Википедија

Средишње бечко гробље

Највеће гробље у Бечу
(преусмерено са Централно гробље у Бечу)

Средишње бечко гробље (нем. Wiener Zentralfriedhof) је једно од највећих гробaља на свету по броју сахрањених и најпознатије гробље међу скоро 50 бечких гробаља. Назив гробља описује његов значај као највећег бечког гробља, а не географску локацију, јер се не налази у средишту аустријске престонице, већ на периферији, у спољној градској четврти Симеринг.

Средишње бечко гробље
Црква Светог Карла Боромејског у средишњем делу гробља
Опште информације
МестоБеч
Држава Аустрија
Време настанка1874.

Историја и опис уреди

За разлику од многих других, Средишње бечко гробље се није споро развијало. Одлука о оснивању новог, великог гробља за град Беч донета је 1863. године када је постало јасно да ће се – услед индустријализације – становништво града на крају повећати до те мере да ће се постојећа заједничка гробља показати недовољним. Градски челници су очекивали да ће Беч, тада главни град велике Аустроугарске империје нарасти на четири милиона становника до краја 20. века, пошто нико није предвидео колапс Царства 1918. и пораз у Првом светском рату. Градско веће је стога доделило простор релативно далеко ван граница града и релативно великих димензија, како би задовољило потребе за сахрањивањем на дужи временски период. Градски оци су одлучили 1869. да раван простор у Симерингу буде место будућег Средишњег гробља. Гробље је пројектовано 1870. године према плановима франкфуртских пејзажних архитеката Карла Јонаса Милијуса и Алфреда Фридриха Блунчлија који су за свој пројекат награђени per angusta ad augusta (од страшног до узвишеног).[1]

Гробље је отворено на Дан Свих Светих 1874. године. Међутим, освећење гробља није прошло без контроверзи: међуденоминациони карактер новог гробља (различите верске групе су покопане на истом тлу) наишао је на жесток отпор, посебно у конзервативним круговима Римокатоличке цркве.[2] Након давања знатне количине новца за изградњу одвојеног јеврејског дела гробља, одлуке града су наишле на жестоке критике када је град објавио да не жели званично католичко отварање новог гробља. На крају су супротстављене групе постигле договор да католички представници дискретном церемонијом отворе Средишње гробље. Због суздржавања од велике јавне пажње, гробље су готово непримећено отворили у рано јутро 31. октобра 1874. градоначелник Беча барон Кајетан фон Фелдер и кардинал Јозеф Отмар Раушер и тиме су избегли ескалацију јавне полемике. Званично отварање Средишњег гробља обављено је следећег дана првом сахраном, извесног Јакоба Зелзера, а затим и 15 других покојника. Гроб Јакоба Зелзера и данас постоји у близини управне зграде гробља.[3]

У средишту гробља се налази црква Светог Карла Боромејског која се некада се звала Меморијална црква Карла Луегера (нем. Dr. Karl-Lueger-Gedächtniskirche) због крипте бившег градоначелника Беча испод главног олтара. Ову цркву је у стилу сецесије 1908–1910 саградио Макс Хегеле. Испред цркве је крипта аустријских савезних председника. Испод саркофага је гробни свод са степеницама које воде до кружне просторије чији су зидови обложени нишама у које се покојник у урни или ковчегу може сахранити.

 
Бечки крематоријум је изграђен 1921/1922 на месту некадашње баште дворца "Нојгебојде" ("Neugebäude").

Гробље обухвата 2,5 km2 (250 ha) са 330.000 гробних места и око 25 сахрањивања дневно. То је уједно и друго највеће европско гробље, после хамбуршког гробља Охлсдорф, које је највеће у Европи по броју закопа и по површини.

Бечка шала каже да је Средишње гробље „упола мање од Цириха, али дупло забавније“, (нем. Halb so groß wie Zürich – aber doppelt so lustig ist der Wiener Zentralfriedhof!).[4] Средишње гробље има мртву популацију скоро дупло већу од садашњих живих становника Беча.

Насупрот главне капије гробља, преко пута Симерингер Хауптштрасе (нем. Simmeringer Hauptstrasse) налази се Бечки крематоријум (нем. Feuerhalle Simmering) који је, у стилу оријенталне тврђаве, 1922. године подигао Клеменс Холцмајстер.[5]

Интерденоминациони карактер уреди

Поред католичког дела, на гробљу се налази протестантско гробље (отворено 1904) и два јеврејска гробља.

Иако су старије (основано 1863. године) од два јеврејска гробља нацисти уништили током Кристалне ноћи, око 60.000 гробова је остало нетакнуто. Подаци гробља показују 79.833 сахране Јевреја до 10. јула 2011. Истакнуте сахране овде укључују сахране породице Ротшилд и књижевника Артура Шницлера. Друго јеврејско гробље изграђено је 1917. године и користи се и данас. Од 21. новембра 2007. године у новом делу било је 58.804 јеврејских сахрана.[6] Званичници су 29. јуна 2012. открили скрнављење 43 јеврејска гроба у два јеврејска дела, наводно као антисемитски чин – камење и плоче су срушене или оштећене.[7]

Од 1876. муслимани су такође сахрањивани у Средишњем бечком гробљу. По аустријском закону мртви се сахрањују у ковчегу, за разлику од исламске ритуалне праксе сахрањивања у покрову. Отварање новог исламског гробља Исламске верске заједнице Аустрије одржано је 3. октобра 2008. године у Лизингу.

