетно активан у Мадриду, коме је успео да подари нови изглед модерног града, што је била жеља краља Карлоса III.[3] Једна улица у главном граду Шпаније носи његово име.

ДелаУреди

  • Кућа кнежњвића и краљице, Сан Лоренсо од Ескоријала (Casa de los Infantes y de la Reina, San Lorenzo de El Escorial), (1769)
  • Мала кућа кнежевића, Аранхуес (Casita de los Infantes) (1771)
  • Кућа Ариба, Ескоријал (Casita de Arriba) (1773)
  • Крањевска ботаничка башта, Мадрид (Real Jardin Botánico) (1774-1781)
  • Музеј Прадо (Museo de Prado) (1785)
  • Трећа занатска кућа, Сан Лоренсо од Ескоријала (Тercera Casa de Oficios) (1785)
  • Астрономски опсерваторијум, Мадрид (Observatorio Astronómico) (1790)
  • Дворишта Ретиро, Мадрид (Jardines de Retiro)
  • Грута дел Кампо дел Моро, Мадрид (Gruta del Campo del Moro)
  • Опште северно гробље, Мадрид (Cementerio general de Madrid) (1804)[4]

РеференцеУреди

  1. ^ „Moleón Gavilanes, Pedro (1998). AKAL, ed. Juan de Villanueva (Primera edición). Madrid. ISBN 978-84-460-0732-6.”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2016. Приступљено 05. 04. 2020. 
  2. ^ „Uso bibliográfico de "Juan de Villanueva, arquitecto mayor" y "Juan de Villanueva, maestro mayor" en Google books.”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2016. Приступљено 05. 04. 2020. 
  3. 3,0 3,1 „Biografías y Vidas. «Juan de Villanueva». Consultado el 19 de enero de 2005.”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2016. Приступљено 05. 04. 2020. 
  4. ^ „Saguar Quer, Carlos (1987). «La última obra de Juan de Villanueva: El cementerio general del norte de Madrid». Goya: Revista de arte (196): 213-221. ISSN 0017-2715.”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2016. Приступљено 05. 04. 2020. 

Спољашње везеУреди