Хуманизам

(преусмерено са Хуманиста)

Хуманизам је филозофски став усмерен на људске вредности и интересе. Значење појма хуманизма варирало је у складу са узастопним интелектуалним покретима који су се идентификовали са њим. Уопштено, хуманизам се односи на перспективу која афирмише неки појам људске слободе и напретка. На човечанство гледа као на одговорно за промовисање развоја, заговара једнако и урођено достојанство свих људских бића и наглашава бригу за људска бића, друга жива бића и животну средину.[1]

У савремено доба, хуманистички покрети су обично покрети изнад било које религије, повезани са начелом секуларности. Данас се хуманизам односи на секуларни животни став који, без натприродног, наглашава достојанство и вредност сваког људског бића и способност за самоостварење употребом разума. Усмерен је на људско деловање и потребу да се знање о свету и универзуму треба формулисати искључиво на основу разума, научног метода, логике и емпиризма, а не на основу традиције, догми, објава, ауторитета и емоција.[2]

Хуманизам и слободоумностУреди

Хуманизам је настао на тековинама слободне мисли. Слободоумност или слободна мисао представља поглед на свет који није ограничен догмом или традицијом.[3]

Према Оксфордовом речнику, слободни мислилац је особа која обликује своје идеје и мишљења, радије него што их усваја од других људи, посебно у религијским питањима.[4] У савременим промишљањима, слободоумност је снажно повезана са одбацивањем традиционалних друштвених или религијских система веровања.[5] Когнитивна примена слободоумности је позната као „слободно мишљење“, а практичар слободне мисли је познат као „слободни мислилац“. Модерни слободни мислиоци сматрају слободну мисао као природну слободу од свих негативних и обмањујућих мишљења која су стекли у друштву.[6]

Појам је почео да се користи у 17. веку да би се указало на људе који су испитивали основне позиције традиционалних религијских веровања. У пракси, слободоумност је најближе повезана са идејом секуларности, секуларним хуманизмом, агностицизмом, атеизмом, антиклерикализмом и критиком религије. Оксфордов речник дефинише слободоумност као слободно испољавање разума у односу на религијска веровања и некритичко поштовање ауторитета.

Слободни мислиоци сматрају да знање треба да буде утемељено на чињеницама, научном истраживању и логици. Скептична примена науке подразумева слободу од интелектуално ограничавајућих ефеката пристрасности тврдње, когнитивне пристрасности, конвенционалне мудрости, популарне културе и предрасуда.[7]

Секуларни хуманизамУреди

 
„Срећно људско биће“, симбол секуларног хуманизма

Секуларни хуманизам или једноставно „хуманизам“ је прогресивна животна филозофија која, без натприродног, потврђује способност и одговорност људских бића да воде етичке животе личног испуњења који теже већем добру човечанства.[8]

УводУреди

Хуманизам је поглед на свет који истиче разум, етику, правду, филозофски натурализам, при чему критикује догме, натприродно, псеудонауку, празноверје и предрасуде као основе морала и доношења одлука. Заступа да су људска бића способна да буду етична и морална без нужног припадања некој религијској заједници или без нужне потребе за идејом натприродног, те афирмише способност и одговорност људских бића да воде смислене и етичке животе.[9]

Појам „секуларни хуманизам“ се почео користити у 20. веку како би се нагласио карактер секуларности. Заснива се на просветитељском принципу слободе људског бића, тј. принципу који указује на еманципацију људског бића од традиционалних контрола од стране родбинске заједнице, верских институција или власти, све више оснажујући свакога да уреди услове свог живота. Као што и сам назив сугерише, секуларни хуманисти се залажу за секуларност, односно одвојеност верских институција и јавних институција, како би се путем неутралности јавних институција по основу вероисповести или уверења обезбедила пуна слобода вероисповести или уверења и пуна равноправност људских бића различитих вероисповести или уверења у универзалном и заједничком јавном простору, без дискриминације. Неки секуларни хуманисти користе само израз „хуманизам“.[10]

Ова филозофија је информисана од стране науке, инспирисана уметношћу и мотивисана саосећањем. Потврђујући достојанство сваког људског бића, подржава раст индивидуалне слободе која је у сагласности са друштвеном и планетарном одговорношћу. Не претпоставља да су људска бића урођено зла или урођено добра, нити представља људска бића као супериорна у односу на природу. Уместо тога, хуманизам наглашава одговорност човечанства и етичке последице људских одлука.[2]

Овај поглед на свет обухвата различите ставове секуларности (слободоумност, атеизам, агностицизам, скептицизам, научни скептицизам, рационализам, ирелигиозност и тако даље), али има комплексније значење од значења сваког од тих појединачних појмова. Сматра се да своје филозофске корене вуче из пресократовске грчке филозофије и просветитељства.[2]

У складу са најсавременијим цивилизацијским достигнућима и најсавременијим правним стандардима, хуманисти се залажу за остварење, поштовање, заштиту и унапређење основних људских права и слобода, без дискриминације по било ком основу, као што су: раса, боја коже, друштвено порекло, национално порекло, етничка припадност, веза са мањинским народом или мањинском заједницом, језик, вероисповест или уверење, политичко или друго мишљење, чланство у политичкој, синдикалној или другој организацији, пол, родни идентитет, сексуална оријентација, полне карактеристике, брачни или породични статус, рођење, старосна доб, друштвени статус, имовно стање, генетичке карактеристике, здравствено стање, инвалидитет или друго лично својство.[2][11][12][13]

Хуманисти су посвећени поштовању и даљем унапређењу система основних људских права и слобода, те радо проучавају потврђене међународне правне уговоре о људским правима, као што су: Универзална декларација о људским правима Уједињених нација, Међународни пакт о грађанским и политичким правима Уједињених нација, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима Уједињених нација, Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена Уједињених нација, Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације Уједињених нација, Међународна конвенција о правима детета Уједињених нација, Међународна конвенција о правима особа са инвалидитетом Уједињених нација, Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода, Повеља о основним правима Европске Уније, други потврђени међународни правни уговори, као и Устав и законодавство земље или територије пребивалишта. Многи појединачни хуманисти су и сами учествовали у креирању потврђених међународних правних уговора.[2][14]

Хуманистички поглед на религијуУреди

Хуманисти сматрају да су кроз историју религије формулисале и обликовале велики део људске културе. Веровање да постоје натприродне силе или моћна божанства која прожимају природу, или предлог да врховно божанство влада универзумом, пази на сваки људски покрет, чита сваку људску мисао, тражи молбу и шаље људска бића у рај или пакао након што умру - као концепције су миленијумима одређивале погледе на свет и животне ставове многих људских бића.[15]

Према схватању хуманизма, људска бића су се у прошлости окретала таквим религијским идејама док су покушавала објаснити зашто постоје и како је све постало. Када су људска бића доживела помрачења, земљотресе или поларну светлост, долазила су до објашњења која нису била заснована на научним чињеницама, већ на ономе што су могла замислити. Када би људска бића искусила бол или болест, тражила су лекове које су пружали добављачи магије. Када су људска бића била забринута или уплашена, можда су желела и надала се да ће их нека невидљива сила или биће заштитити. А када су владари и моћници требали оправдање за своје поступке, често су инсистирали на томе да извршавају вољу или заповести неког божанства. Таква религијска веровања су вероватно пружила велику утеху у суочавању са патњом, наду током тешких времена и мотивацију да се чини добро, да се следе правила и да се буде милосрдни члан неке заједнице.[15]

Овај животни став уочава да све мање људских бића прихвата таква веровања. Све више људских бића губи веру у религијске тврдње и удаљава се од религијских институција. Сада стотине милиона људских бића живи секуларним животом као атеисти или агностици. И први пут у историји сада постоје многе земље у којима нерелигиозне особе заправо премашују број религиозних особа.[15]

На питања шта замењује гаранцију и сигурност религијских веровања, које вредности, систем уверења, поглед на свет или животни став људска бића могу прихватити када почињу да сумњају или имају одсуство веровања у божанство, божанства, духове или друге натприродне идеје, хуманистички одговор јесте да је најбоља алтернатива за оне који се више не подвргавају религијским митовима, и који траже смислену перспективу и позитивну оријентацију на живот - секуларни хуманизам.[15]

