Европски јелен

(преусмерено са Црвени јелен)

Eвропски јелен,[2][3][4] јелен обични,[5] само јелен,[6] или црвени јелен (лат. Cervus elaphus), шумска је животиња из породице виторогих преживара (Cervidae). Црвени јелен насељава већи део Европе, регион Кавказа, Малу Азију, Иран, делове западне Азије и централну Азију. Такође насељава планину Атлас између Марока и Туниса на северозападу Африке, као једина врста јелена која насељава Африку. Јелен је уведен у друга подручја, укључујући Аустралију, Нови Зеланд, Сједињене Државе, Канаду, Перу, Уругвај, Чиле и Аргентину.[7][8] У многим деловима света месо јелена (срнетина) користи се као извор хране.

Европски јелен
Временски распон: Рани плеистоцен до садашњости 0.8–0 Ma
RedDeerCaithness.jpg
Cervus elaphus
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Artiodactyla
Породица: Cervidae
Потпородица: Cervinae
Род: Cervus
Врста:
C. elaphus
Биномијално име
Cervus elaphus
Подврсте
Red deer (Cervus elaphus) reconstructed and recent.png
Ареал јелена:     данас     некада

Европски јелени су преживари, које карактерише четворокоморни стомак. Генетски докази указују на то да је јелен, као што је традиционално дефинисано, група врста, а не појединачна врста, мада тачан број садржаних врста у групи остаје споран.[9][10] Блиско сродни и нешто већи амерички лосови или вапити, пореклом из Северне Америке и источних делова Азије, сматрани су подврстом јелена, али недавно су успосављени као посебна врста. Претеча свих јелена, укључујући вапите, вероватно потиче из централне Азије и подсећа на сика јелена.[11]

Иако су једно време јелени били ретки у деловима Европе, никада нису били близу истребљења. Покушаји поновног увођења и очувања, попут Уједињеног Краљевства и Португалије,[12] резултирали су порастом популације јелена, док су друга подручја, попут Северне Африке, наставила да манифестују пад популације.

РаспрострањеностУреди

Распрострањен је у Европи најчешће у шумским комплексима већих река - Дунава, Саве, Драве и брдским и планинским шумама Мађарске, Румуније, Чешке, Словачке, Хрватске, Словеније, Немачке, Аустрије, а у мањем броју и у Пољској, европском делу Русије, Норвешкој, Шведској, Шпанији, Француској и Данској. У Србији су најбројнији у Војводини.[13]

Опис изгледаУреди

Има складан облик тела, у раменима виши него у крстима, високе снажне ноге доказују, да је грађен за дуго и истрајно трчање. Облик и величина рогова указују на прилагођеност кретању на отвореним просторима а не срединама обраслим густом вегетацијом. Дужина тела јелена износи 225-275 cm, висина у раменима 120-150 cm. Реп је дугачак 20-25 cm. Телесна тежина креће се у распону од 125 до 300 kg, а код кошуте од 70 до 130 kg. Снажна грађа мишића и тетива омогућава му брзи бег и скок и до 12 m у дужину и 3.5 m у висину. Креће се кораком, касом или трком. Зубна формула је И 0/4, ЦИ/0, П3/3, М 3/3 дакле укупно има 34 зуба, а од тога 22 млечна. Замена млечних зуба завршава се између 30. и 34. месеца. Од пролећа до јесени боја длаке јелена је рђаво црвена, а на трбуху беличаста. Зимска длака је дужа, гушћа, тамносмеђе до смеђе-сиве боје. Део око репа је беличаст до жутоцрвене и обрубљен тамносмеђом дужом длаком. Мужјак на врату има дужу длаку тј. гриву коју нема женка. Јелен има рогове, а кошута само у ретким случајевима. Оба пола имају сузиште, дубоко удубљење испод ока. На корену репа у мужјака налази се мирисна жлезда. Женка такву жлезду има на челу а код оба пола мирисно место се налази на спољној страни скочног зглоба. Рог има исту функцију и значај као и рог срндаћа. Рог јелена састоји се од истих делова као и рог срдаћа само има више парожака. Ружа на рогу се назива венац, а осим тога се на рогу јелена развија круна, а изнад обрва уметак који се назива ледењак. Сва чула јелена су одлично развијена и премда има астигматично грађено око пуно боље разликује предмете у околини од срне.[14]

ПонашањеУреди

По понашању јелен је животиња сумрака, али је активан и за време дана. На његову активност делују дужина трајања осветљења и интензитет сунчеве светлости. Ако је светлост краћа и слабија активнији је по дану, док јака Сунчева светлост помера његову активност у ноћне сате. У понашању је уочљив јак социјални нагон, тако да кошуте готово целу годину живе у крдима док је јелен дистанциранији. Старији јелени су осим социјалном удаљени и групном раздаљином, тако да постоје два типа крда: чврсто крдо кошута са теладима и једногодишњим и двогодишњим јеленима и слабо повезана крда у којима се налазе јелени различитих старости. Јако стари мужјаци живе самотњачким животом. Однос према станишту је такав да се може прилагодити и релативно малом простору иако је миграција основна карактеристика јелена. Овим животињама је дубоко усађен нагон за сезонске сеобе, лети у више, а зими у ниже пределе. Данас се међутим више не селе као некада, кад су им главни селидбени путеви били дуж токова великих река. Јелени се такође селе и због парења, годишњег доба и слично. Мужјаци се оглашавају риком, а у опасности дубљим тоном. За време парења женке се оглашавају са „ах“ и „анг“, а рањене животиње испуштају кратак глас сличан рикању. Током дана тражи храну 5 до 7 пута и за то му је потребно време од 7 до 10 сати. У исхрани јелена разликујемо неколико категорије хране: мекану, жилаву, тврду и баластне супстанце. Осим воде за пиће потребна им је и вода за каљужање и со.

