Шипово је градско насеље и сједиште истоимене општине која се налази у "јужном џепу" западног дијела Републике Српске, БиХ. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Шипово укупно је пописано 4.052 лица.[1] То је првенствено брдско планинско подручје испресецано ријекама Јањ и Пливом, као и речицама Сокочницом, Лубовицом и Воларицом. У непосредној близини града налази се средњовијековна тврђава знана као Сокол на Пливи.

Шипово
SIPOVO3.jpg
Поглед на Шипово с новоизграђене зграде општине
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Босна и Херцеговина
Ентитет Република Српска
ОпштинаШипово
Становништво
 — 2013.Пад 4.052
Географске карактеристике
Координате44°16′57″ СГШ; 17°05′04″ ИГД / 44.2824381° СГШ; 17.084351° ИГД / 44.2824381; 17.084351Координате: 44°16′57″ СГШ; 17°05′04″ ИГД / 44.2824381° СГШ; 17.084351° ИГД / 44.2824381; 17.084351
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Шипово на мапи Босне и Херцеговине
Шипово
Шипово
Шипово на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број050

Географске одликеУреди

 
Поглед на Шипово

Шипово се налази у сјеверозападном дијелу Републике Српске, око 85 километара од главног града РС Бање Луке.

Терен око ушћа ријеке Јањ у Пливу је равничаст и брдовит са надморском висином од око 440 м и он се постепено диже и прелази у планинско подручје са највишом висином на југу планина Виторог (1.906 м), на сјеверу планина Лисина (1.335 м), на истоку Горица (1.267 м), и на западу Чардак (1.452 м).

Рељеф општине Шипово сачињавају сљедеће рељефне цјелине:

  1. Планински масиви (Виторог, Плазеница, Равна гора, Горица, Лисина и Чардак);
  2. Површи и висоравни (натпољско-чуклићка, подобзирско-прибељачка и стројичко-подовска);
  3. Долине ријека Пливе и Јања.

Рељеф предјела Шипова највећим дијелом је грађен од седиментних кречњачких стијена и доломита. Кречњачке површине испресијецане су бројним тектонским пукотинама на којима су створене бројне форме рељефа (вртаче, увале, јаме, пећине) међу којима је најпознатија Вагањска пећина (990 метара надморске висине) са бројним украсима сталактита и сталагнита.

Градско урбано подручје смјештено је на сјеверном дијелу општине у сливу наведених ријека у којем живи око 60% цјелокупног становништва општине Шипово. У саобраћајном смислу преко општине Шипово пролазе два важна комуникацијска правца долином ријека Плива и Јањ, а то су: правац Бања Лука - Шипово - Купрес и правац Језеро - Шипово - Гламоч.

КлимаУреди

 
Област око ријеке Јањ

У геоморфолошком погледу Шипово спада у брдско-планинско подручје које се изнад мора у просјеку диже за око 800 м. Шипово у глобалном климатском погледу налази се у појасу умјерено континенталне климе, а и са одређеним диференцијацијама које су узрок разлике у надморској висини, топографским и вегетацијским елементима. Температура ваздуха је основни климатски елемент. Средња годишња температура износи +10 °C, средња љетња темепература износи око +20 °C а средња зимска температура креће се око 0 степени. Средња годишња инсолација износи 1.800 сати или просјечно 5 сати дневно. Средња годишња релативна влажност ваздуха изоси око 85%. Падавине су врло битан климатски елемент. Средња вриједност падавина је 990 мм годишње. Просјечан број дана под снијегом је 120 дана а вегетациони период траје око 250 дана. Магла у Шипову је честа појава и са великим бројем дана у години. Вјетрови су честа појава на јужном дијелу општине (Јањска висораван) јер се преко Јања укрштају медитеранске и континенталне ваздушне масе.

ИсторијаУреди

Античко добаУреди

Историја овога краја сеже у античко доба. Плодна земља, значајна рудна богаства, блага клима и повољан географски положај осигурали су да околина Шипова буде настањена од најранијих времена. Иза илирских племена Сапуата и Емантина која су припадала племенском савезу Мезеја, који су владали простором између Врбаса, Саве и Босне, остали су у долинама Јања и Пливе остаци бројних утврда и насеља. Градине, како су познате у народу а има их преко 30, припадају касно-бронзаном и ранијем гвозденом добу, у периоду од 1.500–1.000. године п. н. е. Насеље Волари је старо илирско насеље које се звало Волораи, а заселак Сарићи је носило име Сарите.

