Отворите главни мени

Читалиште београдско

Читалиште београдско, Београдско читалиште или како се по оснивању звало „Српско читалиште у Београду” било је прва јавна читаоница у обновљеној Србији, а такође и једна од најстаријих српских установа. Основано је 2. јануара 1846. године, пет година пошто је Београд постао престоница Кнежевине Србије.[1]

Читалиште београдско
Српско читалиште у Београду
Citaliste beogradsko i Ilirska kasina - Anastas Jovanovic (1865).jpg
Зграда у којој је било Читалиште (лево) и здање "Код јелена", где се налазила Илирска Касина (десно), Анастас Јовановић, 1865.
Оснивање1845.
ЗатварањеПрви светски рат
ЛокацијаБеоград
 Кнежевина Србија
Координате44°49′06″ СГШ; 20°27′11″ ИГД / 44.8182492° СГШ; 20.4530473° ИГД / 44.8182492; 20.4530473
АдресаГлавна чаршија, касније Дубровачка улица (данашња Улица краља Петра 7)

Оснивање Читалишта београдскогУреди

Идеја о оснивању Читалишта јавила се још 1843. године, о чему је крајем исте године писао Милош Поповић, уредник Новина србских.[2] Залагањем Јелисеја Вукајловића, секретара Управе вароши Београда, заједно са пријатељима, највиђенијим људима у тадашњој Србији, 30. децембра 1845. године основан је Одбор за оснивање Читалишта. Првог дана наредне године, 1. јануара 1846. чланови Одбора за оснивање Читалишта подносе молбу Попечитељству внутрењих дјела (Министарству унутрашњих послова), а већ сутрадан, 2. јануара 1846. Одбор доноси и „Правила Србског читалишта у Београду” која су такође поднета на одобрење Попечитељству внутрењих дјела. Испод "Правила" потписани су: Миша Анастасијевић, најбогатији и најутицајнији човек у Србији тог времена, његов зет Радован П. Дамјановић, помоћник министра Попечитељству внутрењих дјела и уставобранитељ, Ђорђе Попадић, трговац, Глигорије Јовановић, Милован Спасић, управитељ основних школа, Димитрије Данић, трговац, Максим Симоновић, професор Кнежевског лицеја, Јанаћ Кумануди, трговац, Петар Радовановић, управитељ основних школа, Павле Арс. Поповић, секретар Совјета, Јелисеј Вукајловић, Риста Величковић, трговац и Јован Минић, начелник Контроле. Недељу дана касније, 9. јануара Попечитељство је дало сагласност и оснивање друштва је одобрено 17. јануара 1846. године.[1]

Историја Читалишта београдскогУреди

 
„Правила Србског читалишта у Београду”

Читалиште београдско је свечано отворено 24. фебруара (по старом календару)[2] 1846. године. Том приликом су говорили Раја Дамјановић о Читалишту и Максим Симоновић о „потреби слоге међу Србима, без обзира где живе”. Читалиште је отворено у присуству најистакнутијих људи из Србије и страних конзула.[1]

„Слову при отворенију Читалишта србског у Београду” Максима Симоновића:

„Ваша пак Господо ! братска љубов и слога основала је ово заведеније, које ми данас као Српско-Београдско-Читалиште торжествено отварамо, заведеније мало, младо и нејако, као што је обично свака ствар у почетку; ал слога и братска љубов од малени ствари велике гради као што но вели латинска пословица. (...) Лепо је истина бити космополитом, то, ваља, да и Србин буде; ал, као што други раде, тако и он тек да најволе оно, што је његово, то да понајбоље диже и помаже, јер се он само с оним, што је његово, може дичити и поносити (...) Чувајмо дакле, склањајмо и негујмо све, што је наше, да нам се нико од нашег стада не изгуби, да нам ни један здрав листак од нашег раста не отпадне. — Љубимо и склањајмо свакога, који на србској земљи и под србским небом живи, који исповеда устав, коме је надлежна власт српска, који по могућству србском напретку ревнује, и цвеће за венац србске славе бере; љубимо таквога и склањајмо га, ма да се је он на ком му драго крају света родио, он је сад Србин, прирођени Србин, и Србија му је сад мило отечество”.[1]

Читалиште београдско налазило се у у школској згради која се налазила изнад данашње Саборне цркве (данас се на том месту, у краља Петра бр. 7 налази школа „Краљ Петар Први“)[3]. Било је смештено у две лепо намештене и украшене собе. Према „Правилима”, члан Читалишта могао је бити сваки Србин, али је било и чланова других народности који су били пријатељи српског народа, а као гости могли су долазити и ђаци. Чланови су долазили у Читалиште не само да би читали новине и књиге, већ и да би се упознавали и јачали међусобне везе.[4]