РазмножавањеУреди

Парење се у нижим пределима одвија у августу и септембру а у планинама у септембру и октобру. Тек се у сезони парења мужјаци приближавају женкама и долазе на „рикалишта“ на којима се међусобно боре за право на парење. Током борби могу изгубити чак до 30 кг. С обзиром на то да живе у полигамији парење представља напор који уз претходне борбе и неузимање хране може довести до такве исцрпљености да мужјак може угинути преко зиме. У природи је однос полова 1:1. Трудноћа кошуте траје 33-34 недеље, а пред порођај се издваја из крда и тели се у мају или јуну и обично отели једно или ређе два младунца. Догађа се да једно угине као заметак или нешто касније. Тек рођено теле тешко је 7 до 12 kg. Кошута има 4 сисе, и када теле толико ојача да може пратити мајку, кошута се враћа у крдо. Теле постаје самостално са 9 до 11 месеци, а полна зрелост наступа најраније са 16 месеци. Од природних непријатеља јелену прете вук и медвед, а нејакој телади рис. Животни век јелена је 15 до 20 година а изузетно 25, раст мужјака се завршава са 8 до 9 година, а кошуте са 3 до 4 године.

Трагови јеленаУреди

Јеленски траг има облик сличан крављем трагу, али је мањи. Траг јелена и кошуте се разликује по томе што јелен има шире и затубастије папке, а кошута има више дугуљасте папке. Величина трага зависи и од величине дивљачи. По траговима јелена се може утврдити и његова брзина кретања. Када јелен иде кораком оставља траг папака који су стиснути један до другог, а не види се отисак прста. Када каса папци су нешто раздвојени и примећује се отисак прста. Када јелен трчи папци су више раздвојени и отисак задњег прста је више изражен. Јелен оставља и трагове на дрвећу и то на два начина: љуштење коре уз помоћ зуба и рогова и према висини оштећеног дрвета разликује се љуштење од јелена и срне. Боравак јелена у ловишту може се утврдити и по лежајевима у трави, на земљи или снегу, јер је лежај јелена знатно већи од лежаја друге дивљачи.

ИсхранаУреди

Јелен је преживар и храни се искључиво биљном храном. У природи једе изданке и пупољке разног шумског растиња, разне траве, плодове дивљег и питомог кестена, дивље крушке и јабуке, гули кору нарочито меких лишћара, јер преко коре добија минералне соли. Али, најрадије једе кукуруз, јечам, зоб, раж и остале врсте усева.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Lovari S, Lorenzini R, Masseti M, Pereladova O, Carden RF, Brook SM, Mattioli S (2018). Cervus elaphus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature.  База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
  2. ^ „Прилог VIII - Заштићене дивље врсте на територији Републике Србије”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  3. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 167. слајд. 
  4. ^ „Европски Јелен”. beozoovrt.rs. 
  5. ^ „Прилог I - Строго заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  6. ^ „Јелен (Cervus elaphus L.)”. ekoregistar.sepa.gov.rs. Архивирано из оригинала на датум 29. 04. 2018. Приступљено 28. 04. 2018. 
  7. ^ Red Deer – South America | Online Record Book Preview. scirecordbook.org
  8. ^ Red deer – Cervus elaphus. photoshelter.com
  9. ^ Moore, G.H.; Littlejohn, R.P. (1989). „Hybridisation of farmed wapiti (Cervus elaphus manitobensis) and red deer (Cervus elaphus)”. New Zealand Journal of Zoology. 16 (2): 191—198. doi:10.1080/03014223.1989.10422568. 
  10. ^ Perez-Espona, S.; Hall, R. J.; Perez-Barberia, F. J.; Glass, B. C.; Ward, J. F.; Pemberton, J. M. (2012). „The Impact of Past Introductions on an Iconic and Economically Important Species, the Red Deer of Scotland”. Journal of Heredity. 104 (1): 14—22. PMID 23091222. doi:10.1093/jhered/ess085 . 
  11. ^ Geist, Valerius (1998). Deer of the World: Their Evolution, Behavior, and Ecology. Mechanicsburg, Pa: Stackpole Books. ISBN 0-8117-0496-3. 
  12. ^ For the situation in Portugal in 2017, see Público, 2017, January 13
  13. ^ „The Ecology of Red Deer”. Deer-UK. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2012. Приступљено 2. 10. 2006. 
  14. ^ „Deer”. farmerparrs.com. 2010. Архивирано из оригинала на датум 19. 5. 2010. Приступљено 2. 12. 2011. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди