Википедија

Царица Зорица

(преусмерено са Царица (Зорица))

Зорица или Царица је била српска принцеза, ћерка краља Стефана Милутина (1282—1321) и Јелисавете Арпад. Зорицу или Царицу не спомињу домаћи писани историјски извори. Српски родослови и летописи не бележе ни Милутинове жене и женску децу[1]. Трагови о њеном постојању забележени су у западним изворима, као и у фрескосликарству. Подаци које они доносе су веома оскудни, те је свега неколико информација познато о овој Милутиновој ћерци.

Зорица на лози Немањића у Дечанима.

Порекло уреди

 
Царичин отац Милутин у "Краљевој цркви" у Студеници.

Анонимни опис Источне Европе (Олгјерд Гурка) даје нам податак да је Зорица, односно Царица, била Милутинова ћерка из брака са Мађарицом Јелисаветом. Најновија открића Александра Узелца показују да је из овог брака рођена и Милутинова ћерка Ана, супруга Михаила Шишмана, те да је брак Јелисавете и Милутина уследио након брака Милутина са Аном Тертер, а не пре њега, како се у ранијој историографији сматрало. Постојање две ћерке из овог брака такође доказује да он није био само пролазна афера и да је трајао најмање две године. Година рођења Царице није позната, али се може сместити у широке хронолошке оквире између 1292. и 1298. године, када је рођена и Ана Шишман[2]. Није познато која је од њих две старија.

Приказ на фресци у Грачаници уреди

Приказ Милутинове ћерке сачуван је на фресци Лозе Немањића у Грачаници из 1318. године. Данас се име тешко види, те је у науци име ове српске принцезе често интерпретирано као "Зорица" или "Царица". Братислав Тодић сматра да је последњи облик тачан, на основу натписа у Грачаници, на коме је писало "Царица, кћи краљева"[3]. На фресци је насликана заједно са оцем и полубратом Константином. Стефан Дечански, други Царичин полубрат, није насликан на лози, будући да је због неуспешне побуне против оца 1314. године ослепљен и протеран у Цариград.

Помен Царице у Анонимном опису Источне Европе уреди

Главни чланак: Анонимни опис источне Европе
 
Јелисавета, мајка Царице.

Анонимни опис Источне Европе (Descriptio Europae Orientalis) је географско-политички трактат из 1310. године, упућен Карлу Валои, брату француског краља Филипа, у коме га неименовани аутор инспирише да крене у освајање Свете земље[4]. Између осталог, једно поглавље овог списа посвећено је Србима. Поредећи српске краљеве Милутина и Драгутина, који су се тада борили око рашког престола у грађанском рату, Аноним описује старијег брата најлепшим речима, говорећи како се током читавог живота Драгутин само једном женио и како је неговао добре односе са папском столицом. Са друге стране, Милутин је "окренут Грчкој (односно Византији)", "превртљив и лажљив човек". Говорећи о Милутиновом брачном животу, Аноним записује следеће:

"Има много жена истовремено, међу којима је сада кћерка константинопољског цара уз коју је добио велику земљу у Грчкој око Солуна. Нема сина, већ има неко копиле од неке проститутке и једну кћерку од кћерке угарског краља, сестре сицилијанске краљице, која је примила монашки завет и рухо са тридесет четири године и била затворена у манастиру. Својој кћерки, наиме, дао је два мужа, а копилету исто тако две жене."[5]

Аноним не спомиње име Зорицине мајке, али је без сумње реч о Јелисавети, ћерци угарског краља Стефана V и сестри Марије Угарске, напуљске краљице, који се у тексту помињу. Такође Царицу помиње и Псеудо-Брокард, односно Гијом Адам, барски надбискуп, аутор "Упутства за прекоморско путовање". Мавро Орбин греши када описује Царичино порекло.

Помен Царице у уговору Милутина и Карла Валое уреди

 
Шарл Алансонски, несуђени супруг Царице.

Царица се помиње и у уговору који је Милутин 27. марта 1308. године предложио Карлу Валои, брату француског краља Филипа. Милутин је, приликом преговора са владарима Западне Европе, нудио Карлу Валои брак између Шарла II Алансонског и своје ћерке Зорице. Овај брак требало је да учврстити савез између грофа и Милутина уперен против византијског цара Андроника II. Преговори су вођени од марта до јула 1308. године. Марта 1308. године Милутинови посланици стигли су у Француску, а 15. јула је српски краљ ратификовао уговор[6].

Брак ипак није закључен, како се раније у историографији сматрало. У уговору је постојала клаузула која је обавезивала Царицу да, уколико до брака дође, пређе у римокатоличанство. Такође, напоменуто је да несклапање брака никако неће довести до кршења уговора. Царица се помиње у уговору који је 27. марта 1308. године потписан у Француској, док се у уговору од јула исте године не помиње. То је доказ да до брака није дошло. Не зна се из којих разлога[7][8].

Даља судбина уреди

Судбина Царице након неуспешних преговора о њеној удаји за француског принца није позната. Карлов син се 1314. године оженио Жаном, ћерком грофа од Жоани. Будући да је осликана на Лози Немањића у Грачаници, Миодраг Пурковић закључује да се до краја живота није удавала, односно да је умрла као Немањићева[9].

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Првовенчани
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Рајнеро Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Исак II Анђел
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Анђел од Срема
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
5. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Матилда од Куртнеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Царица Зорица
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
12. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Анђелина Комнина
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелисавета Арпад
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Шејхан или Котан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце уреди

  1. ^ Пурковић 2003, стр. 13
  2. ^ Узелац 2014, стр. 29–46
  3. ^ Тодић 1988, стр. 107
  4. ^ Живковић, Петровић, Узелац (2013), 13-45
  5. ^ Живковић, Петровић, Узелац (2013), 126
  6. ^ Пурковић 2003, стр. 13–14
  7. ^ Пурковић 2003, стр. 14
  8. ^ Историја српског народа (1999), 482
  9. ^ Пурковић 1996, стр. 54

Литература уреди

  • Mandić, Svetislav (1990). Carski čin Stefana Nemanje: činjenice i pretpostavke o srpskom srednjovekovlju. Srpska književna zadruga. 
  • Nikolić, Dejan (1996). Svi vladari Srbije. Narodna biblioteka "Resavska škola". 
  • Историја српског народа 1, група аутора, СКЗ, Београд (1999)
  • Тодић, Братислав, Грачаница: сликарство, Београд - Приштина (1988)
  • Пурковић, Миодраг, Авињонске папе и српске земље: Светитељски култови у старој српској држави, Горњи Милановац (2002)
  • Пурковић, Миодраг, Принцезе из куће Немањића, Пешић и синови, Београд (1996)
  • Узелац, Александар, О српској принцези и бугарској царици Ани: прилог познавању бракова краља Милутина, ИЧ, књига 63 (2014), 29-46
  • Anonymi Descriptio Europae Orientalis. Анонимов опис Источне Европе, Историјски институт, Живковић Тибор, Петровић Владета, Узелац Александар, Београд (2013)
  • Ћирковић, Сима и Максимовић, Љубомир. Историја српског народа, књига 1, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд: Српска књижевна задруга, 1981.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Царица_Зорица&oldid=27497346”