Римско добаУреди

Мезеје је након слома Батоновог устанка коначно покорио римски војсковођа Германик 9. године. Римљани су након тога подијелили до тада јединствену област на провинције Панонију и Далмацију. Шипово је припало Далмацији. У античком добу након доласка римљана, на подручју ужег града Шипова развило се значајно управно и привредно средиште. Епиграфски налази потврдили су да је насеље имало ранг муниципија, а један од налаза потврдио је и његово име- Балоие. Судећи по налазима ово насеље је ранг муниципија добило крајем I или на почетку II вијека. Центар овог муниципија налазио се на локалитету Громиле гдје су лоцирани форум, храм, курија и статуа патрону. Зенит је досегло током III и IV вијека, a уништено је и угашено крајем VI вијека. Ο релевантности насеља ове античке агломерације говоре и богати археолошки налази. На основу до данас евидентираног и истраженог значајнија концетрација налаза из античког периода своди се на локалитете: Громиле, Тук, Волари, Црквина, ушће ријеке Лубовице, Чифлук и Мујџићи. На основу археолошких остатака препознају се трагови насеља и рефугија, културних грађевина нехришћанског и хришћанског карактера, те други артефакти. Већи број храмова чији су остаци пронађени на размјерно ограниченом подручју од Волара до Мујџића, указују на то да је Балоие у римском и византијском периоду било и важно црквено сједиште, док неки извори указују и на постојање епископије Балоие.[2]

Други свјетски ратУреди

Трагична драма српског народа у сливу ријека Јања и Пливе започела је након стварања злогласне творевине назване Независна Држава Хрватска. Језиви догађаји који су услиједили по свом обиму превазишли су све досадашње познате народне недаће и трагедије овог мученичког српског краја. Усташки терор на подручју слива ових ријека отпочео је по учвршћену усташке власти,одмах након окупације Краљевине Југославије, а по интензитету и масовности може се мјерити са прогонима Срба у Херцеговини, Лици, Кордуну и Подрињу. У Шипову је формиран је Усташки табор као војно-политичка институција, а за предсједника општине Шипово, постављен је учитељ Јаков Матекало. За првог таборника постављен је усташа Мухарем Кошмић из Волара, а за његовог замјеника Станислав Тољ, док је командир жандармеријске станице у Шипову био Јаков Бубало. Међу усташама су се истицали локални муслимани: Мујо Башић и Мехо Кос (из Шипова) Нумо Бркић и Мехо Фејзић из Волара, Бахто Шушкић и Неџиб Малкоч из Мујџића, Алија Хасић из Бешњева, Махмут Рибић из Горњег Шипова, шеф жељезничке станице Лука Тољ, те кафеџије Јуре и Анте Јурановић. И прије окупације на територији општине Шипово дјеловала је екстремна националистичка усташка организација, а као протагониста од стране власти праћен је муслиман из Волара Шериф (Тале) Кошмић жандарски мајор аустроугарске војске.

Тешке тјелесне муке и патње, пљачка српских материјалниих добара и друге репресалије, присилиле су многе Србе да се након окупације одметну у шуме и тамо склоне од усташа. Одметнути Срби присиљени на борбу за голи живот отпочели су се груписати и стварати импровизоване војне формације. Устанак се јавио као чин прогоњених људи дотјераних до очајања, који су спознавши намјере усташа радије жељели да умру са оружјем у руци, или најчешће борећи се само са комадом дрвета или каменом. Усташке власти имале су информације о устанку који се спремао, што је видљиво из извјештаја Заповједништва Босанског дивизијског подручја из Травника од 10. јула 1941.године, гдје се наводи да организацију припремају четници на подручју Гламоч-Грахово-Кључ-Петровац. Групације бјегунаца по шумама настајале су око српских села Козила, Пљеве и Драгњић Подова и биле су предвођене Митром Тривунчићем из Пљеве, Танасијем Пролом са Козила, Перицом Васићем, Урошом Дреновићем учитељем из Герзова и другим.[3]

Страдања у Другом свјетском ратуУреди

Почетком септембра 1941. године у јеку усташке офанзиве на устанике вршена су масовна хапшења у Шипову и околини. Срби су затварани у школи, шумарској управи и другим затворима, а затим су одвођени на Баре код Градине гдје су у периоду од 4. до 9. септембра у масовном покољу уморени. Жртве су покопане недалеко од мјеста овог злочина. Површински слој гробнице био је посут живим кречом, а слој земље био је толико танак да су мјестимично вириле људске руке и ноге повезане бодљикавом жицом. Након рата је приликом преношења посмртних остатака на градско гробље утврђено да су усташе на том мјесту стријељале, заклале или на други начин убиле 525 Срба, разних година старости од петнаестогодишњих младића до осамдесетогодишњих стараца. Покољ на Барама почетком септембра био је најмасовнији злочин усташа на једном мјесту у овом крају. У затвору који се налазио у православном храму у Јајцу 16. септембра уморено је 158 заточених Срба, већин из Шипова. У извјештају сачињеном од стране Заповједника Војне Крајине Мате Рупчића експлицитно се наводи се да су Срби уморени у храму клањем ножем. Број Срба заточених у затворима среза Јајце (коме је Шипово припадало) до сада није утврђен. Укупни демографски губици, стварни губици, пописи жртава и страдалника, те поименични списак страдалих овог краја у Другом свјетском рату није до краја завршен. Према дјелимичним пописима вршеним послије рата у срезу Јајце регистровано је 31 веће стратиште, са укупних 5.400 до данас евидентираних жртава усташког геноцида између 1941-1945. године.

 
Документ о клању Срба из Шипова у православном храму у Јајцу

Колики је у историјским оквирима обим страдања Срба овог краја у XX вијеку најјасније доноси попис несталих презимена српских родова који су живјели на подручју данашње општине Шипово. Увидом у Шематизме СПЦ видљиво је да су у многобројним ратовима страдањима, прогонима и расељавањима од краја XIX вијека до половине XX вијека са подручија данашње општине Шипово потпуно затрти родови: из парохије Волари: Пајић (Св. Василије), Каурџић (Св. Василије), Зијевало (Св. Јован), Кукић (Часне в. Св. Апостола Петра), Дурђић (Св. Апостоли Петар и Павле-Петровдан), Велић (Св. апостол и ј. Лука), Пневић (Св. Никола), Андрић (Св. Никола); са парохије Љуша: Ронац (Св. Јован), Благајић (Св. Јован), Новак (Св. Јован), Делић (Часне в.Св. Апостола Петра), Танасић (Часне в.Св. Апостола Петра), Драшчевић (Св. Ђорђе), Продан (Св. Ђорђе), Шакић (Св. Ђорђе), Родић (Св. Ђорђе), Алексић (Св. Апостоли Петар и Павле), Дебељак (Св. В. Пантелејмон), Кукрика (Св. апостол Тома), Дулић (Св. апостол и ј. Лука), Стевановић (Св. Никола), Кикић (Св. Никола), Трњинић (Св. архиђакон Стефан); са парохије Стројице: Вуковић (Св. Јован), Стојић (Св. Јован), Меселџија (Св. Јован), Миладин (Св.Ђорђе); парохија Ваган: Јађић (Св. Ђорђе), Дренодоља, (Св. а. Петар и Павле), Тулаћ. (Св. апостол и ј. Лука), Милиновић (Св. Никола).[4]

После Другог свјетског ратаУреди

Железничка пруга Шипово – Јајце је укинута 1. априла 1970.

Распад СФРЈУреди

Шипово се, као и остале општине у Високој Крајини, током ратних дешавања у Босни налазило у саставу Републике Српске. На подручју општине није било ратних дејстава све до септембра 1995. године када ово подручје окупира Хрватска војска. Том приликом долази до егзодуса локалног становништва, почињена су и убиства оних који су остали, а након тога и пљачка дела општинске имовине. Послије преговора у Дејтону и потписивања Мировног споразума, општина Шипово у цјелини, враћена је y састав Републике Српске.