Шта је секуларни хуманизам?Уреди

Секуларни хуманизам започиње сумњом или одсуством веровања у вези са постојањем било чега натприродног, укључујући божанство, али затим иде далеко изнад тог секуларног става позитивним афирмисањем и вредновањем потенцијала људских бића да буду љубазни, да доносе правду, да решавају проблеме и да чине свет бољим, сигурнијим, зеленијим и хуманијим местом.[15]

Хуманизам чврсто почива на признању да способност човечанства да буде окрутно, себично, лажљиво и насилно далеко надмашује свеприсутнија и доминантнија људска способност да се буде хумано, алтруистично, кооперативно, разумно, поштено и мирољубиво.[15]

Хуманиста је неко ко не верује у оностране принципе религије, али верује у многе племените и праведне ствари овог света, као што су: разум, сарадња, едукација, наука, хумор, истраживање, демократија, саосећање, толеранција, машта, отворена дебата, људска права и тако даље.[15]

Уместо да верују у невидљиво, недокучиво и невероватно, хуманисти верују у видљиво, уочљиво, проверљиво и реално: људску домишљатост, издржљивост, таленат, љубазност и потребу за етичким.[15]

Уместо да се ослањају на мисли о нереалистичним захтевима или молитву за лечење болести или решавање друштвених проблема, хуманисти се ослањају на експериментисање, научни метод, поуздану медицину, здраву социјалну политику и демократске идеале.[15]

Хуманизам тврди да су емпиризам, доношење одлука које су засноване на доказима и етички усмерена научна истраживања најбољи алати који се имају у борби против болести, у смањењу криминала, у повећању комуникације, у подржавању демократије и у ублажавању патње.[15]

Хуманизам поставља морал тако да не узрокује непотребни бол, штету или патњу људским бићима и другим животињама, него поставља морал који подразумева: олакшавање или ублажавање боли или патње људских бића и других животиња, тешење оних који су рањиви или слаби, рад на повећању здравља, среће и благостања у људским романтичним заједницама, другим заједницама и друштву у целини, борбу за праведност и правду, тежњу да се буде емпатично, саосећајно, искрено, савесно и брижно, понашање према људским бићима на начин на који бисмо и сами желели да се људска бића понашају према нама.[15]

У складу са постојећим научним сазнањима, хуманисти сматрају да је ово једини живот о којем људска бића имају неко знање и да би се требала фокусирати на овај живот, да сама људска бића могу створити смисао за себе и своје животе, те да ове истине не депримирају и не брину, већ надахњују и теше.[15]

Хуманисти прихватају егзистенцијалну мистерију као такву, као егзистенцијалну мистерију. Многе ствари наука још није објаснила, иако својим развојем томе тежи. Али уместо да људска бића буду преокупирана таквим загонеткама, хуманисти се фокусирају на оно што се може знати: како бити добар пријатељ, како олакшати патњу другима, како заштитити природу, како заштитити људска права и тако даље.[15]

Хуманизам не обећава вечни живот у облацима. Не може магично излечити неку тешку болест. Не пружа готов скуп онога што „треба и не треба за живот“, тј. онога чему би се особа могла безумно покоравати.[15]

Али хуманизам сматра да оно што нуди јесте далеко важније: тешка доза реалности, нијансирана надом на основу искуства и љубави.[15]

Свеобухватна животна филозофијаУреди

Хуманизам је свеобухватна животна филозофија која укључује:[16]

  • натуралистичку филозофију
  • научни поглед на свет и универзум
  • последични систем етике

Натуралистичка филозофија

Хуманизам је заснован на натуралистичкој филозофији. Сматра да је универзум, тј. природа и закони и силе универзума или природе једино и све што постоји, и да је поуздано знање најбоље добити када истражујемо универзум, тј. природу и законе и силе универзума или природе, користећи научни метод. Натурализам се не бави идејама о натприродним ентитетима, него упозорава на то да је знање стечено без усмеравања на свет универзума или природе и без непристрасног посматрања од стране више посматрача и истраживача непоуздано. Сматра да закони и силе универзума или природе одређују структуру и понашање самог универзума, те да је свака промена у универзуму производ ових закона и сила.[16]

Научни поглед на свет и универзум

Хуманизам развија поглед на свет и универзум ослањајући се на методе које користи наука. Хуманисти себе виде као нестворена бића која су произашла кроз еволуцију, те која поседују јединствене атрибуте самосвести и моралне агенције.[16]

Последични систем етике

Хуманисти сматрају да је етика последична, те да се процењује на основу резултата. Ово је у супротности са такозваном командном етиком, у којој се исправно и погрешно унапред дефинише и приписују неприкосновеном или натприродном ауторитету. Хуманисти теже да развију и побољшају своје етичке принципе испитивањем потенцијалних последица и самих исхода конкретних поступака које остварују у реалним животима.[16]

Глобалне изјаве о хуманизмуУреди

Минимална изјава о хуманизму[17]Уреди

„Хуманизам је демократски и етички животни став који потврђује да људска бића имају право и одговорност да дају смисао и облик њиховим властитим животима. Хуманизам се залаже за изградњу хуманијег друштва кроз етику засновану на људским и другим природним вредностима у духу разума и слободног истраживања путем људских способности. Хуманизам није теистички, и не прихвата натприродне погледе на реалност.“ (Минимална изјава о хуманизму, Међународни хуманисти)

Службени документ о хуманизмуУреди

Амстердамска декларација 2002. године[18]Уреди

Хуманизам је резултат дугогодишње традиције слободне мисли која је инспирисала многе велике светске мислиоце и креативне уметнике, те покренула саму науку. Основи савременог хуманизма су следећи:

1. Хуманизам је етичан. Он потврђује вредност, достојанство и аутономију појединца, те право сваког људског бића на највећу могућу слободу која је компатибилна са правима других. Хуманисти имају дужност да се брину за цело човечанство, укључујући и будуће генерације. Хуманисти верују да је морал нужан део људске природе заснован на разумевању и бризи за друге, без потребе за санкционисањем споља.

2. Хуманизам је рационалан. Он настоји користити науку креативно, а не деструктивно. Хуманисти верују да решења светских проблема леже у људској мисли и деловању, а не у божанској интервенцији. Хуманизам се залаже за примену метода науке и слободног истраживања за проблеме људског благостања. Али хуманисти такође верују да примена науке и технологије мора бити ублажена људским вредностима. Наука нам даје средства, али циљеве морају предложити људске вредности.

3. Хуманизам подржава демократију и људска права. Хуманизам има за циљ што потпунији развој сваког људског бића. Он сматра да су демократија и људски развој питања права. Начела демократије и људских права се могу применити на многе људске односе и нису ограничена на методе владања.

4. Хуманизам инсистира на томе да се лична слобода мора комбиновати са друштвеном одговорношћу. Хуманизам настоји изградити свет на идеји слободне особе одговорне друштву, те препознаје нашу зависност од природног света и нашу одговорност за њега. Хуманизам је недогматичан, својим присталицама не намеће никакво веровање. Према томе, залаже се за образовање без индоктринације.

5. Хуманизам је одговор на раширену потребу за алтернативом догматској религији. Највеће светске религије тврде да се заснивају на објавама утврђеним за сва времена, а многе настоје наметати своје погледе на свет целом човечанству. Хуманизам препознаје да поуздано знање о свету и нама самима настаје непрекидним процесом посматрања, процењивања и ревизије.

6. Хуманизам цени уметничку креативност и машту, те препознаје трансформишућу снагу уметности. Хуманизам потврђује важност књижевности, музике, те визуелних и примењених уметности за лични развој и испуњење.

7. Хуманизам је животни став који има за циљ максимално могуће испуњење кроз неговање етичког и креативног живљења, те нуди етичке и рационалне начине суочавања са изазовима нашег времена. Хуманизам може бити начин живота за свакога и свугде.

Наш основни задатак је најједноставнијим речима освестити људска бића о томе шта хуманизам може њима значити и на шта их обавезује. Користећи се слободним истраживањем, снагом науке и креативном маштом за подстицање мира и у служби саосећања, уверени смо да имамо средства за решавање проблема са којима се сви суочавамо. Позивамо све који деле то уверење да се удруже са нама у овом напору.

Конгрес Међународних хуманиста 2002. године

Остали документи о хуманизмуУреди

„Хуманизам и његове тежње“ (Хуманистички манифест III) је документ о хуманизму из 2003. године Америчког хуманистичког удружења, које је део светске хуманистичке организације „Међународни хуманисти“.[19]

Хуманизам и његове тежње[8]Уреди

Хуманизам је прогресивна животна филозофија која, без натприродног, потврђује нашу способност и одговорност да водимо етичке животе личног испуњења који теже већем добру човечанства.

Животни став хуманизма - разумом усмерен, саосећањем надахнут и искуством информисан - охрабрује нас да живимо добар и испуњен живот. Развијао се вековима, а и данас се наставља развијати напорима мислећих људи који признају да су вредности и идеали, колико год били пажљиво обликовани, подложни промени у складу са развојем нашег знања и разумевања.

Овај документ је део непрекидних покушаја да се појмовне границе хуманизма испоље у јасним и позитивним терминима, не зато што ми у то морамо да верујемо, него ради сагласности око онога у шта верујемо. У том смислу ми потврђујемо следеће:

Знање о свету потиче из посматрања, експериментисања и рационалне анализе. Хуманисти сматрају да наука има најбољи метод за утврђивање овог знања, како за решавање проблема, тако и за развој делотворних технологија. Ми такође препознајемо вредност нових кретања у мишљењу, уметности и унутрашњим искуствима - уз то увиђамо и да су све наведене области подложне анализи критичке интелигенције.

Људи су саставни део природе као резултат ненавођене еволуционе промене. Хуманисти виде природу као самоодрживу. Ми прихватамо представу живота као довољног и комплетног, а при таквом поимању разликујемо ствари онакве какве јесу од оних жељених или замишљених. Желимо добродошлицу изазовима будућности, привучени и неустрашиви пред оним што ће тек да постане познато.

Етичке вредности произилазе из искуством тестираних људских потреба и интереса. Хуманистичке основне вредности људског благостања обликоване су људским околностима, интересима и проблемима и шире се на глобални екосистем и шире. Посвећени смо ка томе да третирамо сваку особу као да поседује инхерентну вредност и достојанство, а изборе правимо на основу информисаности, у контексту слободе која је у сагласности са одговорношћу.

Животно испуњење долази од индивидуалног учествовања у служби хуманих идеала. Циљ нам је што потпунији развој и анимирање живота са дубоким осећајем сврхе, проналазећи дивљење и дубоко поштовање у радостима и лепотама људског постојања, његовим изазовима и трагедијама, па чак и у неизбежности и коначности смрти. Хуманисти се ослањају на богато наслеђе људске културе и животног става хуманизма ради пружања утехе у временима оскудице и охрабрења у временима изобиља.

Људи су по природи друштвени и проналазе смисао у међуљудским односима. Хуманисти жуде и стреме ка свету међусобне пажње и бриге, без окрутности и њених последица, где се разлике разрешавају међусобном сарадњом, без прибегавања насиљу. Спајање индивидуалности са међуповезаношћу обогаћује наше животе, подстиче нас да обогатимо животе других и надахњује ка постизању мира, правде и могућности за све.

Радом у корист друштва максимално се повећава индивидуална срећа. Напредне културе деловале су на ослобађању човечанства од бруталности пуког преживљавања и смањењу патње, побољшању друштва и развоју глобалне заједнице. Настојимо свести на минимум неједнакости изазване околностима или способностима, и подржавамо праведну расподелу природних ресурса и плодова људског рада како би многи, што је више могуће, уживали у добром животу.

Хуманисти се старају за добробит свих, посвећени су неговању различитости, и поштују оне који имају другачије, али људске погледе. Радимо на остварењу једнаког уживања људских права и грађанских слобода у отвореном, секуларном друштву и сматрамо да је грађанска дужност учествовање у демократском процесу, те да је и планетарна дужност да се заштити интегритет, разноликост и лепота природе на безбедан, одржив начин.

Тако ангажовани у ток живота, тежимо овој визији са информисаним уверењем да човечанство има способност напредовања према својим највишим идеалима. Одговорност за наше животе и за изглед света у којем живимо је наша и само наша.