На гробљу се налазе и руска православна гробља као и капела Светог Лазара (саграђена 1894. године). Од 1869. године, припадници грчке православне заједнице сахрањивани су у секцији 30 А, западно од капије 2. Румунска православна заједница има своја гробља у близини капије 3 у секцији 38, као и припадници бугарске православне цркве. Српска православна заједница добила је делове одељака 68 Б и 69 Ц, близу капије 3. Одељак 27 А садржи гробнице Коптске православне цркве.[8]

Протестантски одељак на источној страни посвећен је употреби обе конфесије Евангелистичке протестантске цркве у Аустрији, лутеранске АБ (нем. Evangelische Kirche Augsburger Bekenntnis) и калвинистичке ХБ (нем. Evangelische Kirche Helvetisches Bekenntnis). Гробље је свечано отворено у присуству председника Евангелистичке протестантске цркве др Рудолфа Франца 14. новембра 1904. године. Гробље је проширено 1926., 1972. и 1998. године. Протестантски део се састоји од 6.000 гробова и 300 породичних сводова.[9]

Године 2000. у секцији 35 Б у близини капије 3, отворено је гробље за бебе, где се налазе мртворођена деца, мртве бебе и мала деца до 110 cm висине која су овде сахрањивана.[10]

Прво будистичко гробље у Европи основано је на Средишњем бечком гробљу у мају 2005. За ову сврху је издвојено подручје гробља које се налази око ступе, које је освештао тибетански монах.[11]

Нови Меморијал анатомије отворен је у Сектору 26, 5. марта 2009. за сахрањивање Института за анатомију Медицинског универзитета у Бечу и за људе који су своја тела поклонили науци.[12]

Црква Исуса Христа светаца последњих дана у Аустрији прославила је 19. септембра 2009. године посвећење парцеле величине једног хектара одвојене за мормонске покојнике на Средишњем гробљу у Бечу.

  •  
    Будистичко гробље
  •  
    Муслимански одсек
  •  
    Протестантски део са погребном капелом
  •  
    Руска православна капела
  •  
    Меморијал анатомије
  •  
    Војни одсек
  •  
    Маузолеј архитекте Макса Флајшера (1841–1905) у старом јеврејском делу
  •  
    Гробови у Старом јеврејском гробљу
  •  
    Зграда мртвачнице

Српско војно гробље уреди

На Средишњем бечком гробљу, на парцели 68а, сахрањивани су ратни заробљеници умрли у Бечу током Првог светског рата. Ту је сахрањено и 130 српских, као и троје црногорских војника. У међуратном периоду, делови парцеле са руским, италијанским и румунским војницима су добили посебна већа камена спомен обележја, док је простор са српским гробницама зарастао, да би тек 1934. године био уређен од стране Посланства Kраљевине Југославије у Бечу.

 
Део гробља на парцели број 68, данас познат као румунско гробље.

Међутим, у наступајућим годинама поново је пропао. Други светски рат, ново југословенско дипломатско особље у Бечу и незаинтересованост за заоставштину Првог светског рата условили су да ово гробље буде потпуно заборављено. Простор са српским и румунским гробницама је у једном тренутку преуређен тако што су на њему постављени појединачни крстови који означавају гробнице, а који садрже натпис: „1914–1918”. Румунски споменик је остао да стоји у позадини, па је цео овај део гробља називан румунским гробљем.[13]

Приступ гробљу уреди

Приватни аутомобилски саобраћај је дозвољен уз наплату на терену гробља сваког дана у години осим 1. новембра (Све свети). Због великог броја посетилаца 1. новембра, приватна возила нису дозвољена. На терену гробља редовно саобраћа јавна „гробљанска аутобуска“ линија (Траса 106) са неколико стајалишта. Стари трамвај Симеринга са коњском вучом замењен је 1901. године електричним трамвајем. Тада и данас овај трамвај саобраћа од Шварценбергплаца (нем. Schwarzenbergplatz) до Средишњег гробља, а 1907. године је пренумерисан у трамвај број „71“. Станица "Централфридхоф" на Бечком Шнелбану (приградска железница) налази се у близини старог јеврејског дела гробља. Најближа станица Бечког метроа (У-Бан) је последња станица линије У3 (зове се "Симеринг") и налази се на око два километра западно од гробља.

Помињање у популарној култури уреди

 
Гробно место Милутина Дорословца (1923–2005), аустријског књижевника српског порекла, у почасном делу гробља.

На Средишњем бечком гробљу су снимљене сцене лажне и праве сахране Харија Лајма на почетку и на крају филма Трећи човек.[14] Музичар Волфганг Амброс помиње ово гробље у својој песми „Живело средишње гробље“ (нем. Es lebe der Zentralfriedhof) из 1975. године, обележавајући тиме 100. годишњицу његовог отварања. У видео споту из 1981. године за песму Виена од рок групе Aлтравокс, који је стилски базиран на филму Трећи човек, на појединим снимцима се види и Средишње бечко гробље, а на насловној страни сингла је приказан гроб Карла Швајгхофера.[15]

Концерт под ведрим небом, под називом Нахкланг (нем. Nachklang) одржава се сваке године на теренима овог гробља.

Гробови славних уреди

Средишње бечко гробље је дуго било непопуларно због удаљености од средишта града па су власти морале да смисле начине да га учине привлачнијим – отуда и развој почасног гробља (нем. Ehrengrab) као својеврсне туристичке атракције.

На Средишњем гробљу су сахрањени многи великани попут, на пример, Лудвига ван Бетовена и Франца Шуберта, који су премештени на Средишње гробље са „Источног гробља Верингер“ (нем. Währinger Ostfriedhof) 1888. године. Кенотаф одаје почаст Волфгангу Амадеусу Моцарту, који је сахрањен на оближњем гробљу Светог Маркса.

Од знаменитих Срба, урна са пепелом Јулије Хуњади де Кетељ, кнегиње Србије и супруге кнеза Михаила Обреновића, почива у одељку са урнама који се налази на другом улазу са сигнатуром KNLH 13.[16] Велики војвода Грахова и Зете, Мирко Петровић Његош сахрањен је на овом гробљу као и Данило Петровић Његош, најстарији син краља Николе I Петровића Његоша.

Познате личности сахрањене на Средишњем бечком гробљу уреди

Извори уреди

  1. ^ „Zentralfriedhof – Central Cemetery (Vienna, Austria)”. Association of Significant Cemeteries of Europe. Приступљено 2014-11-03. 
  2. ^ „Info Service: Wiener Zentralfriedhof” [Info Service: Vienna Central Cemetery] (на језику: немачки). Friedhoefe wien. Архивирано из оригинала 22. 08. 2015. г. Приступљено 2014-11-03. 
  3. ^ „Rund um das Friedhofsareal: Daten und Fakten” [Around the Cemetery Area: Facts and Figures] (на језику: немачки). Friedhoefe wien. Архивирано из оригинала 04. 11. 2014. г. Приступљено 2014-11-03. 
  4. ^ „Wien und der Tod – eine Geschichte des Wiener Zentralfriedhofs” [Vienna and death – a history of the Viennese central cemetery] (на језику: немачки). Wiensehen.at. Приступљено 2014-11-03. 
  5. ^ „Undertakers' Museum”. Vienna Direct. Приступљено 2014-11-03. „And less than 20% of the predominantly Catholic Viennese choose cremation, the rest hoping for a schöne Leiche (beautiful corpse).” 
  6. ^ „JOWBR Cemetery Inventory”. Jewishgen.org. 18. 7. 2014. Приступљено 2014-11-03. 
  7. ^ „Austria: 43 Jewish graves desecrated in Vienna”. The Boston Globe. Associated Press. 29. 6. 2012. Приступљено 2014-11-03. 
  8. ^ „Führungen Zentralfriedhof Wien – Die christlich-orthodoxen Begräbnisstätten” [A place for everyone at the Vienna Central Cemetery – the Christian – Orthodox burial sites] (на језику: немачки). Wiensehen.at. Приступљено 2014-11-03. 
  9. ^ „Geschichte des Wiener Zentralfriedhofs” [History of Vienna's Central Cemetery] (на језику: немачки). Friedhoefewien.at. Архивирано из оригинала 11. 05. 2015. г. Приступљено 2014-11-03. 
  10. ^ „The Baby Lot at Vienna Central Cemetery”. Friedhöfe Wien. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 16. 1. 2016. 
  11. ^ „Österreichische Buddhistische Religionsgesellschaft” [Austria Buddhist Religion Society] (на језику: немачки). Buddhismus-austria.at. Архивирано из оригинала 2014-11-04. г. Приступљено 2013-09-07. 
  12. ^ „Anatomie Gruppe 26” [Anatomy group 26] (на језику: немачки). Friedhoefewien.at. Архивирано из оригинала 11. 05. 2015. г. Приступљено 2014-11-03. 
  13. ^ „Српска војничка гробља у Аустрији – прилог за достојније сећање на жртве”. Нови Стандард (на језику: српски). 2019-10-25. Приступљено 2022-05-30. 
  14. ^ „Location shots in Vienna of The Third Man (1949)”. University of British Columbia Physics Department. 13. 7. 2014. Архивирано из оригинала 10. 01. 2014. г. Приступљено 2014-11-03. 
  15. ^ Wiener Zentralfriedhof (на језику: немачки), 2022-02-14, Приступљено 2022-05-30 
  16. ^ Марушић, Александар; Боловић, Ана; Борозан, Игор; Тимотијевић, Милош (2017). Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе IV. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 315. ISBN 978-86-82877-68-4. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Средишње_бечко_гробље&oldid=26474435”