Цар Аустрије

Цар Аустрије (њем. Kaiser von Österreich) био је владар Аустријског царства и касније Аустроугарске монархије. Насљедна царска титула и дужност коју је 1804. прогласио цар Светог римског царства Франц II, члан дома Хабзбург-Лотаринг, и коју су он и његови насљедници непрестано држали све док се Карл I није одрекао власти 1918. године.

Грб цара Аустрије.

Цареви су задржали титулу надвојводе Аустрије. Супруге царева имале су титулу царице, док су друга чланови породице носили титулу надвојводе или надвојводкиње.

Претходне титулеУреди

Припадници аустријског дома, Хабзбуршке династије, били су изборни цареви Светог римског царства од 1438. (осим петогодишњег прекида од 1740. до 1745) и углавном су боравили у Бечу. Тако се израз „аустријски цар” може јављати у текстовима који датирају од прије 1804, када није постојало Аустријско царство. У овом случајевим ријеч Аустрија се односила на сложену монархију којом је влада династија, а не на земљу. Посебан случај била је Марија Терезија; носила је царску титулу као супруга Франца I (владао од 1745. до 1765), али је и сама била монарх аустријских насљедних земаља укључујући Бохемију и Угарску.

ЦарУреди

Пред агресију Наполеона I, који је француским уставом од 18. маја 1804. проглашен за „цара Француза” (), Франц II је страховао за будућност Светог римског царства и желио је да задржи свој и породични царски статус у случају распада Светог римско царства. Због тога је 11. августа 1804. за себе и за своје насљеднике на челу Хабзбуршко-лотариншког дома створио нову титулу „цар Аустрије”.[1] Франц је двије године носио двије царске титуле: био је цар Светог римског царства Франц II и „по милости Божијој” (Von Gottes Gnaden) цар Франц I од Аустрије.

Војска превођена Аустријом претрпјела је понижавајући пораз у бици код Аустрелица 1805, а побједоносни Наполеон наставио је са распуштањем старог Рајха (који је у то вријеме био само немоћна конфедерација) мотивисањем или притиском на неколико њемачких кнежева да у јулу ступе у засебну Рајнску конфедерацију са својим земљама. То је довело до тога да Франц II/I 6. августа 1806. прогласи распуштање Рајха и одложи царску круну насталу у другој половини 10. вијека (данас изложена у ризници палате Хофбург у Бечу).[2]

Од 1806. па надаље, Франц је био само цар Аустрије. Имао је три насљедника — Фердинанда I, Франца Јозефа I и Карла I — прије него што се земља распала 1918. године. Никада је успостављена свечаност крунисања; престолонасљедик је постајао цар у тренутку када је његов претходник преминуо или абдицирао. Симбол цара Аустрије била је династичка приватна круна која датира још из времена Рудолфа II (владао од 1576. до 1612), а која је требала да преноси достојанство и мит Хабзбурга.

Титуле цараУреди

Аустријски цареви имали су опсежни списак титула и претензија које су одражавале географско пространство и разноликост земаља којима су владали аустријски Хабзбурзи. Велика титула цара Аустрије мијењана је неколико пута: патентом од 1. августа 1804, уредбом дворске канцеларије од 22. августа 1836, декретом царског дворског министарства од 6. јануара 1867. и на крају писмом од 12. децембра 1867. године. Краће верзије су биле препоручене за званичне документе и међународне уговоре: „цар Аустрије, краљ Бохемије итд. и апостолски краљ Угарске”, „цар Аустрије и апостолски краљ Угарске”, „његово величанство цар и краљ” и „његово царско и краљевско апостолско величанство”.

Потпуни списак (након губитка Ломбардије 1859. и Венеције 1866.):

Цар Аустрије,
Апостолски краљ Угарске,
Краљ Бохемије, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције, Лодомерије и Илирије,
Краљ Јерусалима и тако даље,
Надвојвода Аустрије,
Велики војвода Тоскане и Кракова,
Војвода Лотарингије, Салцбурга, Штајерске, Корушке, Крањске и Буковине,
Велики кнез Траксилваније,
Маркгроф у Моравској,
Војвода Горње и Доње Шлеске, Модене, Парме, Пјаченце и Гвастале, Аушвица и Затора, Тешина, Фрулије, Дубровника и Задра,
Кнежевски гроф Хабзбурга и Тирола, Кибурга, Горице и Градишке,
Кнез Трента и Бресаноне,
Маркгроф Горње и Доње Лужице и у Истри,
Гроф Хоенемса, Фелдкирха, Брегенца, Зоненберга и тако даље,
Господар Трста, Котора и Словенске марке,
Велики војвода Војводства Србије и тако даље,
Суверен Реда Златног руна.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Otto, Posse (1913). „Allerhöchste Pragmatikal-Verordnung vom 11. August 1804”. Die Siegel der Deutschen Kaiser und Könige (на језику: немачки) — преко Викизворника. 
  2. ^ Zeumer, Karl, ур. (1913). „Erklärung Franz II. zur Niederlegung der Krone des Heiligen Römischen Reiches”. Quellensammlung zur Geschichte der Deutschen Reichsverfassung in Mittelalter und Neuzeit (на језику: немачки) — преко Викизворника.