Сулавеси
Сулавеси (индон. Sulawesi,[1] бивши Целебес) је индонежанско острво. Има површину од 174.600 km² што га чини једанаестим острвом по величини на свету. Површина од 2.290 km² је претворена у национални парк Лоре Линду.
 Сулавеси | |
  Сулавеси | |
| Географија | |
|---|---|
| Координате | 2° Ј; 121° И / 2° Ј; 121° И |
| Површина | 174.600 km2 |
| Висина | 3,478 m |
| Администрација | |
Сулавеси је окружен на западу Борнеом, на северу Филипинима, на истоку молучким острвима и на југу мало сундским острвима. Острво има јединствен облик, којим доминирају четири велика полуострва. Централним делом острва доминирају планине, тако да су полуострва између себе боље повезана морем него копном.
Острво је подељено у шест провинција: Горонтало, Западни Сулавеси, Јужни Сулавеси, Централни Сулавеси, Југоисточни Сулавеси и Северни Сулавеси. Највећи градови на острву су Макасар (бивши Ујунг Падан) на југозападној обали и Манадо на северозападу.
Острво има око 15,5 милиона становника и густину насељености од 83 становника по км². Већина припадају двема етничким и језичким групама, Тораџа и Бугис. Језик бугис се говори на југозападу острва, а тораџа у центру. Поред њих постоје још две етничке заједнице и језика, макасар на југу и мандар на северу.
Географија уреди
Сулавеси је једанаесто по величини острво на свету,[2] које покрива површину од 180.680,7 km2 (69.761 sq mi). Централни део острва је кршевито планински, тако да су острвска полуострва традиционално удаљена једно од другог, са бољом везом морем него друмом. Три залива која деле Сулавеска полуострва су, од севера ка југу, Томини, Толо и Бони.[n 1] Они раздвајају Минахасу или северно полуострво, Источно полуострво, Југоисточно полуострво и Јужно полуострво.
Макасарски мореуз се налази дуж западне стране острва.[6] Острво је окружено Борнеом на западу, Филипинима на северу, Малуком на истоку и Флоресом и Тимором на југу.
Мања острва уреди
Острва Селајар која чине полуострво које се протеже јужно од југозападног Сулавесија до Флоресовог мора административно су део Сулавесија. Острва Сангихе и Талауд протежу се на север од североисточног врха Сулавесија, док острво Бутон и његови суседи леже поред његовог југоисточног полуострва, острва Тогијан су у заливу Томини, а острво Пеленг и острва Бангај чине кластер између Сулавесија и Молучких острва. Сва горе поменута острва и многа мања су административно део шест провинција Сулавесија.[7][8]
Геологија уреди
Према реконструкцијама плоча, верује се да је острво настало колизијом терена са Азијске плоче (формирајући запад и југозапад) и са Аустралијске плоче (формирајући југоисток и Бангаj), са острвским луковима који су се раније налазили у Пацифику (формирајући северно и источно полуострво).[9] Због свог вишеструког тектонског порекла, разни раседи обележавају копно и као резултат тога острво је подложно земљотресима, укључујући смртоносне земљотресе 2018. и 2021. године.
Сулавеси, за разлику од већине других острва у биогеографском региону Волацеа, није истински океанско, већ сложено острво у центру зоне судара Азије и Аустралије.[10] Делови острва су раније били везани за азијску или аустралску континенталну маргину и одвојени су од ових области викаријатним процесима.[10] На западу је отварање Макасарског мореуза одвојило Западни Сулавеси од Сундаланда у еоцену пре око 45 милиона година.[10] На истоку, традиционални поглед на колизије више микроконтиненталних фрагмената исечених из Нове Гвинеје са активном вулканском маргином у Западном Сулавесију у различитим временима од раног миоцена пре око 20 милиона година. То је недавно замењено хипотезом да је екстензивна фрагментација уследила након једног миоценског судара Западног Сулавесија са Сула Спуром, западним крајем древног набораног појаса вариског порекла у касном палеозоику.[10]
Праисторија уреди
Најстарији доказ о људима на Сулавесију су камена оруђа која су произвели архаични људи, која датирају од пре више од 200.000 до 100.000 година, а пронађена су на локалитету Талепу у југозападном Сулавесију[11]
Пре октобра 2014, насељавање Јужног Сулавесија од стране савремених људи процењено је на око 30.000 година пне на основу радиокарбонских датума добијених из стенских склоништа у Маросу.[12] У то време нису пронађени ранији докази о људској окупацији, али је острво готово сигурно чинило део копненог моста који је коришћен за насељавање Аустралије и Нове Гвинеје најмање 40.000 година пре нове ере.[13] Нема доказа да је Homo erectus стигао до Сулавесија; оруђа од сировог камена први пут откривена 1947. на десној обали реке Валане у Баруу (данас део Боне регенства), за које се сматрало да датирају из плеистоцена на основу њихове повезаности са фосилима кичмењака,[14] сада се сматра да датирају можда од 50.000 година пне.[15]
Напомене уреди
- ^ Technically, Tomini[3] and Boni[4] are defined as gulfs by the International Hydrographic Organization, while Tolo is considered a bay of the Molucca Sea.[5]
Референце уреди
- ^ „Celebes”. Dictionary.com Unabridged. Random House.
- ^ Gursky, Sharon L. (2015). The Spectral Tarsier. Routledge. стр. 8. ISBN 9781317343974.
- ^ IHO (1953), §48 (d).
- ^ IHO (1953), §48 (k).
- ^ IHO (1953), §48 (c).
- ^ „Makassar Strait”. Encyclopedia Britannica. Encyclopedia Britannica, Inc. Приступљено 23. 8. 2017.
- ^ „Southeast Sulawesi”.
- ^ „South Sulawesi”.
- ^ „Researchers find biggest exposed fault on Earth”. 28. 11. 2016.
- ^ а б в г Von Rintelen & al. (2014).
- ^ van den Bergh, Gerrit D.; Li, Bo; Brumm, Adam; Grün, Rainer; Yurnaldi, Dida; Moore, Mark W.; Kurniawan, Iwan; Setiawan, Ruly; Aziz, Fachroel; Roberts, Richard G.; Suyono (2016-01-14). „Earliest hominin occupation of Sulawesi, Indonesia”. Nature (на језику: енглески). 529 (7585): 208—211. Bibcode:2016Natur.529..208V. ISSN 0028-0836. PMID 26762458. S2CID 1756170. doi:10.1038/nature16448. hdl:10072/142470.
- ^ Glover, Ian. „Leang Burung 2: An Upper Palaeolithic rock shelter in South Sulawesi, Indonesia". Modern Quaternary Research in Southeast Asia 6:1–38; David Bulbeck, Iwan Sumantri, Peter Hiscock, "Leang Sakapao 1: A second dated Pleistocene site from South Sulawesi, Indonesia"”. Modern Quaternary Research in Southeast Asia. 18: 111—28.
- ^ C.C. Macknight (1975) The emergence of civilization in South Celebes and elsewhere, in A. Reid and L. Castles (ed.) Pre-Colonial state systems in Southeast Asia. Kuala Lumpur: Malaysian Branch of the Royal Asiatic Society: 126–135.
- ^ Bartstra, Gert-Jan; Keates, Susan; Basoek; Kallupa, Bahru (1991). „On the dispersal of Homo sapiens in Eastern Indonesia: the Paleolithic of South Sulawesi” (PDF). Current Anthropology. 32 (3): 317—21. S2CID 144963750. doi:10.1086/203960.
- ^ Bulbeck, David; Sumantri, Iwan; Hiscock, Peter. „Leang Sakapao 1: A second dated Pleistocene site from South Sulawesi, Indonesia”. Modern Quaternary Research in Southeast Asia. 18: 111—28.
Литература уреди
- Limits of Oceans and Seas, 3rd ed. (PDF), International Hydrographic Organization, 1953, Архивирано из оригинала (PDF) 5. 10. 2018. г., Приступљено 6. 10. 2015.
- Von Rintelen, T.; et al. (2014), „A Snail Perspective on the Biogeography of Sulawesi, Indonesia: Origin and Intra-Island Dispersal of the Viviparous Freshwater Gastropod Tylomelania”, PLOS ONE, 9 (6): e98917, Bibcode:2014PLoSO...998917V, PMC 4090239
, PMID 24971564, doi:10.1371/journal.pone.0098917 . - S. Supomo (1995). „Indic Transformation: The Sanskritization of Jawa and the Javanization of the Bharata”. Ур.: Peter Bellwood; James J. Fox; Darrell Tryon. The Austronesians: Historical and Comparative Perspectives. Canberra: Australian National University. стр. 309—332. ISBN 9780731521326. doi:10.22459/A.09.2006.
- Carlhoff, Selina; Duli, Akin; Nägele, Kathrin; Nur, Muhammad; Skov, Laurits; Sumantri, Iwan; Oktaviana, Adhi Agus; Hakim, Budianto; Burhan, Basran; Syahdar, Fardi Ali; McGahan, David P. (2021-08-26). „Genome of a middle Holocene hunter-gatherer from Wallacea”. Nature (на језику: енглески). 596 (7873): 543—547. Bibcode:2021Natur.596..543C. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/s41586-021-03823-6.
- Moore, MW; Brumm (2007). „Stone artifacts and hominins in island Southeast Asia: New insights from Flores, eastern Indonesia”. Journal of Human Evolution. 52 (1): 85—102. PMID 17069874. doi:10.1016/j.jhevol.2006.08.002.
- „Finding showing human ancestor older than previously thought offers new insights into evolution”.
- Pope, G G (1988). „Recent advances in far eastern paleoanthropology”. Annual Review of Anthropology. 17 (1): 43—77. doi:10.1146/annurev.an.17.100188.000355.
- Whitten, T; Soeriaatmadja, R. E.; Suraya A. A. (1996). The Ecology of Java and Bali. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. стр. 309—312.; Pope, G (15. 8. 1983). „Evidence on the Age of the Asian Hominidae”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 80 (16): 4988—4992. Bibcode:1983PNAS...80.4988P. PMC 384173 . PMID 6410399. doi:10.1073/pnas.80.16.4988 .
- Whitten, T; Soeriaatmadja, R. E.; Suraya A. A. (1996). The Ecology of Java and Bali. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. стр. 309.
- de Vos, J.P.; P.Y. Sondaar (9. 12. 1994). „Dating hominid sites in Indonesia” (PDF). Science Magazine. 266 (16): 4988—4992. Bibcode:1994Sci...266.1726D. doi:10.1126/science.7992059 .
- Whitten, T; Soeriaatmadja, R. E.; Suraya A. A. (1996). The Ecology of Java and Bali. Hong Kong: Periplus Editions Ltd. стр. 309.
- Delson, Eric; Harvati, Katerina; Reddy, David; Marcus, Leslie F.; Mowbray, Kenneth; Sawyer, G. J.; Jacob, Teuku; Márquez, Samuel (1. 4. 2001). „The Sambungmacan 3 Homo erectus calvaria: A comparative morphometric and morphological analysis: Sambungmacan 3 Homo Erectus Analysis” (PDF). The Anatomical Record. 262 (4): 380—397. PMID 11275970. S2CID 25438682. doi:10.1002/ar.1048 .
- Brown, P.; Sutikna, T.; Morwood, M. J.; Soejono, R. P.; Jatmiko; Wayhu Saptomo, E.; Rokus Awe Due (27. 10. 2004). „A new small-bodied hominin from the Late Pleistocene of Flores, Indonesia.”. Nature. 431 (7012): 1055—1061. Bibcode:2004Natur.431.1055B. PMID 15514638. S2CID 26441. doi:10.1038/nature02999.; Morwood, M. J.; Soejono, R. P.; Roberts, R. G.; Sutikna, T.; Turney, C. S. M.; Westaway, K. E.; Rink, W. J.; Zhao, J.- X.; van den Bergh, G. D.; Rokus Awe Due; Hobbs, D. R.; Moore, M. W.; Bird, M. I.; Fifield, L. K. (27. 10. 2004). „Archaeology and age of a new hominin from Flores in eastern Indonesia.”. Nature. 431 (7012): 1087—1091. Bibcode:2004Natur.431.1087M. PMID 15510146. S2CID 4358548. doi:10.1038/nature02956.
- Morwood, M.; Soejono, R. P.; Roberts, R. G.; Sutikna, T.; Turney, C. S. M.; Westaway, K. E.; Rink, W. J.; Zhao, J.- X.; van den Bergh, G. D.; Rokus Awe Due; Hobbs, D. R.; Moore, M. W.; Bird, M. I.; Fifield, L. K. (27. 10. 2004). „Archaeology and age of a new hominin from Flores in eastern Indonesia.”. Nature. 431 (7012): 1087—1091. Bibcode:2004Natur.431.1087M. PMID 15510146. S2CID 4358548. doi:10.1038/nature02956.
- Sutikna, T.; Tocheri, M.W.; Morwood, M.J.; E. W. Saptomo; Jatmiko; R. Due Awe; S. Wasisto; K. E. Westaway; M. Aubert; B. Li; J-x. Zhao; M. Storey; B. V. Alloway; M. W. Morley; H. J. M. Meijer; G. D. van den Bergh; R. Grün; A. Dosseto; A. Brumm; W. L. Jungers; R. G. Roberts (21. 4. 2016). „Revised Stratigraphy and Chronology for Homo floresiensis at Liang Bua in Indonesia”. Nature. 532 (7599): 366—369. Bibcode:2016Natur.532..366S. PMID 27027286. S2CID 4469009. doi:10.1038/nature17179.
Спољашње везе уреди