Шипово данасУреди

Године 2017. у центру Шипова изграђена је спомен-чесма, на чијем врху се налази камена тепсија са питом. Споменик тепсији са питом посвећен је традиционалној јањској пити, чувеном народном јелу из овог краја.[5]

ПривредаУреди

Општина Шипово располаже са веома значајним природним ресурсима: шуме, руде, ријеке (Плива, Јањ, Лубовица), обрадиве површине, ливаде и пашњаци.

Постоји више рудних налазишта: руда гипса у Воларима и Ступној; руда бентонита у Сокоцу и Греди; мрки угаљ у Брђанима; доломитни грађевински пијесак у Лубову; полиметални минерали (бакар, гвожђе, жива, манган); кристални кварц на јужним падинама Лисине. Сада се експлоатишу руде гипса, бентонита, као и пијесак.

Општина Шипово располаже добрим и богатим воденим ресурсима. Ријеке Плива и Јањ са својим притокама представљају велику вриједност и потенцијал за изградњу мини проточних хидроцентрала.

Општина Шипово располаже мрежом путева укупне дужине 220 км. На асфалтне отпада 90 км, макадамске 80 km а на земљане 50 км.

У Шипову је 31. октобра 2011. отворена фабрика за производњу алкално активираног бентонита предузећа „Бентонит“ и „Бентопродукт“.[6] Већински власник је Рус Адам Витаригов коме је Влада Републике Српске 2006. дала концесију.[6] У фабрику је уложено 4,5 милиона евра.[6]

Међународна помоћУреди

У периоду 1996јул 1999. уз међународну помоћ реализована су следећа улагања на подручју шиповачке општине: поправка кућа (9.2 мил. КМ), инфраструктура (6.3 мил. КМ), школство (1.5 мил. КМ), здравство (0.5 мил. ДЕМ), пољопривреда (0.6 мил. КМ), јачање институција (0.2 мил. КМ).

У Шипову постоје двије дигиталне телефонске централе из мреже фиксне телефоније. Капацитет централе у Шипову је 3.904 прикључка, а централе у Пљеви је 368 прикључака. У градској долини функционише мобилна телефонија, доступни су сва три мобилна оператера стим што је ХТ телеком са ограниченим сигналом.

СпортУреди

Шипово је сједиште фудбалског клуба Горица.

СтановништвоУреди

Националност[7] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 3.828 (74,04%) 2.211 (62,47%) 659 (49,43%)
Муслимани 1.155 (22,34%) 1.026 (28,99%) 621 (46,58%)
Југословени 117 (2,26%) 239 (6,75%) 3 (0,22%)
Хрвати 14 (0,27%) 16 (0,45%) 24 (1,80%)
остали и непознато 56 (1,08%) 47 (1,32%) 26 (1,95%)
Укупно 5.170 3.539 1.333 '

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. ^ Жељко Јандрић, Ромејски муниципиј Балоие у данашњем Шипову, ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ година XI, број 11, Бања Лука, 2019.
  3. ^ Жељко Јандрић, СТРАДАЊЕ СРБА У СЛИВУ РИЈЕКА ПЛИВЕ И ЈАЊ У НДХ ТОКОМ 1941.ГОДИНЕ, Годишњак Музеја жртава геноцида, Београд, 2019.
  4. ^ Жељко Јандрић, УСТАШКИ ЗАТВОРИ ЗА СРБЕ У ЈАЈАЧКОМ СРЕЗУ ТОКОМ 1941.ГОДИНЕ, Часопис Топола, Јасеновац- Доња Градина, 2019.
  5. ^ „ŠIPOVO DOBILO JEDINSTVEN SPOMENIK U SVETU”. kurir.rs. 28. 7. 2017. Приступљено 28. 7. 2017. 
  6. 6,0 6,1 6,2 „Шипово: Отворена фабрика бетонита”. Радио-телевизија Републике Српске. 31. 10. 2011. Приступљено 2. 11. 2011. 
  7. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везеУреди