Црвенкапа

Црвенкапа или Црвенкапица је позната бајка у којој мала девојчица среће вука.

Различите верзије приче су постојале у фолклору многих европских народа, све док једну од њих није у 17. веку забележио Шарл Перо.[1] Најпознатију су верзију у 19. веку написали браћа Грим.[2]

Они су слушали традиционалне приче за старије људе и написали су их у књизи. Многе „бајке“, како су се обично звале, налазе се у књизи браће Грим. На енглеском језику прича је названа "Little Red Cap", а данас је позната под називом "Little Red Riding Hood".

ПричаУреди

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Била једном једна девојчица која је носила црвену капу. Њена мајка ју је послала да посети болесну баку. Мајка јој је рекла да се на путу не сме заустављати. Вук је видео девојчицу на путу у шуму и направио је план да је поједе. Пристојно је питао дјевојчицу где иде, а лаковерна девојчица пријатељски му је одговорила. Девојчици је вук понудио да бере цвеће за своју баку. Док је она брала цвеће, вук је пожурио до бакине куће, а кад је у њу ушао, појео је баку. На своју главу ставио је бакину ноћну капу и легао у кревет. Када је девојчица ушла у бакину кућу, вук ју је такође појео. Дрвосеча је дошао и пререзао вуку трбух. Девојчица и њена бака биле су спашене. Потом је дрвосеча ставио камење у тело вука како би га убио.

ПоукаУреди

Као и свака прича за малу децу, прича има за поуку да деца не треба да ступају контакт са незнанцима. Прича има и елементе маште, вук говори, вук прогута баку и Црвенкапу а оне остану живе у стомаку вука! Бајка Црвенкапа садржи стару причу о крволочном вуку који је прогутао баку и девојчицу и свевременску поруку о свевидећем оку правде која не дозвољава да зло остане некажњено. Црвенкапа је оличење дечје наивности и невиности; у њеном понашању доминира љубав и знатижеља, виђена исконским нагоном човека за спознајом света.[3]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Енциклопедија књижевних јунака. Београд. 2013. стр. 720. 
  2. ^ Петровић, Тихомир (2007). Писци за децу и младе. Пожега. стр. 212. 
  3. ^ Петровић, Тихомир (2007). Писци за децу и младе. Пожега. стр. 212.