Читалиште је имало и библиотеку, музеј са галеријом слика.[2] Библиотека Читалишта београдског је дуго била једина јавна библиотека у обновљеној Србији, а књиге су набављане куповином, поклонима, а добијани су и примерци књига штампаних у Типографији Димитрија Давидовића. У броју 14 за 1847. годину Новине Читалишта београдског доносе вест да је „сам Петар Петровић Његош даровао читаоницу Читалишта београдског са десет примерака свог најновијег стихотворског дела Горски Вијенац”.[1] Библиотеком су се служили како чланови Читалишта, тако и ђаци Лицеја и Богословије, а први ју је средио др Милован Спасић. У музеју су се, осим слика, чувале и збирке новца и икона.[4]

Читалиште се издржавало од чланарине и добровољних прилога. Краљ Александар Обреновић био је заштитник Читалишта и помагао га је са 300 динара годишње.[5] Више пута је долазило у кризу, нарочито 1857. када је био покушај поновног отварања Илирске касине.[4] Како би се повећао број читалаца 1866. године отвара се испостава Читалишта код Вознесенске цркве, али је већ после годину дана, због недостатка средстава, ова испостава затворена. Године 1894. састављен је и предлог да Читалиште сву своју имовину уступи Општини београдској и настави са радом под њеним окриљем,[6] али овај покушај није уродио плодом. Године 1896. покушајно је осавремењивање Читалишта, али безуспешно, па оно наставља да слаби. Још један покушај активирања учињен је и 1912.[4] Читалиште је престало са радом током Првог светског рата. Током рата Читалиште је настрадало, па су после рата преостале књиге предате Друштву Свети Сава,[5] а рад читалишта није обновљен.

Новине Читалишта београдскогУреди

 
Новине Читалишта београдског, издање од 14. јануара 1849. (последњи број)

Годину дана након оснивања Читалишта покренуте су и Новине Читалишта београдског. Новине је покренуо посебан Одбор, састављен од чланова друштва. Први број појавио се у петак 3. јануара 1847. Новине су излазиле једном недељно, сваког петка, на два листа у формату кварта. Доносиле су вести из Србије и света. Излазиле су редовно две године, а у 1849. изашла су само два броја. Претплата на годину је била 1 талир, а за чланове Читалишта 3 цванцика.[1]

Значај и утицај Читалишта београдскогУреди

Читалиште београдско, као једна од најстаријих установа културе у обновљеној Србији, одиграло је значајну улогу у историји Београда и српског народа.[2] Отварање Читалишта био је велики културни догађај у Београду. у свом каснијем деловању оно је помагало и рад на оснивању позоришта, у њему су одржавана различита предавања и часови страних језика, а ту су прикупљане и претплате за српске књиге.[4]

Својим деловањем Читалиште је постало светионик за цело Српство. Помагало је развоју књижевности и уметности, као и унапређењу занатства, пољопривреде и сточарства. По угледу на београдско почела су да се оснивају Читалишта широм Србије.[1] Од 1854. године Читалиште београдско помаже читалиштима у унутрашњости и позајмицом или уступањем дупликата новина и књига. Током буне 1848-1849. прихватало је избеглице из Војводине и помагало им.[4]

Значајну улогу имале су и Новине Читалишта београдског и упркос томе што су излазиле у веома кратаком периоду оствариле су снажан утицај на културни, просветни, па чак и политички живот у Србији. Деловање Новина је било од велике користи српском народу за време буне 1848-1849.[1]

Библиотека града Београда је 1980. обновила Београдско читалиште, а 1991. и Новине Београдског читалишта. Данас су Новине Београдског читалишта најпре лист посвећен стварању, издавању, читању и тржишту књига.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Нешић, Станиша (2008). Новине Читалишта београдскога : 1/3. јануар 1847—2/14. јануар 1849. Београд: Библиотека града Београда. ISBN 978-86-7191-134-4. Приступљено 4. 5. 2018. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Дурковић Јакшић 1995, стр. 14
  3. ^ Нушић 1984, стр. 14
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Историја Београда 2 1974, стр. 775-776
  5. 5,0 5,1 Дурковић Јакшић 1995, стр. 16
  6. ^ Дурковић Јакшић 1995, стр. 15-16

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди