Википедија

Централна болница НОВЈ

Централна болница је оформљена новембра 1941. године у западној Србији, у време Прве непријатељске офанзиве, када се главнина снага НОП одреда западне Србије и Шумадије, под притиском јаких непријатељских снага повлачила на запад. Тада је у Чачку, Пожеги и Ужицу било око 700 рањеника у Болници. Крајем новембра, Болница је евакуисана на Златибор, а одатле у Санџак и у болницу Дурмиторског НОП одреда на Жабљак. Део рањеника вратио се у своје одреде у западној Србији, а 150 тешких рањеника на Златибору Немци су заробили и 30. новембра стрељали.

Спомен-плоча на улазу у зграду Војномедицинске академије (ВМА)

Болница је обновљена крајем јануара и почетком фебруара 1942. године, и размештена на територији југоисточне Босне и у Црној Гори. На овој територији остаје до средине јуна 1942. године. Поред осталих рањеника и болесника, тада су у њој лечени и чувени „игманци“, борци промрзли у легендарном Игманском маршу. После завршетка Треће непријатељске офанзиве у Санџаку, Црној Гори и Херцеговини, средином јуна 1942. године, одлуком Врховног штаба, Централна болница је расформирана, а рањеници и болесници упућени у јединице.

Централна болница у западној Босни уреди

Главни чланак: Поход пролетерских бригада у Босанску крајину

Ови рањеници и болесници учествовали су у походу пролетерских бригада с Врховним штабом од Врбнице до западне Босне. Пут дуг 500 km пређен је у изузетно тешким околностима - чести дуги маршеви, глад и недостатак средстава за лечење. Нарочито је била тешка ситуација Болнице, која је, заједно са Петом пролетерском бригадом и Херцеговачким одредом, провела цео месец у Врбници, а потом се, у дванаестодневном маршу пробоју, пребацила у Прозор. Њени рањеници и болесници живели су гладни, скоро без икаквих средстава за лечење и негу, а у сукобима у време пробоја често су били изложени удару непријатеља, па су морали да се боре.

После доласка групе пролетерских бригада у рејон Прозора, средином јула 1942. године, Централна болница је обновљена. С ове територије она се пребацила у рејон Дрвара и Босанског Петровца. Средином августа, Болница је смештена у релативно добро уређене објекте у Босанском Петровцу, Дрвару, Дрнићу, Смољанима, Суваји и Великим Стјенима. После ослобођења Бихаћа, новембра 1942. године, део рањеника смештен је у рејон овог града, као и на ослобођеној територији Лике. Пријем рањеника и болесника, пажња и брига коју су им посветиле омладинске и друге организације, народ Крајине и Лике, представљају највећи пример хуманости и солидарности међу људима. Такав пријем и висок степен организованости народне власти и војне позадине омогућили су успешан петомесечни рад Централне болнице. У њој је, знатно успешније него раније, обављан стручни лекарски рад. Ова здравствена установа живела је животом војног колектива - организован је политички, културно-забавни и рад на стручној обуци, нарочито средњих и нижих медицинских кадрова.

Битка на Неретви уреди

Главни чланак: Битка на Неретви

Битка на Неретви прекинула је овај, за улове рата, дуг период стабилизације. Централна болница, је као и раније, ишла с оперативним јединицама којима је непосредно командовао Врховни штаб. Пут је водио ка Неретви и даље на исток. Болница је образовала ешалоне рањеника и болесника, и већ крајем фебруара 1943. године имала близу 3.000 болесника, а после избијања на Неретву, око 4.000 рањених и болесних бораца. За њен спас водила се једномесечна битка у долини Неретве и Раме, на Иван-седлу, код Прозора. Главна оперативна група је уложила велике напоре и дала велике жртве да спаси Болницу.

После успешно оконачане битке на Неретви, јединице НОВЈ су широким фронтовима продирале на исток, у Херцеговину, југоисточну Босну, Црну Гору и Санџак. Болница је пребачена преко Прења и Калиновика, на Челебићку висораван у Санџаку. Овде је болница добила кратки предах. Тиме је био завршен дуг пут од Дрвара, Бихаћа и Лапца до Челебића. И јединице и Болница прешле су га у веома тешким условима. Јединице су морале да носе рањенике, да чувају њихову безбедност и да стварају друге услове за живот и рад Болнице. Особље болнице је морало да ради и решава разне задатке, и то под непријатељским ударима, често у покрету и без потребних средстава. Рањени и болесни борци морали су да подносе највеће тешкоће: зиму, дуге маршеве, нападе непријатеља, а често и глад и оскудицу. На том дугом путу остале су стотине рањеника рањеника и болесника. С њима су остале и стотине палих бораца, који су дали све, па и животе, за спас својих другова.

Битка на Сутјесци уреди

Главни чланак: Битка на Сутјесци

Кратак предах од краја априла до 15. маја 1943. године, на суровом и сиромашном подручју Челебића, није омогућио услове за одмор и опоравак рањеника и тифусара. За оперативне јединице одмора није ни било. Тако су Централна болница и дивизије НОВЈ у нове окршаје ушле знатно слабије, премореније и с мање средстана него у бици на Неретви. Битка на Сутјесци била је најтеже искушење и за Болницу и за целу Главну оперативну групу Врховног штаба.

Први судари у Петој офанзиви, показали су да је један од главних непријатељских циљева уништење рањеника. Због тога је он, с вишеструко јачим снагама и из више праваца, надирао према Централној болници. У тешким борбама до 20. маја непријатељ је задржаван, а потом снажним јуришима Прве и Друге пролетерске, Шесте источно-босанске и Друге мајевичке бригаде, одбачен према Фочи, а Болница је евакуисана на Пивску планину.

Време од 4. до 11. јуна најтежи су дани у историји Централне болнице. Главна оперативна група је морала да се подели на два дела. Јаче снаге (Прва и Друга дивизија и још три бригаде) одређене су да се, преко Сутјеске и Зеленгоре, пробију из обруча. Слабије снаге (Трећа и Седма дивизија) остале су с Централном болницом у Пиви. Оне више нису биле довољно јаке да сломе покушаје десет пута јачег непријатеља, а Болница више није могла да прати оперативне јединице. Касније су дошле нове поделе. Део најтежих рањеника склоњен је у кањон Пиве. Око 600 лакших рањеника пошло је, са Седмом банијском дивизијом, за главним снагама и Врховним штабом. Са Трећом пролетерско дивизијом остала је Централна болница, с близу 2.500 рањеника и болесника.

Док је дванаест бригада Главне оперативне групе ломило непријатељев обруч на Зеленгори, а потом наставило наступање према комуникацији Фоча-Калиновик. Трећа пролетерска дивизија и рањеници борили су се са близу четири непријатељске дивизије. У жестоким борбама на Вучеву, под Маглићем, код Боровна, на Тјентишту, 10, 11. и 12. јуна, Трећа дивизија је с крајњим напорима одолела притиску непријатеља. У драматичним борбама на Озрену, Вилињаку, Крековима, Кошуру, Тјентишту, Драгош-седлу, 13. јуна, Савина Трећа дивизија је извршила херојски покушај да сломи непријатеља, да се пробије из обруча и спаси рањенике. У овим драматичним борбама учествовао је и део рањеника. Многи рањеници су погинули у пробоју, неки су извршили самоубиство да не падну живи у руке непријатељу, а велики број су Немци и усташе заробили и на најсвирепији начин побили. Са јединицама Треће пролетерске дивизије пробило се око 1.000 рањеника.

Укупни губици у бици на Сутјесци били су велики: погинуло је више од 1.300 рањеника и болесника, 30 лекара и 200 болничарки. Епопеју Сутјеске преживела је само трећина састава Централне болнице.

Савезничка помоћ Централној болници уреди

Од капитулације Италије, септембра 1943. године, до ослобођења Београда, октобра 1944. године траје нова етапа у развоју Централне болнице. Савезничке санитетске установе у Италији преузеле су знатан број рањеника, па тако и Централну болницу. У Италији је лечено око 12.000 партизанских бораца. У прихватању, лечењу, транспорту у Италију, у овом периоду највећи значај, има острво Вис.

Војно-медицинска академија уреди

Главни чланак: Војномедицинска академија Универзитета одбране у Београду

Октобра 1944. године НОВЈ преузима Главну војну болницу Југословенске војске у Београду. Од тада па до краја рата у њој је лечено неколико хиљада бораца НОВЈ, односно Југословенске армије.

Крајем 1949. године Главна војна болница реорганизована је у Војно-медицинску академију ЈНА.

Поводом двадесетпетогодишњице битке на Сутјесци, 19. јуна 1968. године, за беспримерно херојство у спасавању и лечењу бораца НОВЈ и велике заслуге у борби против непријатеља, Централна болница је одликована Орденом народног хероја.[1]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Службени лист СФРЈ 34/69” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 14. 8. 1969. 

Литература уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Централна_болница_НОВЈ&oldid=27553772”