Чашица (лат. calyx) је део перијанта (цветног омотача) који се налази на ободу цветне ложе. Чашица представља скуп чашичних листића, лапова и сепалних листића. Основни део чашице су чашични листићи. Они се разликују од круничних листића по томе што су мањи и углавном зелене боје. Најчешће имају широку основу и целовит руб. У овим листићима се налази хлорофил, тако да могу да врше фотосинтезу. Главна улога чашице је заштита осталих делова цвета.[1][2]

Цвет врсте Ludwigia octovalvis на коме се виде чашични листићи (означени са „sepal“)

У чашици, чашични листићи могу да буду срасли или раздвојени. Код врста код којих чашични листићи срастају, то срастање није потпуно, тако да врхови листића остају слободни, у облику зубића. Део чашице који настаје срастањем чашичних листића назива се цев чашице (tubus calycic).

Главна улога чашице је заштита осталих делова цвета, које штити док су неразвијени, или у развоју. Код неких представника нпр. из породице главочика чашични листићи су абортирали или су метаморфозирали, пошто се цветови налазе у цвасти која је заштићена лшћем опште чаше, те не постоји потреба за заштитом чашичних листића. Чашични листићи могу да се преобразе у длаке или трнолике органе и имају улогу у расејавању плодова.

Највећи број цветова има чашице са актиноморфном грађом (кроз чашицу се може провући више равни симетрије), а потом следе цветови са зигоморфном грађом (могу се провући две равни симетрије), док је веома мали број цветова који су асиметрични.

Плод љоскавца (Physalis alkekengi) обавијен чашицом у облику махуне, уочљиво обојен

Чашица најчешће опада после цветања, међутим код неких биљака, листићи чашице опадају убрзо по отварању цвета, док се код неких задржавају и после цветања, па могу заостати и на зрелим плодовима (нпр. јабуке, крушке, мушмуле...). Код љоскавца (Physalis alkekengi) чашица обраста око зрелих плодова у облику бобица, и постаје обојена црвеном бојом те служи за привлачење пажње птица које једу плодове и тако размножавају врсту. Иако су чашични листићи углавном зелене боје и мањи од круничних, постоје и врсте код којих су чашични листићи интензивно обојени или имају веће димензије од круничних листића. Код неких цветова (нпр. кукурек) чашица преузима улогу крунице, пошто је круница метаморфозирала у нектарије.

У анатомском погледу чашични листићи су доста прости. На попречном пресеку кроз чашични листић се примећују епидермис лица, епидермис наличја и мезофил листа. Епидермис чини слој ћелија које су међусобно срасле и које су кутинизиране. Кутикула је код чашичних листића доста редукована у односу на асимилационе листове. Епидермис лица је боље развијен од епидермиса наличја чашичних листића. У епидермису се налазе стоме, а често се јављају и различите врсте длака. Мезофил чашичних листића гради паренхим између кога се налазе велики међућелијски простори. У ћелијама мезофила се налази хлоропласт који који даје зелену боју чашици већине цветова. Мезофил није диференциран на сунђерасто и палисадно ткиво. Проводни снопићи су по типу затворени колатерални и просте су грађе, а налазе се у мезофилу.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Бранимир Петковић; Љиљана Меркуловић; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Морфологија биљака са практикумом. Београд. ISBN 86-907471-2-5. 
  2. ^ Бранимир Петковић; Љиљана Меркуловић; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Анатомија биљака са практикумом. Београд. ISBN 86-907471-1-7. 

Литература уреди

  • Бранимир Петковић; Љиљана Меркуловић; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Анатомија биљака са практикумом. Београд. ISBN 86-907471-1-7. 
  • Бранимир Петковић; Љиљана Меркуловић; Соња Дулетић-Лаушевић (2005). Морфологија биљака са практикумом. Београд. ISBN 86-907471-2-5.