Отворите главни мени

Цинк (Zn, лат. zincum) метал је из групе IIB.[2] Има 23 изотопа чије се атомске масе налазе између 57 и 78, од којих су постојани 64, 66, 67, 68 i 70.

Цинк
Zinc pieces.jpg
Општа својства
Име, симболцинк, Zn
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Zn

Cd
бакарцинкгалијум
Атомски број (Z)30
Група, периодагрупа 12, периода 4,
Блокd-блок
Категорија  прелазни метал
Рел. ат. маса (Ar)65,38(2)[1]
Ел. конфигурација[Ar]3d104s2
по љускама
2, 8, 18, 2
Физичка својства
Бојаплавичаста
Агрегатно стањечврсто
Тачка топљења692,68 K (419,53 °‍C)
Тачка кључања1.180 K (907 °C)
Густина7.140 kg/m3
Моларна запремина9,16×10−3 m3/mol
Топлота фузије7,322 kJ/mol
Топлота испаравања115,3 kJ/mol
Притисак паре192,2 Pa (692,73 K)
Сп. топл. капацитет390 J/(kg·K)
Атомска својства
Оксидациона стања2
Особине оксидаамфотерни
Електронегативност1,65 (Полинг)
1,66 (Олред)
Енергије јонизације1: 906,4 kJ/mol
2: 1.733,3 kJ/mol
3: 3.833 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус135 (142) pm
Ковалентни радијус131 pm
Валсов радијус139 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуразбијена хексагонална (HCP)
Хексагонална збијена кристална структура за цинк
Брзина звука3.700 m/s (293,15 K)
Топл. водљивост116 W/(m·K)
Сп. ел. водљивост16,6×106 S/m
Мосова тврдоћа2,5
CAS број7440-66-6
референцеВикиподаци

Откривен је у Индији или Кини пре 1500. п. н. е. У Европу је донесен тек у 17. веку.

Садржај

ЗаступљеностУреди

Заступљен је у земљиној кори у количини од 75 ppm у облику минерала - углавном ZnS, ZnO и смитсонита. Намирнице које су богате цинком су: остриге, посно месо и рибе, а има га има и у зрнастом хлебу.

Физичке и хемијске особинеУреди

Метални цинк је блештаво бео, крхак метал. На ваздуху подлеже оксидацији слично алуминијуму, али га слој оксида штити од даље корозије. Цинк је врло реактиван, како у киселој, тако и у базној средини.

ЈедињењаУреди

Најпознатије једињење цинка је његов оксид ZnO, који се користи као додатак за боје и лакове.[3]

ПрименаУреди

Од многих примена цинка, издвајамо следеће:

  • Превлачење лима у циљу заштите од корозије
  • Као састојак многих легура, посебно са бакром
  • За електричне пећи
  • За запрашивање биљних култура у баштама, јер има инсектицидно дејство.

Биолошки значајУреди

Цинк је један од микроелемената и налази се у многим ензимима. Између осталог има удела и у минерализацији костију, синтези беланчевина, зарастању рана, утиче на рад имунолошког система, правилну расподелу инсулина и штедњу холестерола и витамина А. Има удела и у регулацији крвног притиска и срчаног ритма.

Одрасле особе дневно треба да га уносе у организам најмање 5 милиграма, а препоручује се око 15-20 милиграма.

Недостатак цинка узрокује: малокрвност, успоравање темпа раста, споро зарастање рана, запаљења коже... Недостатак цинка код деце изазива нижи раст и спорији умни развој.

Цинк делује као лек за болести желуца, реуматизам, кожне болести ...

Систематско узимање неких лекова и алкохола утиче на смањење количине цинка у човековом организму.

Соли цинк (II) изазивају рак уколико се уносе у великим количинама.

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везеУреди