Десет приврженостиУреди

Овај живот, у овом свету, је централни дефинишући фокус хуманизма. Свако људско биће је одговорно за колективну добробит човечанства, других бића и ресурса наше заједничке планете. Хуманисти цене слободу, разум и толеранцију, те сматрају да имају одговорност да развијају ово наслеђе за генерације које долазе. Десет привржености представља заједничке хуманистичке вредности и начела која промовишу демократски свет у којем се поштује, негује и подржава вредност и достојанство сваког појединца и где су људска слобода и етичка одговорност природне тежње свих.[20]

Десет привржености[20]Уреди

  • Критичко размишљање

„Практиковаћу добро процењивање постављајући питања и размишљајући за себе.“

Како је свако од нас бомбардован сталним протоком информација, може постати изазов одлучити шта је тачно и истинито. Критичко размишљање омогућава нам да схватимо све ове информације и образложимо наш пут према добрим проценама и ефикасним решењима за проблеме са којима се суочавамо, док ригорозно избегавамо замке попут рационализације, комфорности и стереотипизације. Овај процес чини основ научног метода који хипотезама и експериментисањем отвара врата за нова открића. Критичко размишљање је вештина која захтева континуирану пажњу, праксу и промишљање. Вежбање наших умова за изградњу ових вештина омогућава нам да изазовемо пристрасности у себи и другима, утирући пут поштеној, отвореној и аутономној перспективи која негује мултикултурални поглед на свет.

  • Етички развој

„Увек ћу се фокусирати на то да постанем боља особа.“

Кључ разумевања етичког развоја је признање да нико није савршен или да нема све одговоре. Етички развој је непрекидни процес који захтева стално промишљање и процену наших личних избора и последица које они имају на друге. Праведност, сарадња и дељење су међу првим моралним питањима са којима се сусрећемо у свом етичком развоју као људска бића и која се често прихватају интуитивно, али сваки нови дан са собом носи нове изазове и нове моралне дилеме. Требали бисмо се континуирано прилагођавати и обнављати своје моралне оквире са циљем да постанемо све боља људска бића.

  • Мир и социјална правда

„Помоћићу људима да решавају проблеме и да решавају несугласице на начине који су поштени за све.“

Истински мир укључује интензивну посвећеност социјалној правди и потврђује људска права и личну аутономију свих људи. Било који ниво неправде према групама или индивидуама означава постојећи сукоб, чак и ако сукоб није непосредан или очигледан. Мир постижемо само доследним реаговањем на неправду промишљеним решавањем сукоба којем је циљ поправити штету и обезбедити праведно и непристрасно друштво које се креће напред. Ова врста решавања сукоба позната је као ресторативна правда. Да бисмо постигли праведно, мирољубиво друштво, сви морамо озбиљно схватити тврдње о неправди и обезбедити да они који су највише погођени кршењем права одреде најбољи пут према напред.

  • Служба и партиципација

„Помоћићу својој заједници на начине који ће ми омогућити да упознам људе којима помажем.“

Служба и партиципација представљају провођење вредности на начин који позитивно утиче на наше заједнице и друштво у целини. То подстиче помагање другима, повећавајући друштвену свесност, повећавајући одговорност и многе атрибуте осталих девет привржености. Ангажовањем у служби не само да се примаоци осећају боље, него они који служе могу развити нове вештине, искуства и лично задовољство које све подстичу на лични раст. Сви морамо препознати да смо чланови групе, а ангажованост у служби за добробит групе и осталих индивидуа у њој чини све нас бољима.

  • Емпатија

„Размотрићу туђе мисли, осећања и искуства.“

Емпатија представља замишљено улажење у туђу ситуацију у покушају разумевања њиховог искуства као да га и сами доживљавамо. Емпатија захтева да особа закорачи из властите перспективе како би размотрила туђе мисли, осећања или околности са тачке гледишта те особе. Емпатија је на много начина први корак ка етичком понашању јер нам омогућава саосећајно реаговање на патњу других и добро процењивање када наши поступци могу утицати на неког другог. Разумевање туђе перспективе није само пресудно за изградњу бољих односа, већ нас чини бољим грађанкама и грађанима у нашим локалним и глобалним заједницама. Емпатија промовише толеранцију, обзирност и саосећање између свих нас.

  • Одмереност

„Бићу свестан својих снага и слабости, и ценићу снаге и слабости других.“

Одмереност подразумева показивање скромности у погледу властитих достигнућа, талената, дарова или важности. Признаје да смо ми људи погрешиви и имамо ограничења у ономе што знамо и можемо учинити. Бити одмерен не значи имати ниско самопоштовање или властито оцрњивање. Одмереност је у својој сржи снажна самосвесност - свесност о нашим снагама и слабостима, нашим манама и нашим врлинама. Одмереност укључује одвајање личног поноса и превладавање наших ега како бисмо прихватили захвалност за оно што се има и ценили друге онаквима какви јесу. Будући да је одмерена, особа препознаје властиту вредност у односу на друге; инхерентно није ни боља ни лошија од било ког другог.

  • Заштита животне средине

„Бринућу се за Земљу и живот на њој.“

Без обзира на свој индивидуални идентитет, сви делимо исти дом: планету Земљу. Баш као што и ми зависимо од планете да би нас одржала својим драгоценим ресурсима, тако и екосистеми ове планете зависе од нас који треба да будемо добри управитељи и преузимамо одговорност за утицај који људска активност има на нашу заједничку планету. Непоштовање великих утицаја које људи имају на нашу животну средину нанело је велику штету екосистемима Земље. Упркос томе, човечанство је такође способно за позитивне промене у животној средини које вреднују међузависност целокупног живота на овој планети. Свако од нас мора препознати своје колективне и индивидуалне погрешке, поправити прошле штете и циљано радити на развијању богатих, разноликих и отпорних екосистема.

  • Глобална свесност

„Бићу добар комшија људима који деле Земљу са мном и помоћићу да свет буде боље место за све.“

Живимо у свету који је богат културалном, друштвеном и индивидуалном разноликошћу - свету са брзо растућом међузависношћу. Као резултат, догађаји било где ће све више имати последице свугде. Глобална свесност проширује наше знање о културама и перспективама које су ван нашег властитог искуства. Истинска глобална свесност укључује пажњу и на тренутне и на историјске догађаје и препознаје како утичемо - и како на нас утичу - међусобно повезани друштвени, политички и економски системи у којима живимо. Крајњи циљ глобалне свесности је глобално грађанство, које препознаје нашу личну одговорност у развијању здравог и достојанственог живота за свакога у нашој глобалној заједници.

  • Одговорност

„Бићу добра особа - чак и када то нико не гледа - и бићу власник последица властитих поступака.“

Сваког дана свако од нас доноси одлуке. Ови избори, велики и мали, имају последице - за нас саме и за свет око нас. Морална одговорност укључује преузимање свесног власништва над властитим намерама и поступцима и одговорност за последице које проистичу из тога. Иако сви живимо у друштву са различитим културалним вредностима, очекивањима, кодексима понашања и друштвеним обичајима, у крајњем сви сами одлучујемо шта је исправно и погрешно. Бити одговорна особа укључује постојану пажњу на оно што је исправно и својевољно сношење кривице или похвале за властите поступке.

  • Алтруизам

„Помоћићу другима у невољи не надајући се наградама.“

Алтруизам је несебична брига за добробит других живих бића без очекивања награде, признања или узвраћања. Колективна добробит наших заједница и друштва зависи од добробити сваке поједине особе. Увек бисмо требали настојати ублажити патњу и недаће других саосећајним деловањем. Старајући се о другима око себе и подижући једни друге, јачамо здраве везе и доприносимо бољитку наше заједнице, друштва и света.

Секуларни хуманизам и лични развојУреди

Хуманизам је филозофија која наглашава важност људских фактора. Хуманизам је укорењен у идеји да људска бића имају етичку одговорност да воде животе који лично испуњавају, а истовремено придоносе већем добру за све људе.[21]

Хуманизам наглашава важност људских вредности и људског достојанства. Предлаже да људска бића могу решавати проблеме коришћењем разума и науке. Хуманизам се усмерава на помагање људским бићима да добро живе, постигну лични раст и чине свет бољим местом.[21]

Хуманистички приступ личном расту и развоју је перспектива која наглашава посматрање целе особе и наглашава концепте, као што су: слободна воља, самоефикасност и самоактуализација. Уместо да се концентрише на дисфункцију, хуманистички приступ личном расту и развоју и хуманистички правци психологије настоје помоћи људским бићима да испуне свој потенцијал и повећају своје благостање.[21]

Хуманизам сугерише да људска бића поседују личну агенцију и да су мотивисани користити ту слободну вољу да следе ствари које ће им помоћи да остваре свој пуни потенцијал као људска бића.[21]

Потреба за испуњењем и личним растом је кључни мотиватор сваког понашања. Људска бића непрестано траже нове начине раста, побољшања, учења нових ствари и доживљаја психолошког раста и самоактуализације.[21]

Неки савети из хуманизма који могу помоћи људским бићима у потрази за личним испуњењем и самоостварењем укључују: откривање сопствених снага; развијање визије онога што се жели постићи; посматрање и преиспитивање сопствених мисли, уверења и осећања; праћење искустава која доносе радост и развијање властитих вештина; учење прихватања себе и других; фокусирање на доживљај у искуствима, а не само на постизање циљева; стално учење нових ствари; бављење стварима око којих је особа страствена; задржавање оптимистичног погледа.[21]

Како се постаје хуманисткиња или хуманиста?Уреди

 
„Срећно људско биће“, симбол секуларног хуманизма

Хуманизам није религија, него лични поглед на свет. Сматра се да се свака особа, која се широко слаже са идејама и вредностима хуманизма, може описати или идентификовати као хуманисткиња или хуманиста. Не постоји нужна процедура на основу које особа постаје хуманисткиња или хуманиста нити цивилно удружење или хијерархија којој особа мора припадати да би постала хуманисткиња или хуманиста. Хуманисти су хуманисти. Не морају се учланити у неко хуманистичко цивилно удружење нити бити негде на попису. Иако у многим земљама света постоје хуманистичка цивилна удружења чија је примарна мисија промоција начела секуларности и хуманизма. Такође, особе хуманистичког погледа на свет се могу пронаћи и у различитим другим прогресивним цивилним удружењима и прогресивним политичким странкама.[2]

Види такођеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Nicolas Walter's Humanism – What's in the Word (London: Rationalist Press Association, 1997 ISBN 0-301-97001-7) gives an account of the evolution of the meaning of the word humanism from the point of view of a modern secular humanist. A similar perspective, but somewhat less polemical, appears in Richard Norman's On Humanism (Thinking in Action) (London: Routledge: 2004). For a historical and philologically oriented view, see Vito Giustiniani's "Homo, Humanus, and the Meanings of Humanism", Journal of the History of Ideas 46: 2 (April–June 1985): 167–95.
  2. ^ а б в г д ђ Website Humanists International
  3. ^ „Freethinker — Definition of freethinker by Merriam-Webster”. Приступљено 12 June 2015.
  4. ^ English Dictionary, Thesaurus, & grammar help | Oxford Dictionaries
  5. ^ „Archived copy”. Archived from the original on 2013-01-17. Приступљено 2012-02-03.
  6. ^ „Nontracts”. Archived from the original on 4 August 2012. Приступљено 12 June 2015.
  7. ^ „who are the Freethinkers?”. Freethinkers.com. 2018-02-13. Приступљено 14 February 2018.
  8. ^ а б Humanism and Its Aspirations (Humanist Manifesto III), American Humanist Association
  9. ^ Council for Secular Humanism. "10 Myths About Secular Humanism". Retrieved 12 June 2015.
  10. ^ "Definitions of humanism (subsection)". Institute for Humanist Studies. Retrieved 16 January 2007.
  11. ^ Universal Declaration Of Human Rights, United Nations
  12. ^ European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms
  13. ^ Charter of Fundamental Rights of the European Union
  14. ^ Website United Nations
  15. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м What Is Secular Humanism?, Phil Zuckerman Ph.D., Professor of Sociology and Secular Studies
  16. ^ а б в г What Is Secular Humanism?, Center for Inquiry
  17. ^ The Minimum Statement on Humanism, Humanists International
  18. ^ The Amsterdam Declaration 2002., Humanists International
  19. ^ Website American Humanist Association
  20. ^ а б The Ten Commitments, American Humanist Association Center For Education
  21. ^ а б в г д ђ What is humanism?, What is humanistic psychology?, Kendra Cherry

Спољашње везеУреди