Отворите главни мени
Шадрван испред Аја Софије у Истанбулу, Турска.

Шадрван[a] (тур. şadırvan; арап. شاذروان; алб. shatërvani) је, у исламском градитељству, водоскок који се гради у дворишту џамија, медреса, текија, караван-сараја, ханова и у јавним купатилима, а у функцији омогућавања обредног умивања већем броју вјерника, али и као декоративни елемент екстеријера објекта.[2][3]

Функција и изгледУреди

Шадрвани, уопштено узевши, имају исту функцију као и јавне чесме, само што се они граде у јавним купатилима и двориштима џамија, медреса, текија, караван-сараја и неких других већих и импозантнијих објеката. Првенствени им је, међутим, задатак, да дају воду већем броју особа у исто вријеме за обредно умивање. И, они, уз то, имају сврху да дјелују пластично и декоративно у својој околини, која је посве различита од амбијента махале гдје су грађене јавне чесме. Из тих разлога шадрван се по својој конструкцији и архитектури битно разликује од јавних чесама.[2][4][1][5]

Основни елеменат шадрвана је камени базен с више унаоколо поређаних изљева или чесама. Пред сваком чесмом је омањи и нешто уздигнут камени квадер, на којем стоји онај, који узима абдест. Около је ниска и лагана дрвена балустрада, испрекидана с више прилаза ка базену, а са унутрашње стране те ограде поредане су дрвене клупе за одмор. Из саме пак средине базена уздиже се мањи или већи камени ступ, кроз који одоздо према горе тече вода. Тај ступ носи једну, двије или три ванредно обликоване камене чашке, које, редајући се према горе, бивају све мање и плиће. Вода излази до на врх ступа и одатле се онда прељева из једне чашке у другу, дочаравајући млазовима и шумовима романтичну слику — одакле је управо у персијском језику и настао назив „шадрван“, што значи „веселоток“, тј. „весело тече“ у дословном преводу.[6][4][5]

Сва та направа је заогрнута лаганом гвозденом мрежом у виду луковице или крушкасте куполице, а цио опет простор надвисује кров на шест или осам полигонално постављених лаганих дрвених ступова. Тај кров је код бољих шадрвана у облику куполе, прекривене оловом, или је обични стрми шаторасти кров од камених плоча на шест или осам вода, какав се види нарочито у Херцеговини.[7][4]

ИсторијатУреди

Шадрван је, као већ назначено, поријеклом из Персије. Од Персијанаца попримили су га Арапи и Турци, и први га раширили по Арабији, Сирији, Египту и Шпанији, а потоњи по Малој Азији и Балканском полуострву.[7] (в. галерију)

На простору Босне и Херцеговине их је некада било готово у свим мјестима, али, како наводи историчар културе Алија Бејтић, већина је протеком времена пропала. На овом простору су се до данас одржала два у Мостару — у дворишту Карађозбегове и Коски Мехмедпашине џамије, и по један пред главном џамијом у Сарајеву, Чајничу, Јајцу и Бањој Луци. (в. галерију) Највише их је било у Сарајеву, главном граду, а ту је, према Бејтићевом суду, настао и најљепши споменик те врсте на овом простору — шадрван у дворишту Бегове џамије.[7]

 
Шадрван у дворишту Бегове џамије у Сарајеву.
Данашњи облик шадрвана потјече из 1892. године, и, према наводима Бејтића и историчара Хамдије Крешевљаковића, вјерна је копија шадрвана Улу-џамије у Бурси, али је на том истом мјесту стајао шадрван још од 1530. године, а подигао га је сам Гази Хусревбег. Прије данашњег шадрвана ту се налазио шадрван у бити исте концепције, само нешто другачијих детаља, како то показује и једна очувана фотографија, а направљен је 1707. године. Базен у том старом шадрвану био је од босанске миљевине и чистог кружног облика, висок 1,5 метара, а 4 m у промјеру.[7][8]

ГалеријаУреди

Шадрвани у свијету
Уреди

Шадрвани у Босни и Херцеговини
Уреди

Шадрвани у Макеоднији
Уреди

НапоменеУреди

  1. ^ Такође и у облицима шадерван и шедрван.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Škaljić 1966, стр. 578.
  2. 2,0 2,1 Bejtić 1953, стр. 258.
  3. ^ „šadrvan”. Hrvatska enciklopedija. Приступљено 27. 5. 2019. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Kreševljaković 1991, стр. 123—124.
  5. 5,0 5,1 Zukorlić 2016, стр. 159.
  6. ^ Bejtić 1953, стр. 258—259.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Bejtić 1953, стр. 259.
  8. ^ Kreševljaković 1991, стр. 124—125.
  9. ^ Kreševljaković 1991, стр. 124.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди