Отворите главни мени

Четници Косте Пећанца, такође познати и као „црни“ четници[1], „легални четници“ или „владини четници“[2] су биле формације које су биле активне у Недићевој Србији. Биле су лојалне режиму у Србији под окупираној Србији и немачкој војној администрацији, а борили су се превасходно против партизана.

Четници Косте Пећанца
Chetniks pose with German soldiers.jpg
Четници позирају са Немцима.
Постојање28. јун 1941. - до краја 1942.
Земља Нацистичка Немачка
Команданти
КомандантКоста Пећанац

Четнички одреди Косте Пећанца, оформљени на Видовдан (28. јуна) у другој половини 1941. и већим делом у 1942. години, представљају, уз мање одреде жандармерије и касније Српског добровољачког корпуса, главну оружану силу квинслишког режима Милана Недића.[3] Постојале су до краја 1942. године до када су постепено замењиване Љотићевим и Недићевим формацијама.[4]

Садржај

Коста ПећанацУреди

У време инвазије на Југославију, Коста Пећанац се налазио у јужној Србији. Пре Другог светског рата, заједно са својим ривалом Илијом Трифуновићем-Бирчанином, био је један од познатијих лидера једне о организације која је себе називала „четницима“, годинама пре него што је Дража Михаиловић и Равногорски покрет почео да користи то име[5][6]. Између два рата ауторитет Пећанца се вештачки гради за потребе монархије, па је и читаво његово држање, понашање и посебно одевање томе подешено.[7]

Коста Пећанац је сместио свој штаб на планини Соколовице у Топлици. Крајем јуна и почетком јула 1941. године широм Србије почели су да стижу декрети Косте Пећанца о постављању четничких војвода. Ти декрети, привидно патриотске и родољубиве садржине, остављали су утисак о припремама за оружани отпор окупатору. Наредбе о постављању четничких одреда носили су датум 28. јуни 1941. године, тј. на Видовдан, што је такоће требало да симболизује борбу за отпор окупатору.[8] Један од четничких војвода био је Александар Јанковић (1921), војвода фрушкогорски, припадник Мачванског четничког одреда, који је после Другог светског рата живео у Венецуели и посетио Србију 2013. године.

Бројно стањеУреди

Бројно стање четничких одреда као и број четника, често се мењао, па га је тешко утврдити. Коста Пећанац је тврдио да располаже са 80 одреда и око 15.000 четника. Многи четници који су ступили у одреде ради борбе против непријатеља, схвативши да Пећанац ступа у отворену сарадњу са окупатором, напуштали одреде и прелазили превасходно у четнике Драже Михајиловића, као што је Драгутин Кесеровић.[9] Осипање одреда је било нарочито приметно после неке неуспеле потере и борбе са партизанима, када су одреди били потучени. Ипак, један број је остајао, а нарочито када су одреди и четници у њима, почели да примају плате и дневнице. Према платним списковима, почетком 1942. године био је 41 четнички одред са око 4000 четника, али је и тај број у току 1942. године смањиван.[10]

Према подацима четничког покрета Драже Михаиловића бројно стање у јуну 1941. четника под командом Косте Пећанца било је око 6500 а у априлу 1942. око 8500, да би до краја 1942. престали да постоје.[4]

Према немачким подацима од 17. јануара 1942. на платном списку жандармериске команде налазило се 72 четничка официра и 7963 војника.[11]

Сарадња са окупаторомУреди

 
Прокламација Косте Пећанца којом позива Србе на борбу против партизана

Још пре рата, постојали су контакти немачких агената са Костом Пећанцем. Вера Пешић је понудила Кости Пећанцу да му се исплати 200.000 рајхмарака још 1940. године. Сусрет Пећанца са немачким представницима догодио се тек фебруара 1941. године и то у Софији. Немачки представник са којим се Коста Пећанац састао у Бугарској, био је лично рајхмаршал Херман Геринг. Састанак измећу Пећанца и Геринга одржан је у двору бугарског краља Бориса, код кога се Геринг налазио у посети. Херман Геринг је после разговора у Софији прокоментарисао: „Чини ми се да смо овога платили више но што вреди.“[12]

Војводе Косте Пећанца имале су састанак са припадницима НОП 23. августа 1941. на коме је договорена заједничка борба против окупатора, али је само дан касније имао састанак са командантом Гестапоа у Србији - Краусом.[13] Пре рата, склопљено пријатељство Косте Пећанца са немачким агентима у Југославији, добија своје право лице 24. августа 1941. године, када се Пећанац у селу Плочнику крај Прокупља састаје са представницима немачке војне управе. Споразум Пећанца и немачке војне управе у Србији, дефинитивно је оснажен 28. августа 1941. године, приликом састанка на планини Букуљи којим су Пећанчеви четнички одреди стављени у директну службу окупационом режиму, а нашли су се и на платним списковима Недићеве владе.[14]

Пећанац је ригорозно кажњавао сваког свог четника или војводу који је, на било који начин, сарађивао са НОП или одбио да пуца у своју браћу, а таквих је случајева било 1941. године. Због залагања Граничног војводе Аце Поповића да се поведе борба против окупатора сменио га је и осудио на смрт. Слично је прошао и војвода Марко Килибарда из Прокупља због сарадње са партизанима. Њега је изручио Немцима па је интерниран. Четовођу Петка Јовановића из Трмке код Куршумлије, који је својим одредом обезбеђивао границу према Косову, изручио је Бугарима када је одбио да пођу у борбу против партизана. Четовођа је потом стрељан 1942. године на Бубњу. Пећанац је често упозоравао своје људе на однос према Немцима, па је у том смислу карактеристично упозорење које им је упутио 29. октобра 1941. године: „Уопште забрањујем да војводе издају нарећења која нису у складу са данашњицом, пошто их не умеју стилизовати нити сложити са духом и интересом народа, који се у данашње време намеће… Нарочито нека наређења о поретку о коме они појма немају. То се даље не сме дешавати док се претходно не договоре са Немцима!“ [15]

Поред сарадње са Немцима, имали су састанке са Албанским представницима око заједничке сарадње око борбе против отпора у „пограничној зони“.[16]

Након што су се у борби показали као губитници, а Коста Пећанац се разболео, Немци су их у марту 1943. године, расформирали.[6]

СукобиУреди

На самом почетку, након априлског слома, пећанчеви одреди налазили су се на границама са Косовом, тада Великом Албанијом, где је ратовао са албанским бандама штитећи српска насеља, међутим брзо се одлучио да не улази у сукобе са Немцима.[11]

Током сукоба на простору јужне Србије, четници Косте Пећанца су углавном учествовали као помоћне јединице немачкој или бугарској војсци у сузбијању отпора.

Први сукоб са партизанима десио се 16. септембра 1941. када су извели неуспешан напад на део партизанског одреда у селу Горња Драгуша код Блаца.[17]

После повлачења немачке војске из градова на југу и истоку Србије, четничке јединице Косте Пећанца преузимају контролу у Прокупљу, Куршумлији, Лебану и Блацу. Партизани у ноћи 9/10. октобра 1941. године разбијају четнички одред и један вод недићеваца (СДС) и ослобађају Прокупље. Након тога, на основу споразума са Пећанчевим војводом Ацом Поповићем, оснивају заједничку партизанско-четничку команду у Прокупљу. Прокупље је живело у слободи до 9. јануара 1942. године, док бугарска војска, јачине једног пука, није стигла у Прокупљу.[18]

Неколико одреда Косте Пећанца учествовало је у заједничком четничко-партизанском нападу на Крушевац 22. септембра 1941, али је након тога Коста Пећанац издао наређење да се „на Италијане и Немце не сме ударити“.[19]

Почетком 1942. године партизански топлички и ресавски одред ослобађају Куршумлију. Коста Пећанац успева 22. фебруара да поврати власт над Куршумијом, након чега врши масовна стрељања.[20] Недељу дана после борби у Куршумлији, 28. фебруара 1942. године, четници војводе Видојечаког Нике Куштримовића опкољавају већ десетковану Косаничку партизанску чету на узвишењу изнад села Сварча код Блаца. Четници заробљавају 16 партизанских бораца и на лицу места их стрељају.[21]

Током Другог светског рата јединице Косте Пећанца сукобљавале су се са Албанцима на тадашњим пограничним подручјима Недићеве Србије са италијанском окупационом зоном. Оптужени су за злочине над албанском популацијом.[22][23][24]

РеференцеУреди

  1. ^ Pavlowitch 2008, стр. 59.
  2. ^ „Dobri I Loši Okupatori”. Pressonline.rs. Приступљено 1. 4. 2013. 
  3. ^ „Milorad Kozić: Uvod U Knjigu Cetnici Koste Pecanca Milorada Kozica”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  4. 4,0 4,1 „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 1”. Znaci.net. Приступљено 1. 4. 2013. 
  5. ^ Pavlowitch 2008, стр. 52.
  6. 6,0 6,1 „Chetniks of Kosta Milovanović-Pećanac (Pechanatz)”. Vojska.net. Приступљено 1. 4. 2013. 
  7. ^ „Milorad Kozić: Kosta Pecanac U Redovima Pete Kolone”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  8. ^ „Milorad Kozić: Prvi Oruzani Odredi Nediceve Vlade Narodnog Spasa”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  9. ^ Tomasevich 1975, стр. 145.
  10. ^ „Milorad Kozić: Brojno Stanje I Spiskovi Cetnickih Odreda”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  11. 11,0 11,1 Tomasevich 1975, стр. 127.
  12. ^ „Milorad Kozić: Nemci Obecavaju 200.000 Nemackih Maraka”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  13. ^ „Milorad Kozić: Sukobi Cetnika I Partizana”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  14. ^ „Milorad Kozić: Koreni Izdaje”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  15. ^ „Milorad Kozić: Vojvodska Strahovlada Od Pljacki Do Zlocina”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  16. ^ „Milorad Kozić: Rame Uz Rame Sa Nemackim Oruzanim Odredima”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  17. ^ „Milorad Kozić: Napad Na Slobodnu Teritoriju U Toplici I Jablanici”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  18. ^ „Milorad Kozić: Zajednicka Cetnicko Partizanska Komanda”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  19. ^ „Milorad Kozić: Cetnicko Partizanski Napad Na Krusevac”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  20. ^ „Milorad Kozić: Borba U Kursumliji”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  21. ^ „Milorad Kozić: Stradanje Kosanicke Partizanske Cete”. Istorijanisa.wikidot.com. 1. 7. 2010. Приступљено 1. 4. 2013. 
  22. ^ Arhiv Kosova, Arhiv Pokrajinskog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju u Prištini, card no. 5, reg. no. 220
  23. ^ Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u i revoluciji, I&19, dok. br. 3
  24. ^ Pavle Jovićević, Kosovo i Metohija i odluke II zasedanja AVNOJ-a, Sloboda, novembar, 1944.

ЛитератураУреди